Policijski glasnik

ВРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

355 "

Варон се ревнооно удуби у свеске о хипнотизму, нервном систему и нервним болестима, које су лежале разбацане на једном столу. Притом га је веома занимала дуга лисга о лечењима, која су већ била извршена од стране париског медецинског Факултета и која су тек хипнотизму била дала научну основу. Али у расположењу, у каквом се барон налазио, бнла је првенствено једна диФеренција између два иаучника од значаја, која га је нарочито интересовала. Један од њих, доктор Килер, тврди: могућност, да је жена за време хипнотичког сна апсолутно неподобна да собом влада, дакле, да се не може управити никаквој радњи, која би се на њој или с њом нредузела, искључена је док други, професор; Лјежоа, тврди супротно томе, да дакле ни једна хипнотисана жена није моћна, да се у стању хипнозе одупре преступничким делима. Њега је испуњавао осећај особитог умирења, што је госпођа Шасен све томе слично енергично порицала, ма да су је комесар и њен муж хтели убедити, да је ступила са глумцом 3... у ближе односе Не, не, тако што није јој падало на терет. Јест ! у то је био убеђен чврсто, па га је ипак болело, што је за њега постојала и сама могућност, да у њу иосумња. Ну убрзо се ослободио сваке сумње, и кад га је доктор Варило нотражио и замолио да дође у његову собу за примање, дахну он олакшано. — Ви насигурно нећете погодити, ко је баш сада одавде отишао? рече доктор Барило. — Да није она већ! узвикну Барон. — Не ! Она или неће никако доћи или само у тачно утврђен час, дакле кроз двадесет минута; све особе, које су приступачне сугестији, до крајности су савесни... Глумац из Француске Комедије, господин 3... био сад овде. Ви ми до душе нисте казали, да је он то био; али је то ипак он, зар не? — Нашто да од вас кријем? Та он вам је, као што изгледа, већ све казао. — Варате се! он није ништа рекао о госпођи Шасен. Име сам погодио, што није било тешко, пошто ме је 3... иитао, како би се имао држати у једној парници због браколомства, ако би се таква, као што има изгледа, повела против њега. — И за то тражи он од вас савета? — Ја сам његов лекар, а и пријатељи смо; ја проучавам хипнотизам, и он је често са мном хипнотисао. — А ! он је дакле веровао као и ми, да се... — Госпођа Шасен, кад га је иосетила, повиновала каквој сугестији. Сасвим тако! — Зашто он то није изјавио на протоколу? — Јер му је та мисао дошла у главу тек после дужег премишљања... Та човек се увек збуни, кад овако наједанпут упадне у стан муж са полицијским комесарем... Али се после тога занимао својим ретким гостом и чудновате очи, нервозни покрети, испрекидане речи изазвали су у њему сумњу, да га није посетила, можда, хипнотисана госпођа. Затим се сетио разних особа, које сам ја у његовом присуству хипнотисао, па је онда као духовит али скроман човек убрзо дошао до закључка, да цела ова посета не само што није била никакав срећан случај, него шта више превара најниже врсте... Ви видите, драги бароне, да се нисмо преварили; пријатељ 3... би нам ствар већ разјаснио, кад би нам то још било потребно. — Какав сте му савет дали? питао је барон. Никакав. Молио сам га да ми остави временаза размишљање, пошто сам хтео прво с вама да се разговарам. — Реците своме пријатељу, да се нема чега плашити. Господин Шасен ће поуздано повући своју тужбу, ако већ није учинио. Њему је стало само до кривичног протокола. — За такав случај се 3** изразио вољним, да се предстане суду као сведок. — Благодарите му за то у име госпође Шасенове. Изгледало је, као да је имао нешто важније да каже, што се снебивао изрећи. Најзад се одлучи: — У корист особе, рече он бојазљиво, према којој, као што знате, стојим као отац или брат, морам нешто да вас запитам. Кад је 3** изрекао, да је она, кад му је дошла, подлегла сугестији, то је за нас од интереса да знамо, докле се та сугестија управо простирала. Да ли је, дакле, Шасен својој жени само заповедио да оде њему у улицу Риволи, или ју је хтео на Фактичну кривицу навести, — односно навео?

— 3** није имао времена да реши и то питање, јер се већ на неколико минута после госпође Шасен појавио код њега полицијски комесар. — Је ли то тако одиста? — Сасвим поуздано. Зашто би ме пријатељ, који ме моли за савет,-варао или ма само иједан део истине скривао преда мном ? Ни једно ни друго не би за њега било корисно! Он ми није рекао име госпође, која га је посетила, а није га ни знао, као што ни данас не зна, да је ја познајем. — А реза? упита барон, још непрестано по мало сумњајући. — Резу није он навукао после доласка госпође Шасен, него гек кад је зазвонио комесар. Та размислите само! Код њега се у позно вечерње доба налази госпођа, која се понаша и изгледа као дама из бољега друштва. У то зазвони. Он се уплагаи, да не комиромитује госпођу, пошто слуга, ништа не слутећи, може лако пустити унутра каквог странца или пријатеља — с тога он навлачи резу, као што би, по свој прилици, и ми учинили. Лице се бароново разведри. У том тренутку отшкрину слуга врата, да би јавио своме господину, да једна госпођа жели с њиме говорити. Доктор и барон погледаше у исти на сахат, који је показивао тачно седам часова, време, које је барон одредио госпођи Шасеновој. — Нека уђе, рече доктор. Госпођа Шасен уђе брзо, и не иазећи на барона, можда чак и не видећи, приступи непосредно лекару, и упита кратко: — Јесте ли ви доктор Барило? — Јесам, госпођо. — Мени је рука узета... не могу њоме да крећем. — Зашто долазите овамо, госпођо? У колико ја знам, ви не спадате још међу моје пацијенте? — Не знам. — Ко вас је упутио на мене? —■ Нико. — Јесам ли вам иначе био познат? Она не одговори ништа. — Покажите ми, молим вас, руку... Ви, дакле не можете да је кренете? — Не. Он опипа мишицу, учини, као да је хтео иовући за руку па је онда опет пусти да клоне. — Зглавкови су сви у одличном стању; ваша је рука здрава. — Али ја вам кажем, рече она готово срдито, да је моја рука узета. Барон Роберт ступи напред, госпођа Шасен се не показа ни мало зачуђена, — и, погледавши јој у очи, рече: — Доктор има право, ви сте имали болова, али сте сада од тога ослобођени. Рука вам није узета: ја нећу да то буде. Ви то чујете: ја нећу да вам рука буде узета. Она приклони главу, обори очи, и кад јој доктор ускоро затим даде парче хартије с речима: »Ево, госпођо, молим вас, један рецепт за трљање! она рече: — Не треба ми више; мени није више ништа. Доктор одведе барона на страну и запита га, да ли сада сматра постхипнотичку сугестију као доказану. — Свакојако, одговори овај; само не могу да се спријатељим са вашим изразом аост-хианотично ; јер хипноза постоји још. — Сасвим моје мишљење! хипнотисана особа остаје тако рећи у латентном (скривеном) сну; зато сматрам ја, као што сам рекао, за корисно, да уклоним сугестију, чим се буде могла сматрати као свршена. Ову опрезну меру, којој оператори обично не поклањају пажњу, подражава Луј Шаоен мени , и с тога ми то још није јасно. 0 томе нисам ништа предао јавности; предавао о хипнотизму такође нисам нишга: нити пак имам клинику... Да ли сам, можда, на само пред њим оперисао? Да ли га, најзад, нешто не познајем ? То бих радо хтео да сазнам! (Наставиће се)