Policijski glasnik

БРОЈ 1

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 5

сељеника, рођенога у Руоији племићем и поседником, који је доциије, аа убиство своје жене, осуђеп на прогонство у Сибир и десетогодишње робијање, а, по истеку тога времена, смирено и нечујно проводио свој живот, као насељеник, у варошици К. Он је управо био упућен једном оближњем срезу, али је живео у вароши, где је имао могућности да заради колико-толико поучавањем деце. У сибирским варошима се често наилази на учитеље из прогнаних насељеника; њих се тамо не либе. Они предају поглавито Француски језик, који је тако неопходно потребан за живот, а о коме у забаченим крајевима сибирским, без њих, не би имали ни појма. Први пут сам се нашао са Александром Петровићем у кући једнога старога, ислуженога и гостољубивог чиновника, Иваиа Иванића Гвозђикова, кбји је имао иет кћери, разнога доба, штосу много обећавале. Александер Петровић им је давао лекције, четири пута недељно, по тридесет- копејака у сребру за час. Његова ме је спољашност заинтересовала. То је био веома блед и мршав човек у пајбоље доба, око тридесет и пет година, омален и болешљив. Свагда је био одевен врло чисто, по европски. Ако отпочнете с њиме разговор, он неће скидати очију с вас, гледаће вас пажљиво, са строгом уЛ )удношћу саслушаће сваку вашу реч, као да бн јој хтео пронићи у смисао, као да сте му својим питањем задали задатак, или хоћете да исшшкате у њега какву год тајну, и, најзад, одговорио би кратко и јасно, али одмеравајући сваку реч свога одговора. у толикој мери, да вас наједанпут нодузме некако ненријатно осећање, и ви се, на послетку, и сами зарадујете свршетку разговора. У то сам се време распитао о њему у Ивана Иванића и дознао сам, да Горјанчиков живи безпрекорно и морално и да га иначе Иван Иванић не би узео за своје кћери ; али да је страшан одљуд, избегава свакога, изванредно је учен, чита много, али говори веома мало и да је с њиме уопште доста тешко разговарати се. Други су тврдили, да је он потпуно луд, ма да су налазили, да у ствари то није баш тако важан недостатак; да многи од виђених грађана најљубазније предусретају Александра Петровића, да би он, шта више, могао бити и корисним, пишући мобе и остало. Држало се, да је од добре породице у Русији, па можда су то чак били и виђенији људи, али се знало, да је још од почетка прогонства упорно прекинуо с њима сваке односе, — једном речи, уди сам себи. А уз то су у нас сви знали његову историју, знали су, да је убио своју жену још у првој години својега брака, убио из љубоморе и сам се пријавио власти (што му је веома олакшало казну). На такве се преступе увек гледа као на несреће, и сваки их сажаљева. Али, и поред свега тога, особењак је овај упорно избегавао свакога и одлазио је међу људе само да даје часове. Ја спочетка нисам обраћао на њега нарочите пажње, али, и сам не знајући запгго, он ме је мало по мато отпочео занимати. У њему је било нешто загонетно. Разговорити се с њиме није било никако могуће. Оп је, до душе, увек одговарао на моја питања и шта више на такав начин, као

да је то сматрао за своју најпречу дужност; али после његових одговора меније било некако тешко да га и даље распитујем; па и на његов се лицу, после таква разговова, увек опажало некакво страдање и замореност. Сећам се, како сам се једанпут, једног дивног летњег вечера., враћао с њиме од Ивана Иванића. Мени наједаггпут наде на памет, да га нозовем себи па часак, да нопушимо но једну цигару. Не могу да опигаем, какав се ужас указа на његовом лицу; сасвим се човек збуни, стаде мрмљати некакве речн без везе п наједанпут, погледавши ме пакосно, одјури на противну страну, То ме је веома зачудило. Од то доба, кад год се са мном срео, •гледао ме је као с некаквим страхом. Али ја нисам попугатао ; мене је нешто вукло к њему, и, после месец дана, без икака повода, свратим ја сам Горјанчикову. Разуме се, да сам поступио глупо и неделикатно. Он је становао на самом крају вароши, код некестаре грађанке, којаје имала болесну, јектичаву кћер, а ова опет ванбрачну ћерку, дете од десет година, лепушкасту и веселу девојчицу. Александар Петровић седео је с њом и учио је читати у тренутку, кад сам ја ушао њему. Кад ме је видео, толико се збунио, као да сам га затекао на каквом преступу. Сасвим се био помео, скочио је са столице и гледао ме разрогаченим очима. Најзад седосмо; он је непрестапо и пажљиво нратио сваки мој поглед, као да је у свакоме од њих паслућивао какав год особити тајанствени смисао. Увидео сам, да је био неповерљив до лудила. С мржњом је гледао на мене, и само гато не запита: »ама хоћеш ли ти скоро отићи одавде? (с Отпочињао сам с њиме разговор о нагаој варошици, о дпевним новостима; он је само ћутао и пакосно се смешио; видело се, да он не само гато није знао ни најобичније, свима познате варогаке вести, него их чак није ни желео знати. Затим сам отпочео разговор о нагаем крају и његовим потребама; он ме је слугаао ћутећи и тако ме је чудновато гледао у Очи, да ме је, најзад, почела гристи савест због нагаег разговора. У осталом, умало што га нисам разгрејао новим књигама и часописима; држао сам их у рукама, тек што их бејах примио с поште, и нудио сам их њему јога неисечене. Он баци на њих жудан ноглед, али се одмах предомисли и одби понуду, изговарајући се немањем времена. Најзад, ја се онростим с рбим и , кад сам изишао од њега, осетио сам, да ми је са срца спао некакав несносан терет. Мени је било стидио и изгледало ми је изванредно глупо - наметати се човеку, који је бага поставио као своју најглавнију задаћу — колико је год могуће даље се склонити од целога света. Али било је учињено, па крај. Сећам се, да код њега нисам готово никако запазио књига и, мора бити, да су неистинито говорили о њему, да миого чита. Па ипак, кад сам у два маха, сасвим доцкан ноћу, пролазио поред његових прозора, опазио сам на њима светлост. Шта ли ради, седећи тако до зоре? Да није писао? А ако је тако, онда шта је писао? *

Прилике су ме. удалиле на три месеца из нагае варошице. Кад сам се, већ у зиму, вратио кући, дознао сам, да је Александар Петровић умро с јесени, умро у самоћи и чак ни једаипут није позвао себи лекара. У варошицп су на њега готово већ и заборавшш. Стан његов био је празан. Брзо се упознам са газдарицом покојниковом у намери да од ње сазнам: чиме се нарочито занимао њен кирајџија и да ли није писао штогод? За двадесет копејака донела ми је она читаву котарицу хартија, што су остале од покојника. Баба признаде, да је две свеске већ потрошила. То је била намрштена и ћутљива жена, од које је било тешко испипкати лптогод паметно. 0 своме кирајџији није ми могла рећи ништа особито ново. По њеним речима, ои готово никад нигата иије радио и месецима није отварао књиге нити узимао пера у руку; зато је по читаве ноћи ходао горе доле по соби и све је пешто мислио, а покадшто је и говорио сам са собом. Причала је још, да је веома заволео и врло миловао њену унуку Каћу, нарочито од онога часа, кад је дознао, да је зову Каћом, и да је о Св. Катариии сваки пут одлазио у цркву и неком давао парастос. Госте није могао да трпи; из куће је излазио само да иоучава децу ; чак је и њу, старицу, гледао поирекб, кад би она, једанпут недељно, долазила, да ма и најмање нрибере по његовој соби, и за све три године готово никада није с њоме проговорио ни једне речи. Упитао сам Каћу: сећа ли се својега учитеља? Опа ме је погледала ћутећи, окренула се зиду и заплакала. Дакле је тај човек ипак могао приволети кога год, да га љуби. Однео сам његове хартије и цео сам их дан прибпрао. Три четвртине од ових хартија били су празни, незначајии листићи или ученичка вежбања с пронисима. Али је ту била и једна свеска, ириличиога обима, ситпо исиисапа и недовршена, може бити забачена и заборављена и од самог аутора. То је био опис, ма и без свезе, десетогодигањег робијања, које је издржао Александар Нетровић. Местимице се то описивање прекидало каквом другом приповетком, некаквим чудноватим, ужасним успоменама, набацаним иеједнако, грчевито, као по неком нагону. Ја сам пеколико пута прочитао те одломке, и готово сам дошао до убеђења, да су писани у лудилу. Али заточенички записци — »Сцене из Мртвог дома,® — као што их он с-ам назива негде у своме рукопису, учинили су ми се ииак занимљиви. Сасвим нови свет, до тада невиђен, чудноватост понеких ®аката, неколике особите примедбе о пропалим људима, — заинтересоваше ме и ја сам прочитао што-шта с радозналошћу. Разуме се, да се ја можда и варам. За пробу узимам спочетка две-три главе, па нека пресуди публика...

I. МРТВИ дом Натпа се тамница налазила на крају тврђаве, уза сам бедем. Деси се, да погледага кроз пукотине од ограде на свет Божји: не. би ли бар гатогод угледао ? —