Policijski glasnik

СТРАНА 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 6

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Н аписао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић ** _ - . . 6 Осуђеници су долазили и одлазили. Било је, уосталом, доста простора; још се иису сви скупили. Гомилица од петорице њих засела заоебно за велики сто. Ашчија им сипао у два чанка чорбе од кеља и метнуо пред њих читав тигањ с нрженом рибом. Нешто су празновали, па су јели своје. Нас су све попреко мерили. Уђе неки Нољак, па седе до нас. — Нисам био код куће, па опет све знам! раздера се неки високи осуђеник, ушав у кујну н бацив поглед на све, што су ту били. Било му је око педесет година, мускулозан и сувоњав. На лицу му је било нешто лукаво и уједно весело. Нарочито је упадала у очи његова дебела. доња, отомбољена усна; она је давала његовом лицу некакав необично комичан изглед. — Ну, здраво осванули ! А што ие отпоздрављате? Добар дан, наши из Курска! додаде он, седајући поред оних, што су јели своје. — На здравље ручак! Јесте ли ради госту? — Ми ти, брате, нисмо из Курска. — А да нисте из Тамбова? — Ама ни из Тамбова нисмо. Од нас, братац, немаш ти шта да узмеш. Иди богатоме мужику, тамо ишти. — Крче ми просто црева, браћо! Данас ми је у стомаку нешто рђаво; а где живи он, тај богати мужик? — 11а ето Газин је богат мужпк; њему и иди. — Весели се данас, браћо, Газин, запио се: попиће све што има. — Има у њега двадесет рубаља, умеша се други. — Пробитачно је, браћо, бити крчмарем. — Шта, не примате госта? Па добро, онда ћемо јести и државно. — Иди ти, те ишти чаја? Ено господа пију. — Каква гсспода, овде нема господе; сад су као и ми, прогунђа натмурено један осуђеник, што је седео у углу. Дотле није рекао пи речи. — Е, хтео бих ја, али се стидим да тражим: ми смо људи од амбиције! нримети осуђеник с дебелом усном, гледајући добродушно на нас. — Ако хоћете, да вам дам, рекох, нудећи осуђеника — хоћете ли? — Хоћу ли? Како да нећу! Он приђе столу. — Пази га, код куће је срко чорбу од кеља, а овде зна шта је и чај. Хоће госнодскога пића, рече онај натмурени осуђеник. — Па зар овде пмко не пије чаја? упитам ја њега; али ме он не удостоји одговора. — Ево носе и земичке! Почастите ме и земичком. Унесоше земичке. Неки млад осуђеиик посио је пун завежљај, па је распродавао по затвору. Продавачица му је уступала сваку десету земичку, на на ту је земичку 011 и рачунао.

— Земичке, земичке! викао је улазећи у кујну. Московске ! Вруће ! И сам бих јео, али се нема пара! Брже, децо, остала је свега још једна земичка: хајде, ко је имао мајку? Ово позивање на материнску љубав расмејало је све, те му откупе неколпко земичака. — А шта је то, браћо, рече он — та Газин ће данас да почини чуда од пијанства. Еј, Боже, Боже ! Куд је нашао баш данас да пијанчи! Може да искрсне онај осмооки. — Сакриће га. А шта, је л се добро ноднаиио ? — Још како! ГЈобеснио, насрће. — Ех, па тако ће бар доћи до батина... — 0 коме они то говоре ? Упитам ја Пољака, што је седео поред мене. — 0 Газину, осуђенику. Тргује овде накијом. Чим заради новац, одмах га пропије. Ужасаи је и пакостан; уосталом, трезан је кротак; али кад се напије, онда је као изван себе; налеће с ножем на људе. Онда већ морају да га смире. — Како чине то? — На њега налете десетак осуђеника, па га стану грозно тући све док не изгуби свесг сасвпм, т. ј. истуку га на мртво име. Онда га однесу, метну га на његове даске, и покрију га кожухом. — Ма, они га могу тако и убити! — Другога би убили, али њега неће. Он је грозно јак, најјачи је овде од свију у тамници а и најразвијенији је. Сутрадан је потпуно здрав. — Реците ми, молим вас, наставим ја распитивати Пољака, — та ето и они једу своје јело, а ја пијем чај. А међутим гледају, као да завиде за тај чај. Шта значи то ?, — Није то због чаја, одговори Пољак, — Љуте се они на вас зато, што сте ви племић, и јпто не личите на њих. Многи би од њих волели да се потуку с вама. Они би веома волели да вас увреде, понизе. Ви ћете увидети овде још много непријатности. Овде је грозно тешко за све нас. Нама је свима тешко у сваком погледу. Потребно је много равнодушности, па да се човек томе привикне. Ви ћете још много пута искусити непријатности и пребацивања због чаја и за своје јело, и ако овде веома много њих и врло често једу своје, а неки, опет, стално пију чај. Они могу, али ви не можете. Изговоривши то, он устаде и оде од стола. Кроз неколико минута испунише се и његове речи. II! ПРВИ УТИСЦИ Тек што оде М-цки (то је био тај Пољак, нгго је са мном говорио), упаде у кујну Газин мртав пијан. Пијан осуђеник у сред бела дана, у радни дап, кад је сваки морао ићи на рад, код онако строгог старешине, што је сваки час могао да искрсне у заводу, норед наредиика, који је иадгледао осуђенике и био ненрестано у заводу; норед сгражара, поред инвалида, једно-м речи, поред све те строгости — све ми јо то учинило читаву збрку

у мојем створеном замишљању осуђеничког живота. Доста сам дуго требао да проживим у тамници, док сам расчистио са свима таквим Фактима, што су толико били сагонетни за мене првих дана моје робије. Ја сам већ спомеиуо, да су осуђеници увек имали властито занимање и да је то занимање — природна потреба осуђеничког живота да,сем те потребе, осуђеник страсно воли новац и да га цени више свега, готово као и слободу, и да је већ утешен, ако му само звецка у џепу. Напротив, он је невесео, жалостан, немиран и очајава, ако га нема и тада је готов и да краде и да уради све -што хоћеш, само да дође до пара. Ну и поред тога што је новац био у заводу таква скупоценост, опет се није дуго задржавао код онога срећног који га је имао. Прво, било је тешко сачувати, да га не украду или одузму. Ако падне гаака мајоревих при изненадном прегледању, одмах га одузима. Можда га је он употребљавао и на поправку осуђеничке хране, тек новац су увек њему носили. Али су га најчешће крали: ником није могао човек веровати. Доцније су пронашли у нас иачин, да се новац сасвим безопасно сачува. Давали-су га на чување старцу староверцу што је дошао к нама из Стародуба... Не могу, а да не кажем неколико речи о њему и ако одступам од предмета. То је био чичица од шесет годииа, мали, сед. Одмах чим га видех, почео ме је за,нимати. Никако није личио на остале осуђенике — нешто је толико било мирно и тихо у његовом погледу, да сам, сећам се, с некаквим особитим задовољством гледао на његове јасне, светле очи, окружене малим, сјајним борицама. Често сам се разговарао с њиме; ретко сам где наишао на тако добро, душевно створење у мом животу. Овамо је дошао због необично важног преступа. Међу стародупским старообредницима почело се јављати обраћање. Влада га је ј»,ко потпомагала и почела је свом снагом да ради, да се оно што више рашири и међ друге иеједномишљенике. Старац се решио, заједно с другим Фанатпцима, да „бране веру," како је он говорио. Почну да граде једноверну цркву, а овије запале. Као саучесника у овоме, старца су послали на робију овамо код нас. Био јеимућанграђанин, трговао је; оставио је кући жену, децу, али је сасвим одважно отишао на робију, јер је, онако заслепљеи, сматрао њу као »паћење за веру. Да сте с њиме живели колико, ви би и нехотице запитали себе, како је могао тај смерни, кротки човек као дете, да буде бунтовник? Неколико сам пута говорио с њим »о вери«. Он је веран остао свој им убеђењима; али никад није било никакве злоће, нити мржње у њему кад се препирао. Међутим он је разорио цркву, што није ни одрицао. Изгледало је, да је према својим убеђењима, свој поступак и »патње® што их је због њега искусио, морао сматрати за славпо дело. Али, поред све моје муке, свег труда, ја нисам, изучавајући га, опазио никад ии труни сујете или поноса на њему. Било је код нас у заводу јога старообредника, већином Сибираца. Сви су били људи врло развијени, лукави мужици, велики диалектичари; људи иадувени, поносити, злоће и несносни до највишег степиа.