Policijski glasnik

БРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 55

ђима. Јавља се мајору, капитал ишибају, а ишибају жестоко, ракија се одузима „у корист државне касе, с< и кријумчар прима све иа себе, не издајући предузимача, али, то не треба сметнути с ума, он то чини не због тога, што би се гнушао потказивања, него само зато, што би Нотказивање за њега било непробитачно; њега би ипак ишибали; сва би му утеха била у томе, што би извукли обојица. Али је нредузимач њему још потребан, ма да, по обичају и по претходном договору, кријумчар не добије за пшибана леђа од предузимача ни пребијене паре. А што се тиче потказивања уопште, то она обично цветају и у пуној су снази. У тамници потказивач не трпи ни најмањег унижавања; негодовање према њему не да се чак ни замислити. Од њега се не туђе, с њиме се пријатеље; и тако, кад би ви нешто почели у тамници доказивати сву ругобу потказивања, вас просто нпкако не би могли да појме. Онај осуђеник, племић, онај развратник и нодлац, са којим сам прекинуо све односе, дружио се са мајоревим посилним Феђком и био његов шпиун, а овај би све, што би од њега чуо о осуђеницима, достављао мајору. У нас су за све то знали, и нико никад није чак ни помислио да казни или бар да прекори неваљалца. Али ја опет скренух у страну. Дешава се, наравно, да се ракија пронесе срећно; тада предузимач прима донета црева, давши за њих новац, и стане рачунати По рачуну излази, да роба стаје већ и њега веома скупо; и зато, да би више зарадио, он је претаче још једном, понова је разблажујући још једанпут водом, готово за половину, и, иошто се на тај начин потпуно спремио, чека муштерију. Већ ирвог празника, а каткад и радног дана јавља се муштерија: то је осуђеиик, што је радио неколико месеци као коњ, што је скуцкао неку цркавицу-, да би све попио још из раније за то одређенога дана. 0 томе је дану одавно већ, још много нре његовог доласка, сањао бедни работник и у снавању, и у срећним сањаријама за време рада, и он је чарима својим подржавао његов дух на досадном попришту тамничкога живота. Најзад, заруди зора сјајнога дана на истоку; новац је скунљен, није одузет, није украден, и он га носи крчмару. Овај га служи с почетка ракијом, по могућству чистом, то јест, свега само два пут прекрштеном; али, у колико се отпија из стаклета, у толико се одмах допуњава водом. За чашицу се ракије плаћа петоструко, шестоструко више иего у крчми. Може се замислити, колико је потребно попити таквих чашица и колико новаца дати за њих, да би се човек напио ? Али како се већ одвикао од пића и како се предходно уздржавао, осуђеник се накити доста брзо, и онда обично настави пити све док не попије и последњи новчић. Затим се пусте у обрт све ствари са којима се поновио: крчмар је у исто време и зајмодавац. Прво му се дају ново купљене приватне ствари, онда дође стареж, па, најзад, су ту и државне ствари. Кадпопије све, до последњега дроњка, пијаница легне да спава, а сутрадан, кад се пробуди с познатом немило-

срдном главобољом, узалуд моли он крчмара ма само за гутљај ракије на мамурлук. Тужно подноси недаћу и још истога се дана лаћа онет посла и опет неколико месеци ради, не дижући главе, сањајући о срећном „веселом« дану. који је без повратка утонуо у вечност, и мало по мало стане се храбрити и очекивати други такав дан, који је још далеко, али који ће ипак доћи на ред кад-тад. Што се тиче крчмара, он, стекавши најзад огромну суму, неколико десетина рубаља, спрема последњи пут ракију и сад је већ не блажи водом, јер ју је одредио за себе ;'доста је трговао : време је, да се и сам проведе! Настаје теревенка, —• пиће, јело, свирка. Средства су велика, удобровољи се, шта више, и најближа нижа тамничка управа. Весеље се иокадшто наставља по неколико дана. Разуме се, да се спремљена ракија брзо попије : онда весељак иде другим крчмарима, који већ чекају на^њега, и пије дотле, док и он не поиије све до последње паре. Ма како да осуђеници пазе на иијанога друга, ипак он понекад падне у очи вишој управи, мајору или стражарском официру. Одвуку га у стражару, покупе му готовину, ако је нађу код њега, и на свршетку га ишибају. Пошто се стресе, враћа се у тамницу и после неколико дана се опет прихваћа трговине с ракијом. Понеки од ових, што »терај кера«, разуме се богатији, помишл-.ају и на лепи пол. За добар новац они се понекад извуку тајно, и, у место на рад, оду куда-год из тврђаве у предграђе, праћени поткупљеним чуварем. Тамо се, у каквој забаченој кућици, негде на самом крају вароши, дају сјајне гозбе и траће се одиста велике суме. За новац се не либе ни осуђеника; чувар се некако раније извуче, знајући за ствар. Обично су оваки чувари и сами — будући каидидати за тамницу. У осталом, за новац се може све учинити, и таква путовања остају готово увек у тајности. Ваља додати, да се она веома ретко предузимају; за то је потребно много новаца, те љубитељи лепога пола прибегавају другим средствима, која нису ни мало опасна. (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА На питаља једног полицијског званичника, одговарамо му : I. Да, по решењу Госиодина Миниотра Унутрашњих Дела од 28. августа 1891. године ПБр. 1 3.507, пекарнице не спадају у радње, за које вреде прописи уредбе о механама, али оно ипак, као јавна места, стоје непосредно под сталним надзором месие подицијске а посредио под иадзором државне полицијске власти; и II. 11о распису Господина Министра Унутрашњих Дела од 7. јула 1860 године ИБр. 5.148, полицијске власти могу давати дозволе за разне: забаве, представе показивање какве реткости и т. д. Но, при решавању треба да има у виду: «какав одзив та забава код нашега иарода има,

пазећи, да не буде то каква обмана оштећавајућа појединих лица, или, колико било не вређа морална чуотва оних, који би такве забаве посећивали." (( Онај, коме се даде дозвола, дужан је да положи у корист општинске касе онолико колико власт нађе за сходно. 8 * * Од једног иолицпјског писара добилн смо једно оваково питање : Монополски контролори, ухватили су код извесног лица неколико грама кријумчарског дувана, зашга буде од стране управе државних монопола, оптужеи надлежном начелству. Начелство пошаље оптужбу дотИчном среском начелнику, одакле је кријумчар, на ислеђење, Кријумчар је код среске власти признао, да су заиста конгролори, нашли неколико грама кријумчарског дувана за његовом капом шајкачом, но вели, да незна од куда му је тај дуван за капом, и да од рођења дуван не пуши. По ислеђењу, среска власт, врати предмет начелству на пресуђење. Начелство окружно није донело своју иресуду, већ је предмет вратило истом среском начелнику, оа препоруком, да изврши заклетву над контролорима: да ди су они доиста нашли укриумчарени дувап код оптуженог, који је то и сам признао, али се брани да га не пуши. Овај писар моли нас за објаснење: да ли овде има места оваквој заклегви контролора, или не, пошто су они, према члану 203. закона о монополу дувана, већ положили заклетву на своју дужност, приликом ступања у службу. На ово питање ми му одговарамо, да, по нашем мишљењу, овде нема места заклетви контролора, пошто су они на своју дужност заклети, већ је начелство требало, на основу њихове доставе, као заклетих државних службеника, и састављеног записника, донети своју пресуду, пошто и сам кријумчар признаје, да је дуван код њега нађен, и пе узимајући му у одбрану то, што се он брани да дуван не пуши, јер он ничим ту своју одбрану неутврђује, а, кад би се баш то и утврдило, ипак га казна не може мимоићи, пошто није искључена могућност, да је он укријумчарени дуван спремио за какво друго лице које пуши.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П 0 Т Е Р Е Ноћу између 5. и 6. јануара ове године, ова пробдемитична личност увукла се кроз прозор у стан учигеља Јеремије Томића у Обреновцу, у времену када је овај са својом породицом спавао, и ту украо из прслука г. Јеремије око 40 дин. — г. Јеремија видео је из свога кревета лонова, али није се смео појавити, бојећи се да му какову већу несрећу у породици не учини. Овај крадљивац се није зауставио само на томе, већ је те исте ноћи ушао у спаваћу собу Нестора Иерића Фијакериста, који је такође са својом породицом спавао, и однео му са стола један цепни сахат са ланцем и новчаник као и још неке друге ситнице. Ухваћеи од власти ср. посавског окр. ваљевског, он је на нротоколу изјавио да се зове Митар Милановић и да је родом из Доње Тузле (у Босни), дело потпуно признаје и још наводи : да је око 18. декембра пр. год. био у једној