Policijski glasnik

СТРАНА 60

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 8

предавали овештеницима да га жртвују, не може се још говорити о омртној казни, јер тај крвави носао био је само покајање, којим су богови ублажавани Цезар прича у свом делу »Бе ће11о ОаШсо« да је у старој Галији био обичај да се злочинац жртвује боговима, пошто се веровало да се гнев богова само тако може утишати кад се крв пролије. А ако се не ухвати кривац онда се место њега жртвује невин. Баш ова носледња ствар показује да се ту није вршила смртна казна од правие стране, него само свештеничка покајна жртва. Таким страховитим призорима спремано је земљиште за смртну казну. Став »Освета је моја, вели Господ« све је више истискаван, није више богу остављена освета, него су је сами људи вршили. Установа крвне освете ширила се као зао дух скоро нреко целе земље. Крв убице просипала је понова крв племена убијенога. Крвна освета узела је толике размере да су се морале предузети мере за заштиту нападнутих. И код сгарих Јевреја она се још толико била раширила да је по Св. Писму сам Бог заповедио да се начине прибежишта у којима ће гоњени моћи наћи заклона од осветника. Кад наше данашње право оштроумно разликује између убиства, телесне повреде са смртним резултатима и нехотичног убиства, тиме јесамо научно и прецизно деФинисано оношто је још стари законодавац са финим правним осећањем, Мојсије извео, разликује између кулиозног и делозног убијања; за ово друго нико није могао добити прибежишта него су свештеници морали издати убицу његовим осветницима, док је онај који је нехотично пролио крв, био сигуран. Код свих народа који су знали за крвну освету, била су уведена и прибежишта, код којих су опет свештеници играли главну улогу, јер су храмови богова били прибежишта; у дому божанства људска освета није смела имати силе. А овде није место да улазимо у питањо откупа, којим се убица могао откупити од племена убијенога. Најсигурније средство да се спречи крвна освета било је то да држава, владалац узму само за себе право да суде о учињеним злим делима и да преступника казне; место приватног осветника дошла је правда која казни. Више није могло бити речи о простом прогањању убице пошто је крвном осветом већ било оважено начело: крв за крв. Више се није радило на томе само да се опасан човек уклони или да се прогањањем њега одклони гнев божји од целог народа него је зликовца требало казнити и таком казном требало је и друге од таквих дела заплашити. А да држава има несумњиво право да смртну казну изрече и изврши, да она има не само право моћи него и ираво разума, то противници смртне казне нису још до сад могли порећи. Кад један преступник крвавим убиством које учини иступи из људског друштва и огласи се за непријатеља његовог онда и друштво има право да га уништи, као што убија и дивљу животињу која га крвожедно нападне. Смртиа казна убици јесте природно право одбране ; она је хиљаду пута оправданија него убијање у рату, јер војник подлеже крвавој смрти за верно испуњавање своје дужности а убица умире због преступа који заслужује смрт. Војник са растргнутим удовима има често најужасније муке да трпи пре него што га милостива смрт ослободи а убица бива погубљен са што је могуће мање болова. Овде за најстрашнији преступ најблажа штедња, тамо за верно испуњавање дужности најстрашиије муке. И људи зову хуманост кад се ■ најгаднији непријатељи човечанства штеде а честити синови свог народа уништавају. Али и та здрава мисао да држава ступа као осветник појединца, све се је више изметала под владавином крвожедних тирана. Казна није више била праведни акат испаштања него је често бивала само изговор за задовољење приватне жеље за осветом или личне сверепости. Не само што је убијање човека било освећивано крвљу, него и за мале преступе, за одступање у осећању и мишљењу, па и за то што се неко није допадао владаоцу или му је био незгодан, морао је он животом нлатити. Више није бивало речи о правди, т. ј. да један престунник буде тако кажњен као што је заслужио. Али тако опадање човека морало се је тек полако развити. Народи Азије били су први код којих је, ропским потчињењем целог народа под бруталну самовољу владаоца, људско достојанство било ногама погажено. Кад један кнез убија из пушке невинога само да би показао своју вештину гађања или кад један владалац убија чланове своје сопствене Фамилије да би

њима самима остала власт, ко је ту крив? Владалац пе, пего народ, који је те злочине не само трпео него их држао и за велика дела. Ласкање и тужење пред престолима изопачило је владаоце и у њима породило погрепшо миптење о својој моћи. Са истока су раширени по свету и они страшни, пуни мука начини убијања. Док се у најстарије време друштво ограничавало на то да и самог убицу само уклони из друштва, то су, кад је смртна казна постала потреба бирали што простије начине убијања и који брзо убијају. Каменовање, осецање главе или вешање, били су и код старих Јевреја као и код средњевековних народа, најобичнији начини убијања. Каменовање је било најтеже. Са већим развитком »образовања« и културе променила се и та слика. Класички народи Грци и Римљаии, који су отровом, гурањем са високих отена или одсецањем главе, убијали своје најтеже злочинце, ирихватили су доцније заплетене начине убијања који су се често изметали од праве бестијалности у самртном мучењу. Првобитно су они нримењивали смртну казну само иа робове а доцније су те несретнике мучили до смрти и ако ништа нису погрешили него само узимани као сведоци, јер се полазило од чудноватог гледишта да се сведоџби једног роба може само онда веровати, кад ју је исказао под мукама. А не ретко су робови узимани за сведоке само да би се добило прилике уживати у мукама крвавих робова и у грчењу њиховом. И ако су оријенталци увек нагињали смртној казни у мукама ипак је за систем самртног мучења на истоку требало дуго време док се потпуно развио. НајпреФињеније сверепости морале су се поступно изнаћи, те је и на истоку било разних Фаза док бестијална крвожедност није избила у свој својој гнусоби; и они исти узроци који су постојали на истоку, деловали су и на западу правећи од човека звера. По себи »животиња у човеку" не може се одрицати, осећање освете јако је развијено код човека и људока снага измишљања делује најинтензивније онде где треба рушити и — мучити. Све веће растење и кварење становништва, све јача наклоност за пороке и преступе, која само дрема у природи многих људи м све јачим дражењем све се више буди и увећава — учинили су потребним строжију казнену власт крвавим жртвама и вршењем казне од самог народа на пр. при каменовању, расла је и крвожедност код народа, те су народна погубљавања, која су се најзад развила до неке врсте народне свечаности, морала трпети осећања човекова. То се да лако видети из историје старих Јевреја, који су стотинама година под владом судија живели спокојно као најсретнији народ и који су се доцпије под владом краљева брзо изметнули, тако да су у ропству у Асирији и Вавилонији врло брзо присвојили рђаве обичаје, одали се поквареном животу и подмуклу пакост и лукавство и дивље, неодољиво осветољубље, које тако лако снажи код погажених народа, развили до најглавнијих, карактерних особина. (Наотавиће ое)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО САМОУБИЦА (ие аабелезкава једног полицајца) з Пошто је дошла себи, мати је хтеде удалити у побочну собу док ми не свршимо разговор о самоубици, али она тако тужно и слатко мољаше да остане гди је, да сам најзад и ја морао посредовати у њену корист. На моју моблу, њена мати отпоче приповедати ово: — Милана познајемо од пре 2 год. као иитомца оликарске академије у М.... Упознали смо га преко нашег рођака Оскара које је био његов нераздвојни друг и пријатељ. Он га је први и довео у нашу кућу и представио нам га као Милана Н...., сина Н...., чиновника из Београда. Његова пријатна спољашњост, лепо опхођење и велика духовитост, помешана нешто мало са сентименталношћу, све то потенцирано похвалама којима га наш рођак опасипаше, учиниле су на нао необично пријатан утисак. Ја и моја кћи живљасмо тада веома повучено јер ми, на неколико месеци пре познанства са Миланом беше умро син од 20 год. а нешто раније и муж, којијебио угледан