Policijski glasnik

БРОЈ В

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 61

Фабрикант у Н... Изузев наших блиских сродника, међу које је долазио и Оскар, нико нас више не посећиваше, јер и ми нигде не иђасмо. Појмићете лако, да нам је у оваквим приликама било веома пријатио познанство са једним отменим странцем и разуме Кете: да то није било само обична куртоазија, којом сам га при растанку позвала да нас што скорије посети. — Посете Миланове биле су у почетку веома ретке и готово увек у друштву са Оскаром. Тек доцније, када смо се мало боље упознали, отпочео је он чешКе долазити, али опет ретко кад сам. Сваком новом носетом Милан нас је све више и више задобивао. Што се, пак, њега тиче, он је и даље остајао онакав, какав је и у почетку био, т. јест: пријатан, учтив и одмерен. Само, кад би се но неки пут повела реч о његовој уметности, а то је обично чинио Оскар, или о његовој Фамилији, за што смо се опет ја и Ема интересовале, могло се код њега опазити магновено узбуђење, које сам ја прописивала, његовим јаким осећајима. Познанство наше постојало је још интимније од кад је Милан отпочео обучавати Ему у сликарству. Тада је к нами долазио сваког другог дана а готово сваког четвртог остајао на ручку. — Ема је необично волела сликарство и за неколико месеци озбиљнога рада постигла је у њему златне успехе. Ови успеси, као и њена дружба са Миланом, знатно су на њу утицали. Постала је много озбиљнија и пажљивија у своме опхођењу, а и на саму тоалету отпочела је обраћати већу пажњу. Овој промени нисам нридавала никакав особити значај по што сам из искуства знала, да код девојака у њеном добу настаје озбиљан прелом у животу, у погледу поступака и назора. Крајем школске године Милан је хтео путовати у Београд својим родитељима, али је, на велико иаваљивање Емино и Оскарево, пристао да с нама прво проведе један месец у Шва,јцарској, па да одатле после сви заједно одемо у Београд. Одвело би ме далеко, кад би баш овде причала све ситнице приликом пута и излета по Алпама. — Поменућу само то, даје Милан целога пута био нешто замишљен, а кад га је Ема упитала за узрок тога, одговорио је, да му је отац болестан. Разуме се већ, да смо га сви троје тешили. — Ма колико да смо желели видети Србију, којусмозбог Милана били јако заволели, ипак нам се жеља иије иснунила. РБаш на 2 дана пред намеравани полазак из Жеиеве за Београд, добије Милан један телеграм из Београда у коме га мати позивгћие да одмах дође кући, по што је, вели, стање очеве болести веома опасно. Природно је већ, да се после ове депеше није могло ни помишљати на заједнички одлазак у Београд. Ово у толико пре, што је Милан био одвећ т.ужан и страшно збуњен. С тога уговорисмо, да ми са Оскаром останемо неколико дана у Женеви, а он да путује сам, па да нас,. по своме доласку у Београд, извести депешом о стању очеве болести. У случају да би иста окренула на боље, било је одлучено, да и ми са Оскаром дођемо овде. — За оно неколико дана, које смо провели у очекивању депеше од Милана, правили смо омање излете по околини. Приликом једног од ових излета, када се Ото, не сећам се због чега, беше од нас удалио, поведе се између мене и Еме разговор о Милану и његовом болесном оцу, и она ми, том приликом, призна: да је у Милана смртно заљубљена, као и да јој је веома тешко што он није с [нама. Најзад је молила, да се одмах кренемо за Београд, и без Миланове депеше. — И ако ме ово, право да кажем, није тако много изненадило после извесних, знатних промена на Еми, — ипак сам сматрала за дужност, да јој скренем пажњу на могуће непријатне последице које би могле произићи из њене пренаглености, а можда и неозбиљности. — Пре свега, рекох јој, Милан се, како ми бар ти кажеш, није ни једним знаком одао, да је у тебе заљубљен. И ја сама опазила сам, у осталом, да његово опхођење према нама и понашање у нашој кући, није никад изишло из круга обичне познаничке пристојности и углађености. — Сем тога, он је, као што знаш странац кога познајемо тек од пре годину дана. Признајем, да је, за сада одличан у свакоме погледу, али ћеш донустити, моја драга Емо, да би било преко потребно известити се и о његовој прошлости. Зар ти није пало у очи како је он по неки пут и сувише замишљеп и сентиметалан ? Ти би била веома лакомислена, ако би то при-

писивала његовој љубави према теби. Ако се сећаш, он је такав' био још у ирвим данима нашег познанства. Шта ће бити од твоје љубави, ако је Милан већ заљубљен у неку своју земљакињу, која га, може бити, жељно очекује, да се врати у завичај ? — Ах, мама, то није истина; то је немогуће, биле су речи којима је Ема прекинула овај мој говор. — Ах, мама, не мучи ме, ја сам с Миланом једном приликом, када смо говорили о његовој Фамилији, додирнула и ту ствар, и он ми је тада призиао, да је потпуно слободан. — Видиш, рекох јој ја, кад си већ поменула Фамилију Миланову, онда знај, да би било преко потребно и о њој се тачно известити. Ти си још млада, па с тога ниси имала потребе да размишљаш и о тим стварима. Фамилија данас, драга моја кћери. има врло великог утицаја приликом склапања бракова. Науком је доказано, да потомци наслеђују од својих предака како добре, тако и све рђаве особине и наклоности, а то је, признаћеш, врло важна ствар. Ја не велим да су Миланови преци били какови зликовци или крадлкивци, али би се, као добра мати, морала тачно известити: да ли они случајно нису били одани каквим болесгима, или каквим нарочитим страстима? Девојка, која има 200.000 марака мираза, као ти, у могућности је, да избере себи младожењу без мана. — Ах, мама, шта ти све то говориш, прекиде ме Ема мало уздрхталим гласом, после кога сам, видећи у њеним очима сузе, променула правац говора, па је, најзад, и обећала, да ћемо кроз 2 даиа ићи у Београд, ако за то време не добијемо никакав телеграм од Милана. Њеној радости не беше тада краја. Поскакивала је уз мене као какво мало дете. Увидела сам одмах да је њена љубав према Милану била много јача но што сам замишљала, те с тога сам се, уз пут, са свим измирила са тим Фактом. Желела сам само, да што пре походим Београд и упознам се са Фамилијом Милановом. —'ЈНу, од свега овога није било ништа. Изгледа просто, као да се нека невидљива сила противила нашем доласку амо. Тек што смо нриспеле у хотел, донесе нам момак депешу, у којој нам Милан јављаше: да му је отац преминуо, и да ће, поводом тога, морати кроз неки дан путовати с мајком у унутрашњост Србије ради уређења неких материјалних односа. На завршетку депеше, он нам жељаше срећан повратак за М.... и обећаваше, да ће, најдаље за 20 дана, и он тамо доћи. — После оваквог стања ствари, није нам остало ништа друго, до да Милану изјавимо саучешће у жалости, па да се, одмах сутра дан, кренемо кући, што смо и учинили. — Да ли се сећате, госпођо, адресе на коју сте испратили телеграм за Милана? — Ја не, али ће по свој прилици Ема, која му је некоколико пута писала, то знати. — Упитасмо Ему, која се беше толико удубила у неке сањарије, да у први мах није ни чула наше питање, и она нам, пре промуца но што изговори, ове речи: — Милану Н , улица С.... бр.... (Наставиће ое)

АТЕНТАТ — Раи.1 Наеоиг Све се' нокушало не би ли се раца разгалио. Бајадере га нису могле развеселити; борба тигрова била му је отврднула срце. Обучени слонови извели су пред њим своје најновије игре, а он је при том призору само зевао. Његови министри, озбиљно забринути за своје главе, јер азијатским деспотима и главе њихових најбољих иријатеља и саветника стоје увек на расположењу и, у последњем реду, јесу њихова узвишена забава, — држаше веће пуно очајања. У очајању и недоумици шта да раде, позваше у двор једну труну јапанских комендијаша и двојицу од оних необичних цриаца чија би сама појава била довољна да прсну у смех становници оба света. Раџа богато награди комендијаше и даде обесити црнце, али га ни један ни други не насмејаше. Један ФонограФ коме се суседна холандска колонија није могла надивити претрпе пред њим страшан пораз, и концертне