Policijski glasnik

СТРАИА 66

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 9

склоност ка злочину у његовој индивидуалној појави и у свима чисто личним погодбама, и ту би онда могло бити криминалне соматологије (анатомије и Физиологије) и криминалне психологије. Друга, криминална социологија описивала би, пак, злочин као производ друштвенога живота, како се и под којим социјалним погодбама јавља. Али ово разликовање може се допустити само нод двема нретпоставкама. Прво, треба увек имати пред очима, да је предмет испитивања у оба случаја један исти, а само је метода различна: тамо систематичко посматрање једнога само, овде систематско посматрање у маси (статистика). Јер злочин као социј адио-политички иојав постао је комбинацијом из гомиле иојединих злочина, а сваки од ових иојединих опет само је део једног друштвеног појава. Друго, не сме се сметнути с ума, да се до тачног сазнања злочина може доћи само ако су нам обе ове методе у вези тако, да се ресултати једне узајамно оверавају и допуњују ресултатима друге. Велика завада, која је настала између присталица иравца антрополошког с једне и социолошког са друге стране, да се објаснити само неузимањем у обзир ових.погодаба при цепању Криминалогије на ова два дела. Посматрање нас учи, да сваки злочин постаје заједничким утицањем двеју група погодаба, утицајем индивидуалне природе злочинца с једне стране и утицајем оних спољњих, Физикалних и друштвених, нарочито нривредних одношаја који га окружавају, са друге стране. Према томе како ове две групе стоје једна према другој, појав и значај злочина подлежи променама. При томе дају се опггро разликовати ове две главне врсте: 1. У тренутној, страсној раздражености, или под утицајем крајње нужде, и човек дотле непорочан приступиће злочину, које његовој обичној природи, ономе какав је он и какве су му особине иначе, ни мало не одговара; такав злочин у животу овога човека јавља се као једна горка епизода, за коју ће се увек кајати. Ту је спољњи утицај претегао. Ово је^тако звани пригодни злочин и злочин на мах учињени, али ти називи гшсу срећно изабрани. Њему приличи име: акутна криминалност. 2. Кад су незнатнији спољњи утицаји и поводи, злочин израста, из сталиих особина, из онога какав је увек злочинац, из његове дубоко укорењене му природе, која нам том приликом излази на видело. Скотска суровост, безосећајна свирепост, ограничени, глупи Фанатизам, безумна лакомисленост, несавладљива одвратност према раду, полна порочност несумњиво воде читавим низом степеница ка стањима психопатичким. Није могуће све те злочине скупити под име: злочин из навике. Много је правилније о томе говорити као о злочину који потиче из једног стања; то је злочин који ле,;,и у карактеру или тенденцији, то је: хроиична криминалност. Врло је обично, а баш за то и врло опасно, разликовати у један нарочити подраздео злочинце од заната ЈпроФесиналне злочинце), који далеко премашају круг злочина иротив имања. Код хроничне криминалности треба разликовати: за поправку подобне и непоправл>иве злочинце. Из до сад казанога јасно је, дакле, да је погрешно чисто биолошко поимање злочина, да је иогрешно злочин изводити једино из телесне и душевне ирироде злочинчеве. Из тога излази као гвоздена неминовност, за коју има још и других разлога и узрока, да је ирава утоиија, једна немогуИност иостављање једног јединог антроиолошког злочиначког тииа. Учење Ломброза и његових присталица морало је, дакле, да надне. Један од најтежих и уз то од најважнијих задатака Криминалогије јесте разликовање врста злочина по њиховим узроцима. Разликовање на злочинце из пригода и злочинце из навике није довољно. Утицај социјалних Фактора биће јасан тек кад се узме на око, да је она особина злочинчева, што излази на видик у тренутку дела, тек под утицајем оних прилика, које га од рођења окружавају, даље се развијала из клица природом дапих му. И кад се го зна, онда се мора признати могуКност, ма и ограничена, на може бити још латентне, скривене, још успаване злочиначке наклоности човека који дорашћује утицати моралним, интелектуалним, а нарочито телесним васпитањем. Читава маса оних у науци испеваних учења о наследном дугу, о гресима оцева који на децу нрелазе и вежу их само нам смета да сагледамо бољу будућност. Ако родитељи, чија је животна снага исрпена социјалним приликама у којима су, остављају својој деци у наслеђе као проклество психопатичку гако звану »мањевредност," слабу отпорну снагу у борби за жипот, баш онда

морамо се у највећој мери држати тога на науци основанога уверења, да нам све социјално-иолитичке уредбе будгу ирорачунате тако, да што већма иду на добро потомака. Много величанственије и далеко сигурније од сваке казне или какве њој сродне уредбе утиче социјална политика као средство у борби за сузбијање злочина, који, као и самоубиство, смртност деце и све друге социјално-политичке појаве, има свој најдубљи корен у друштвеним ириликама садашњости и ирошлости, којима су приликама карактерисани низови генерација. Социјалној политици припада да отклони или ограничи друштвене погодбе злочина, а криминална политика има посла с појединим злочинцем. Ова у опште тражи, да казна одговара циљу, да буде примењена према особеностима злочинца, да применом једнога зла (на имаовину, тело, слободу, част) чува од даљих злочинстава. У том захтеву имамо с једне стране критеријум за процену права које постоји, са друге стране бакву са које се има поћи у изради програма будућега законодавства. Појмљиво је зашто критички иреглед права које постоји узе најпре само негативан облик. РеФормни покрет карактерисан је, у почетку своме, борбом само противу данашњег казненоправног правца и суђења, који је поглавито у казнама кратковремена затвора, али које, таке како су данас примењене, нити поправљају, нити застрашавају, нити чиие злочинца нешкодљивим, а у многом погледу доириносе, да какав новајлија-злочинац трајно остане на иуту злочина којим је ударио. Из тога излази захтев, да законодавство треба кратке слободоукидне казне што је могуће више да замењује другим згодним мерама (принудом за рад без затварања, казном одузимања части, забраном радње, домаћим притвором, телесном казном) или да им поврати застрашљиву моћ пооштравањем. Али није остало и без иозитивних предлога. Мало по мало, јавио их се читав низ, узимајући на се одређене облике. Овде можемо поменути само најважније од њих. Они се могу скупити у ових осам тачака: Ј. Данашња законодавства, служећи се казном као средством у борби противу злочина, чине од ње превелику употребу. Требало би размислити, да ли није вредно усвојити старо правило »гшшта поп сига1; ргаеЈог," било као правило процесуалног или матер1Гјалног права (некажњивост врло ситних повреда). Шира иримена накнаде у области приватноправној чинила би излишном по неку кривичну тужбу, а примирним поступком пред избраним судијама отпало би пуно осуда. 2. У случајевима, који би заслуживали нарочитих обзира, требало би случајном злочинцу, злочинцу кога је нека нарочита прилика намамила да постане злочинац (злочинац од пригоде), дати могућности, да беспрекорним држањем у признатој кривици може да се поштеди од извршења казне. То је тако звана погодбена осуда. То би од прилике одговарало погодбеном помиловању или нашем »условном отпусту." 3. Код злочинаца који су још у добу младости треба што више замењивати казну лишења слободе васпитним установама. Отуд потичу захтеви : да се доба зрелости за кривичну одговориост помери још за коју годину на више. 4. Законодавство и судство треба од сада више да води рачуна о мотиву дела или, тачније, о нарочитим особинама и природи злочинчевој. Злочинцу који је »на мах (( учинио дело доста је, ако му се у свест за живо сећање унесе као сметња представа о заповести или забрани тога државом (као застрашавање). Апсолутно претити смртном казном за свако убиство с нредумишљајем сасвим је погрешно. Пооштравање временом малих казна лишења слободе наилази на једва савладљиве тешкоће у практици. Шира примена новчане казне, напротив, чини ту успеха, ако се подеси према имаовним приликама осуђеног и ако се преобраћање у казну затвора по могућотву искључи. 5. Чим нам дело злочинчево обелодани дубоко укорењену склоност, потребно је осигурати правни ред, учинивши злочинца нешкодљивим. Овај задатак има да испуни казна према душевно здравом, а дом за умоболне према душевно болесном злочинцу. Особите су тешкоће ту код прелазних стања, којих је много. Може се ту ваздан говорити о умањеној урачунњивости или кривичној одговорности, али ће увек остати као главно питање то, да се такав злочинац, кад се отпусти, учини нешкодљивим за правни поредак примањем у какав нарочити завод или одељење. Укорењеној злочиначкој наклоности не треба иоврат да дође до несумњива изр аза; она се д& неосиорно