Policijski glasnik

СТРАНА 68

ВРОЈ 9

Од мајсторија просјака по кућама вреди нарочито једну споменути. Кад уђу у стан онда се туже да им деца код куће леже од шарлаха, дифтерије и других заразних болести; те да би их се брзо отарасили дају им више него што би иначе дали. (Наставиће се)

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ ^ОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРЕМЕИИМА криминално-историјска студија Рудолфа Квантера са многим илустрацијама У В О Д 3 Тако је поступно нестало и првобитне наклоности старих 1'рка и првобитне озбиљне и строге правичности старих Римљана. Рим је постао доцније позорница најкрвавијих и најгрознијих смртних казни. Колико се је само тај систем мучења развио под царевима. Није то само свирепост једнога Нерона, који је од гоњених хришћана правио буктиње, и тиме наравно вршио на акат правде која казни него дело бруталне нечовечне самовоље, него нам историја прича још много других примера, карактеристична је реч ужасног < &шигуле, који је џелату дао заповест „Убијај лагано да би зн/лб да умиру.® А изопаченост Римљана није дошла сама, него су је донели историјски догађаји, брутални грађански ратови, навала покварене светине и страних прогува. Тако је исто било и код народа у средњем веку, на пр. код Немаца. И ту су били исти појави, исти узроци, иста дејства, што је све било још нојачано тим што се правна наука никад није могла отргнути од римског уплива, код старих Германа и најтежи преступи против домовине, издаја итд. Кажњавани су брзом скоро безболном смрћу, кад је кривца требало уништити а не мучити, кад казна иије била нечовечна освета него среСгво одбране. А како се је брзо и ужасно то појимање променуло! Сеобама народа и ужасним крвавим сценама дугих ратова, непрестаном борбом за земљу, поотајањем многих малих господара, који су хтели да играју улогу великих владалаца и код којих је слеиа послушност њихових поданика још више утврдила свест о њиховој моћи и власти — све је то лагано и сигурно донело нрекрет; »слободни« Германац дрктао је пред суровом влашћу. И хришћанство, религија љубави и триељивости, које је било позвано да стане на пут свима тим грозама, је ли оно одговорило том најлепшем и највећем задатку ? На жалост само се супротно може тврдити; баш је хришћансгво покварило оно што је још имало да се спасе. Католичко духовнипггво које 'је имало више власти над народом него његови кнезови, које је и саме кнежеве , држало у шаху и потчињене, које је оно злоупотребљавало као џелата за њихове крваве пресуде, које је својим јеретичким судовима децимирало народ, које је за неке слогове који су одстунали од догме доводило немачке пароде до дивљих братских ратова, — чииило је таке свереиости у већу славу божију од којих би се и најокорелији зликовац гнушао. И да ли су борци за ствари вере знали зашто се боре ? Да ли су они у опште разумели да ли је и зашто је једно учење лажно или право? Они су чинили најужаснија зла, јер се духовничком властољубљу тако допадало. Требало је да прође дуго времена док је ужасно просипање крви морало уступити блажијој правди а и данас смо још врло далеко од тога да се свуд варварска сверепост истисне. Не сме се учинити погрешка да се из једног екстрема пада у други и оно што је ире било сувише много сад да се остави сувише мало.НСмртна казна је скроз оправдано казнено срество, и залуду би оило мислити да је укинуће смртне казне напредак. Права човечност није у томе да се преступник поштеди него' у томе да се друштво заштити од преступника. Казна мора увек бити еквивалентна делу и с тога поновно увођење батинања, бар за рђавије деликте суровости, не би била неоправдана строгост. А морало би се побринути да се опасним и опкретним преступницима закона не остављају отворена толика задња врата и да несавесна одбрана не може наћи срестава и путева да зликовац умакне заслуженој казни, а с друге стране морају се истиснути суровости које често у пракси бивају. Најзад има

још и данас још доста земаља у којима извршење смртне казне не заостаје у суровости од ранијих времена на ир. Хина. Али то је сиоредно; упут на несавремености које још постоје треба да служи само да објасни да и столећа нису доволша да једном учињене погрешке поправе, и да правну науку окретање у супротност није много боље од држања за старо. А сад да пређемо на поједина казнена срества.

I. ДЕО. СМРТНК КАЗНЕ 1. Каменоваве Никад се не може потпуно поуздано утврдити који је најстарији начин ногубљавања и где је и кад је извршена прва смртна казна. Ако су иојединци или множина лица неког зликовца у гневу убили, то се ту не може говорити о смртној казни у ужем смислу, јер је то убијање карактерисано увек као дело одбране или освете. Тек пошто су утврђене одређене правне норме кад су извесне зле радње забрањене, претећи им одређеним казн-ама, кад је казнена власт прешла у чврсте руке и кад се је вршила не више самовољно него по уговореним законима, па вршили их патријарси, свештеници или нарочите судије — већином су сва та достојанства била у једној личности, — тек тада може се говорити о казни. Да је тако стање морало скоро наступити, природно је, што се не може ни замислити заједнички живот различних људи без угодаба, којима се они сви као закону имају покоравати, кад је ирва смртна казна као испаштање за извесно дело одређена, тако се исто не може казати као што се не може утврдити и како је она извршена; поуздано је то да је каменовање једно од најстаријих казнених срестава о којима у опште знамо. Да је човечанство морало достићи известан ступањ културе пре него Се могло говорити о казненом праву и о казни, ма колико и једно п друго били примитивни, то се по себи разуме; с тога се може узети да су на том ступњу били већ познати и други начини погубљивања него што је просто умлаћивање. Говорећи овде о убијању као о казненом акту, то морамо одвајити од тога, као што смо већ у уводу казали, жртвовање људи од свештеника и свештеница; ако је то доцнијој смртној казни и могло послужити као углед, то је бивало само да се ублаже гневна божанства, и као и при прогонству убица, одклонити гнев божанства од целог народа. Свакојако се може узети да је каменовање срество које се инстинктивно морало наћи. Човек баца камен за противником у гневу је камен прво оружје; у ратовима старог доба и средњега века бацали су на непријатеља камење са утврђених висина или из народних машина за бацање. И код животиња на нр. код мајмуна, бацање камења или других тврдих предмета, јесте инстиктивно срество одбране и напада. С тога је и код свих старих народа каменовање као казнено срество фино познато и употребљивано: а) за то, што је близу памети мисао убити некога камењем; б) што је тај начин иогубљавања врло брз и поуздан, в) што се потребни материјал свуд лако и довољно налази и г) што је цео народ могао вршити акат казне, околност, која је по тадашњем правном појимању била врло важна. Каменовање налазимо још у библији 5 књ. Мојс. гл. 17. стих 2. 7. где се вели. »Ако чујеш за неког човека да служи дружини боговима и обожава их, испитај то, па онда тог човека или ту жену, који је тако зло учинио, изведи из твојих врата и каменуј их на смрт; пред два или три сведока мора он погинути; руке сведока прво ће га каменовати, па онда рука целога народа. Из тог се места види да је већ био прописан уређен систем доказа који се је одржао хиљадама година и да је каменовање било срество за погубљивање. Али како се каменовало то није казато, код најстаријих нисаца ретко има или никад нема тачнијег описа каквог метода. за публиковање него се обично региструје го Факат извршења. Ма да каменовање изгледа просто, ипак се је много спорило о том казненом среству; тврђено је и то, да код старих Јевреја каменовање није било смртна казна, иошто се није вршила над живима него над лешинама друкчије погубљених. И код других народа било је каменовање једна врста смртне казне па и Јевреји нису били изузетак. Интересантно је у осталом да та смртна казна није била ирописана само за најтеже иреступе против живота, него управо за преступе против морала и ре-