Policijski glasnik

СТРАНА 70

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 9

уништи. Шељу Миланову, госпођа је правдала његовом бојазни да слика, која му била тако мила, не падне, у макар чије руке — руке које би могле оскрнавити његову светињу. По што сам још госпођи покааао копију Фотогра®ије која је била у медаљону, и она у њој познала слику Миланове мајке, на молбу моју, наставила је она свој говор овако: Сећам се врло добро, да је то било 10 августа када је Милан отпутовао из М за Београд и од тог доба, ми га више нисмо видели. По утврђеном споразуму, он је имао бити у Минхему са мајком на дан 17 августа, али у место њиховог доласка, приспело је 18 истог месеца писмо од њега, у коме нас извештаваше : да се, због неких непредвиђених околности, не може кренути на пут пре 25 августа. На ово писмо одговорили смо ја и Ема непосредно његовој мајци, молећи је да похита с путом и обећавајући јој, да ћемо је чекати на ст^ници железничкој у М и 26 и 27 августа. Наше чекање било је узалудно, и ако смо на станицу излазили све до краја помен. месеца. Кад ни на дан 1 септембра ее добисмо писмо од Милана, које смо жељно очекивали већ неколико дана, упутисмо му једну депешу и упитасмо га за узрок ћутања. На ову депешу добили смо тек сутра дан одговор ове садржине: »Мати се изненадно разболела". Ђ Милан"

— Ова лаконска депеша јако ме је изненадила и у многоме потенцирала моју ранију малу сумњу у погледу Фамилије Миланове. Доводећи у везу Миланово, по некад чисто плашљиво понашање и намерно избегавање говора о Фамилији, са изненадном болешћу и смрћу оца му, па и овом садашњом изненадном болешћу његове матере, као и толиким натезањем око ггута, — дођох до закључка, да ту нечега мора бити, и реших се, да са Емом и Оскаром одмах путујем у Београд. Кријући од њих моју сумњу, објасних им, да нас пажња, према Милановој мајци, исперативио позива на овај пут. За дивно је чудо, што Ема беше потпуно равнодушна према намераваном путовању, док је, на против, Оскар пливао од задовољства да види Београд и Србију. — По што смо још утврдили, да се на пут кренемо 4 септембра, ако до тог доба неби, којим случајем, допутовали Милан и мајка му, посласмо Милану депешу у којој га известисмо о нашем поласку, и позивасмо га, да нас сачека на београгској железничкој станици. Ту депешу отправили смо 2. септембра у вече, а већ сутра дан, око 10 часова пре подне, добили смо од Милана овакав телеграм: »Пут за Београд излишан је, по што прексутра полазим с мајком за тамо к . „ Милан с( . (свршиће се)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 9 Али видећи, да смо се ми решили да ћутимо и да га не опазимо, он нозелени и задрхта од јарости. Поред њега, у ћошку, стојало је грдно корито, у којем су држали сав исечен хлеб, приправљен за ручкове и вечере осуђеничке. Бидо је тако велико, да је у њему стајао хлеб за пола тамнице; ну сад је било празно. Газин га дохвати оберучке, па замахну на нас. Мало је требало, па да нам раздроби главе. И поред тога, што јеубиство илинамераза убиство грозила страшним непријатностима целој тамницв: почели би да ислеђују, траже, пооштравају строгости, због чега су осуђеници тежили из све снаге, да не падну у такве крајности — и поред свега тога, сад су се сви ућутали и чекали, шта ће бити. Ни једне речи у нашу одбрану! Нико да викне на Газина! Толико су нас мрзили. Они су — лепо се види — баш уживали, гледајући наш опасан положај... Али се ствар ипак свршила добро: таман је он хтео да опусти корито, неко викну споља: — Еј, Газине! Украдоше ти ракију! Он тресну корито о земљу, па као луд јурну из куине. — Бога ми —• с-ам их је Бог избавио! говорили су осуђеници међу собом. И дуго су још носле тога то говорили. Нисам могао да дознам после, далије ова вест о крађи ракије била истинита или само измишљена, да би нас спасли. То вече, већ у мрак, пре него што су затворили казамате, шетао сам се око ограде, а нека ми туга притиснула . душу: такву тугу нисам после никад доживео за све време моје робије. Тешко човек проведе први дан на робији, па ма каквој — у затвору, у казамату, у заводу... Али сећам се, највише ме је занимала једна мисао, која ме је после неирестано пратила за све време мог живота на робији — мисао, која се унеколико не може да реши — ја је, ето,

ни сад ие могу да разрешим: а то је о неједнакости казне за једне и исте преступе. Оно, истина, ни преступе не може човек да сравњује један с другим, чак ни приближно. Например: и овај и онај други убили су човека; промерене су све околности оба дела; и за једно и за друго дело долази готово иста казна. А међутим, погледајте, каква је разлика у злочинима. Једанје,на пример, заклао човекатек онако, ни за шта, за главицу лука: изашао на друм, заклао сељака, који је ту наишао, а тај је имао при себи свега главицу лука. »Па шта је то, баћка! Ти ме посла у пљачку: па ето, заклао сам сељака и нашао свега главицу лука. — Лудаче ! Главица лука — једна копјека! Сто душа — сто главица, па ето ти и рубља! к — (Тамничка легенда.) — А други је убио бранећи од похотљивог тиранина част невестину, сестрину, кћерину. — Један је убио као скитница, опкољен читавом војском од пандура, бранећи своју слободу, живот, често пута умирући од глади; а други коље малу децу из задовољства за клањем, са милине, која га подузима кад осети на својим рукама њихову топлу крв, да се наслађује њиховим страхом, њиховим последњим голубијим дрхтањем под самим ножем. Па шта бива? И овај и оиај други долазе у исту тамницу. Истина има разлике у времену досуђене казне. Али тих разлика, сразмерно, нема много; а варијација у једној истој врсти злочина — има безбројно много. Код другог карактера, друга и варијација. Иу узмимо, да није могуће отклонити, загладити ту разлику, да је то на свој начин неразрешљива задаћа — рецимо као квадратура круга. Али чак кад таква неједнакост и не би постојала, — погледајте на другу разлику, на разлику у самим последицама кажњавања... Ето једног човека, који на робији вене, нестаје га као свеће; а ево другога, који пре доласка на робију чак није ни знао, да има на свету тако веселог живота, да постоји тако пријатан клуб разузданих другова. Да, у тамницу долазе и такви Ту је, на пример, и човек са развијеном савешћу, свешћу и срцем. И сам бол ње-

говог рођеног срца, убиће га-својим мукама, пре сваке казне. Он ће сам себе осудити за свој преступ нештедимице, немилосрдније и од најгрознијега закона. А ето поред њега другога, који за све време робијања ни једанпут чак и не номисли на убиство, које је извршио. Он себе шта више, сматра невиним. А има, опет, и таквих, који нарочито чине преступе, само да би допали робије и тиме се избавили од несравњено горег робијашког живота у слободи. Тамо је он живио у највећем понижењу, никада се није сит најео и радио за свога газду од рана јутра до мркле ноћи, а на робији је посао лакши него код куће; хлеба има доста, и то таквога, какав он још није ни видео; о празницима говеђина, добија се милостиња, има прилике, да се заради који новчић... А друштво? То су људи шерети, умешни, у свему искусни; и, ето, он гледа на своје другове с дивљењем пуним поштовања: никад још он није видео таквих људи; он их сматра као највише друштво, какво само може бити на свету... Па зар је сад казна за ово двоје подједнако осетљива? Али нашто се, уосталом, бавити неразрешљивим питањима!... Лупа добош, време је да се иде у затвор.

IV. ПРВИ УТИСЦИ Отпоче последње прегледање. После тога прегледања затварали су се казамати, сваки својим нарочитим кључем, и осуђеници су остајали тако закључани до саме зоре. Прегледање је вршио наредник са два војника. Ради тога су поиекипут осуђенике поређали у дворишту, па је долазио стражарни официр. Али је чешће цела та церемонија свршавана на домаћи начин: прегледало се по казаматима. Тако је било и сад. Они што су прегледали често су грешили, забрајали се, одлазили и на ново се враћали. Пајзад су се бедни стражари добројали до жељене циФре и закључали казамат. У њему је било до тридесет људи,