Policijski glasnik

БРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 71

збијених доста тескобно на даскама. За спавање је бидо још рано. Сваки се, разуме се, морао нечим забавити. Од управништва је у казамату остајао једино инвалид, о којем сам веК раније спомињао. У сваком казамату је такође био и по један »најстарији« од осуђеника, којега је одређивао сам месни мајор, разуме се, за добро владање. Веома се често дешавало, да и ови »најстарији« са своје стране почине озбиљне глупосги; онда су их шибали, одмах ражаловали у млађе и замењивали другима. У нашем казамату је био тај најстарији Аћим Аћимић, који је, на моје велико чудо, често подвикивао на осуђенике. Осуђеници су му обично одговарали подсмевкама. Инвалид је био паметнији од њега и није се мешао ни у шта, а ако се и њем}' кадгод десило да мрдне језиком, то је било само из пристојности, ради умирења савести. Он је ћутећи седео на својој постељи и шио ципелу. Осуђеници нису на њега обраћали готово никакве пажње. Тога првог дана мојег тамничког живота дошао сам до једног закључка, о којем сам се доцније убедио да је истинит. Имено : да се они, што овде нису осуђеници, па ма шта они били, почевши од оних, што непосредно имају додирз са осуђеницима, као што су чувари-пратиоци, стражари, па до свију уопште, који имају ма каква посла са робијашким животом, —• некако преувеличано гледају на осуђенике. Као да просто свакога тренутка у неспокојству очекују, да ће ооуђеник мало-мало па на некога од њих насрнути с ножем. Али што је од свега најважније — и осуђеници су увиђали, да их се боје, и то им је очигледно придавало неку врсту смелости. А међутим за осуђенике је био најбољи старешина баш онај, који их се не плаши. Па и уопште, негледећи на смелост, и самим осуђеницима је куд и камо пријатније, кад се према њима има поверења. Тиме их је било могуће чак и придобити за себе. Дешавало се за време мојега тамновања, ма и веома ретко, да неко од старешина уђе у тамницу без пратње. Требало је видети, како је то норажавало осуђенике, и поражавало их с добре стране. Такав смео посетилац увек је будио уважење према себи, па и кад би се одиста могло десити штогод рђаво, с њиме се не би десило. Свуда гдегод само има осуђеника има и страха, који они улевају, и ја само не могу да појмим, од чега он управо долази. Некаквога разлога он, свакојако, има, почињући прво од спољашњег изгледа осуђеникова, признатога разбојника: осим тога, сваки, који прилази тамници, осећа, да се цела ова гомила људи није овде скупила својом вољом, и да, и поред свих мера, живога човека није могуће начинити лешином; он остаје са осећајима са жеђу за осветом и за животом, са страстима и потребама да их задовољи. Али, и поред тога, ја сам тврдо убеђеи, да човек ипак нема чега да се боји од осуђеника. Не диже човек нож тако брзо и тако лако на друга човека. .Једном речи, ако је и могућна опасност, ако се и дешава кадгод, то се по реткости таквих несрећних случајева може управо закључити, да је она ништавна. Разуме се, ја сад говорим само о већ осу-

ђеним осуђеницима, од којих је многима чак мило; што су се најпосле, докопали тамнице (толико, покадшто, изгледа леп нов живот !) па су због тога вољни да живе мирно и спокојно ; а сем тога и они сами не даду онима, нгго су одиста немирни, да се много слободе. Сваки робијаш, ма како да је, слободан и дрзак, боји се од свачега на робији. А притвореник, који је још под судом — друга је ствар. Тај је одиста способан да нападне на сваког :овека, онако тек, ни за шта, једино за то, што ће° рецимо, сутра морати и тако и тако да буде кажњен; а ако учини нов злочин, онда ће, може бити, бар одложити казну. Ту има узрока, циљ напада: то је — »променути своју судбииу,« пошто пото и што је могуће брже. Ја, шта више, знам за такав један чудан психолошки случај : У нас у тамници, у војном одељењу, био је један осуђеник, војиик, који није био лишеи свију својих права, осуђен судом на две године робије, страшан хвалиСавац и велика кукавица. У опште, хвалисање и кукавичлук наћићеш врло ретко у руског војника. Руски је војник толико ^заузет, да, кад би баш и хтео, не би имао времена за хвалисање. Али ако је већ хвалисавац, онда је то готово увек беспосличар и кукавица. Дутов (тако се звао тај осуђеник), издржао је најзад свој кратки рок и отишао опет у погранични батаљон. Али, као што се и сви њему слични, што их шиљу у тамницу ради поправљања, само потпуно у њој покваре, то се обично и Дешава, да падају поново под суд, ношто нису на слободи ировели ни две-три недеље, те се опет враћају у тамницу, само сад већ не на две или три године, него у „вечито® одељење, на петнаест или двадесет година. Тако се и сад десило. На три недеље по изласку из тамнице. Дутов изврши опаспу крађу; осим тога се свађао и правио неред. Предаду га суду и осуде на строгу казну. Уплашивши се од досуђене казне до крајности, просто до невероватности, као најбеднија кукавица, он у очи оиога дана, кад ће га протерати кроз шибу, налети с ножем на стражарног оФицира, који беше ушао у осуђеничку одају. Наравно, врло добро је знао, да ће оваквим ноступком веома појачати своју осуду и време робијања. Али ствар је била у томе, да се ма на неколико дана, макар и за неколико сахати одложи страшан тренутак кажњавања! Он је био таква кукавица, да није чак ни ранио ОФицира, кад се бацио на њега с ножем; и све је учинио само Форме ради, тек колико да се појави нов злочин, за који би му опет отпочели судити. Тренутак нред кажњавањем је разуме се, страшан за осуђенога, и ја сам у току неколико година имао прилике да видим доста, иритвореника у очи та?свога дана. Обично сам се налазио с иритвореницима у болници, у осуђеничким дворанама, кад сам боловао, што се догађало доста често. Познато је свима осуђеницима у целој Русији, да су према њима најмилосрднији људи — доктори. Они никад не праве разлику између осуђеника, као што то чине и нехотице готово сви други, изузимајући само прост народ. Народ никад не кори

осуђеника због његовог преступа, па ма како да је страшан, и прашта му све ради казне, што је подноси и уопште због несреће његове. Не назива забадава сав народ у целој Русији преступ несрећом, а преступнике несрећницима. То је дубоко значајно поимање. Оно је у толико важније, што је створено несвесно, инстинктивно. Доктори су пак — право прибежиште осуђеника у многим случајевима, а особито за притворенике, које држе строжије од осуђеника... (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један опгатински писар пита нас: да ди постојн какво наређење по коме су полицијске вдасти и ошптински судови дужни да прикупљају податке о мртво-рођеној деци, и да исте податке шаљу статистичком одељењу Министарства Народне Привреде, или је то дужност свештеника ? Одговарамо му: да је ова дужност прикупљања и шиљања података о мртво-рођеној деци, до 16. маја 1900 године била на свешгеницима, а од тада ј,е пренета на општинске судове и полицијске власти, расписом господина Министра унутрашњих дела од тога дана П№ 9271, који гласи овако : »Господин Министар народне привреде писмом својим од 12. ов. месеца С№ 3413 саошптио ми је следеће : «3а правилну оцену моралних и материјалних прилика свакога народа, потребно је знати и број мртво-рођене деце. Из података, који се о овој појави код нас прибирају, види се, да је број мрто-рођених релативно врло мали. Тако на пример у периоду од 1884 до 1898 год. варира број мртворођених између 589 и 1 447, и иа 1000 становника долази у овом периоду само по 0-57. мртворођених, а од 1000 рођених у опште мртворођених је само тринајест. Овај релагивни број одсгупа јако од броја, који имају друге суседне нам државе, а то је најбољи доказ његове нетачности. »Податке о мртворођеној деци подносе ми свештеници, ну њима се недоставља сваки случај мртворођеног детета, а ово је главни узрок, што наша статистика показује тако мали број мртворођене деце. а У прошлој 1899. год. није било ни једног случаја мртворођене деце у срезовима: копаоничком, бедичком, темнићском, лужничком, мачванском, подунавском (овде је и варош Смедерево) ариљском, златиборском, рачанском и црногорском. „Налазим, да би било најподесније кад би опгатинске власти водиле рачуна о мртворођеној деци, јер оне могу лако дознати за сваки овакав случај, лакше него свештеници, и с тога ми је част замолити Вас, господине Министре, да би сте изволели издати наредбу општинским власгима, да воде тачан спиоак о мртворођеној деци у местима своје општине. У тај списак заводила би се : 1) Редни број. 2) Име, презиме и занимање очево, а код ванбрачне мртво-рођене деце, име, презиме и занимање материно. 3) Пол детета, мушко или женско. 4) Дан и месец рођења. 5) Које је дете матери, да ли прво, друго и тако даље.