Policijski glasnik

БРОЈ 22 и 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 177

часу. Лепо се види, како су све веселији и расположенији и наједаред чујеш, како се разлеже смех, довикивање, досетка. У један мах полети и понека грудва и ту сад настаје грудвање, нашто, разуме се, понеке мудрице ударе у приговарање и псовку — и те се игре нису ни свршавале друкчије него псовком. Мало по мало почех ја да распростирем и круг свога познанства. Ја управо нисам ни тражио познанства; био сам још једнако неспокојан, мргодан и неповерљив. Познанства моја дођоше некако сама од себе. Први ме је стао посећивати Петров. Велим »иосећивати" и наглашујем ту реч. Петров је живео у посебном одељењу, у касамату најудаљенијем од мене. Свеза између нас очигледно није могло бити никаквих ; а и иначе, ни у ком случају, није било, нити је могло бити ничега заједничкога међу нама. Па ипак Петров у то време као да је за неку дужност своју сматрао, да ми скоро сваки дан дође у казамат или да се сретне са мпом о одмору, кад сам се ја обично шетао иза казамата, што удаљенији од свију. С почетка ми је то било непријатно. Али он је некако дотерао. да су ми његове посете постале пријатном забавом, и ако он није баш Бог зна како дружеван и разговоран човек. Био је дежмекаст, умешан и окретан ; лице му било доста пријатно и бледо, а пшроке кости на лицу испале. Иоглед му био одважан, зуби бели, чести и ситни, а у устима је увек имао макар мало трвена дувана. Шватати дуван било је у души многоме осуђенику. Петров је изгледао млађи него што је. Било му је око четрдесет, а по изгледу нико га не би држао за старијег од тридесет година. Са мном је говорио за чудо отворено, држао је да смо обојица од једне сорте, то јест, и један и други уредни и деликатни људи. Ако би, наприлику, осетио, да бих ја радо остао сам, он би ме одмах, проговорив минут дваса мном, оставио, захваљујући ми се на пажњи, што, разуме се, иначе нигда није чинио, нити би се тиме ико у затвору могао похвалити. Занимљиво је, што је таки исти одношај остао не само у те прве дане, него и читавих неколико година после тога, нити се икада нриближисмо већма један другоме и ако ми је у истину био врло одан. И ја ни данас не могу да разумем: шта ли је он управо хтео од мене, и што ми је долазио сваки боговетни дан ? Истина, десило се, да му се после дала прилика, те ми је нешто и украо, али је он крао некако несвесно; новаца није скоро нигда искао од мене; очигледно дакле, није долазио ни ради новаца, нити из каквог му драгог другог интереса. (Наотавиће се)

МРТВАЧКА РУКА ЦРИМИИАЛИИ РОМАН ГЛАВА 3. 3 Дође и дванајест сати а цико се не појави. Ја чеках до једног сата и за тим изиђем на поље да видим да ли ко с улице не иде овамо у кућу. Двориште беше узан пролаз, чија врата с улице беху отворена. Зачудих се кад видех једног човека на прагу кућних врата да лежи лицем обрнут доле а ногама управљеним у кућу. Прва ми је мисао била да се вратим, јер помислио да се господин Барнес или Џемс Сутам или како је се звао тајанствени муж моје газдарице, вратио кући мртав пијан, да се није могао држати на ногама. Али пошто сам мало боље загледао у тога што лежи уверим се да то није могао бити онај човек, који ме је прво служио као келнер, а за тнм ми онако Флашом главу разбио. Приметим да је овај много већи, и иошто му се шешир при паду одкотрљао, могах видети да је ћелав. Стојећи тако и посматрајући тога човека, обузе ме неко врло непријатно осећање. Он је лежао тако мирно и у тако неприродном положају. Он је целом својом тежином — видео сам да је то био необично јак, снажан човек пао на груди и лицем је толико притиснуо траг да сам се чудио како је у том иоложају могао дисати. Десна му је рука тако лежала под њим да је изгледала сломљена. Он није могао бити дијан. Мора да су га оборили грчеви или тако што. Са свим неразјашњивим осећањем припуђем му ближе да му, ако је могуће, помогнем. Нагнут над њим метнем му руку на раме, али је ужаснут тргнем одмах натраг, јер осетих да му је капут влажан. Погледах моју руку и запрепашћен видим да је крвава. Пун грозе скочим и викнем што сам више могао, „у помоћ, у помоћ госпођо Барнес". Г-ђа Барнес и слушкиња дојурише обе заједно. „Г-ђо Барнес" рекох ја, гледајући једнако моју руку, ово је дело каквог убице.« „Убице, ? Смилуј се Боже! Мислите ли да је он то учинио ? с< Ја је погледах па и ако сам врло добро знао на кога она мисли, не одговорим јој на иитање. »Место других залудних послова боље је да пошљемо по полицију и по; лекара«, Слушкиња је прва разумела моје речи и рече »Знам да један лекар станује преко пута од нас; идем одмах ио њега. к На срећу беше он код куће и кад је чуо шта је, одмах дође. Одмах за тим дође и један полицијски чиновнику пратњи више других у кућу. Ови затворише пре свега граничећи део улице, јер се већ почела скупљати радознала гомила људи пред кућом. Цела кућа буде стављена под строг надзор. ГДАВА 4. »Пре пет минута овај је човек још живео® гласила је изјава лекара. „Његово је тело још сасвим топло". Гледајући у мене^запита он за тим »Шта знате Ви о тој ствари".

»Ја? Ништа! Ја очекивах једну посету, а пошто је он задоцнио, изиђем на поље да видим иде ли ко. Кад сам ступио у двориште видим овог човека да лежи на земљи. <( Странац међу тим беше унет у једну малу собу при земљи. Осим лекара, једног младог човека, озбиљног али пријатног лица и мене, беху ту још полицијски инспектор и још један чиновник који је пазио на врата. У соби су биле још и г-ђа Барнес и слушкиња, седећи у углу камина. Пошто сам лекару одговорио, саслуша ме полицијски инспектор. „Шта вам је то на руци". Ја му покажем моју руку и рекох »крв! (< То је крв тог несретног човека. Кад сам га видео да лежи на земљи, прво сам помислио да је пијан или у несвести. Метнем руку на његово раме у намери да га ако могнем повратим. У том приметим да је његов капут влажан и кад сам загледао моју руку, коју сам брзо тргао, приметим крв на њој. Тада сам одмах видео да је ту морао бити злочин. Мртваца метиу на сто, који је био и сувише кратак за дужину тела, тако да су му ноге висиле. Тај несретник што је тако тајанствено погинуо био је доиста ванредно снажан човек; нарочито му је глава била врло велика. Он није имао ни једне једине длаке на глави, док је имао бујну, мало црвенкасту браду. Носио је црни капут и на рукама црне рукавице. У кошуљи му је сијао велики и врло скупоцени бриљант. Тежак златан ланац висио му је о прснику. »Је ли то тај посетилац кога сте очекивали ? »То Вам не умем казати, пошто очекиванога нисам познавао". »Како се је звао тај (< . »Донкан Ротвел. Добио сам јутрос телеграм од њега са извештајем да ће у дванајест сати бити овде. Ево депеше®. »У дванајест сати! А кад сте видели овог човека на земљи«. »Од прилике око пола један. Газдарица и слушкиња моћи ће Вас тачније известити кад је то било кад сам ја викао за номоћ. После пет минута дошао је лекар". Полицијски инспектор окрете се овоме »кад сте Ви дошли овде <( . »У колико се сећам било је још двадесет минута до један. Баш сам тада доручковао и хтедох да оперем руке, кад ме позваше. »А од кад је већ био тај човек мртав". »Пре пет минута још је живео к . »Кад је тако онда је он још живео кад је овај господин ступио у двориште«. »То не могу казати. Веома је вероватно да је тај човек прободен у тренутку кад је стунио у кућу. По свој прилици да је од удара одмах убијен и ја мислим да је овај господин само један минут раније изишао, он би морао бити очевидац убиства к . »Где је становао убијени® упита ме полицијски чиновник. »Ни то не знам рећи; у опште не знам ни најмање о њему да кажем. Саобраћај међу нама до сад су искључиво посредовали други људи <( . »Из којих разлога је хтео он да дође код Вас«.