Policijski glasnik

СТРАНА 168

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22 и 23

Тачка 12. § 375 замењења је чл. 28 закона о чувању пољских имања, а из кривичног законика није избачена; § 380 замењен је чл. 18. и 19. закона о чувању пољоког имања; § 379 и 381 замењени су законом о лову и законом о уништавању и заштити биљака и животиња; и, На послетку, § 392. став први укинут је законом о оггштинској мерини, а он и данас стоји у кривичном законику. Само, дакле, у кривичном законику стоји преко дванаест §-а, којима тамо нема места, и који судију и остале чиновнике, који по овоме закону суде, могу да наведу у грех, да ио њима суде. Може се рећи, како и судија и остали чиновници треба да знају: која законска одредба важи а која не, али ми то одлучно поричемо, јер сви они верују, да је у закон унесено само оно што важи, кад је он издање Државне Штампарије. За исправност нашега гледишта нека нам послужи онај случај у варошком суду, где је суд осудио политичке кривце на полицпски надзор зато, што је у закону стајало да се и он досуђује, ма да је он давно био укинут. Изнесосмо ово у доброј намери, да Државна Штампарија од сада поклања више пажње овоме послу, а да чиновници и сами запазе ово, како не би чинили грешке, а у идућем члаику показаћемо грешке код других закона. 8. маја 1902., год. Дим. С. Калајџић. Београд. члан Пореско Управе

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ СВИХ МАРОДА И У СВИМА ВРЕМЕНИМА ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ КАЗНШ 12 Одсецаае главе Одсецање главе је врло стара смртна казна. Она је постојала још у иајстарије доба и одржала је се до данас и остаће до год смртна казна не буде избачена из казненог права. Кад се још није хтело да се недостојни чланови људског друштва, пре него што буду убијени, изложе самртним мукама, одсецање

Сл. 18. — Оикира паљ и маока џелатова. главе било је најбоље казнено срество, а то је и остало пошто су се људи ослободили нечувених сверепости у вршењу казненог права, па и онда је се могло одржати, кад су најужаснија казнена срества бивала обична ствар. Нема ни једног народа ни једне земље којој је та казна остала непозната, ма како се различно вршила. Још по старом Мојсеовом праву била је позната смртна казна одсецањем главе; и поред каменовања, спаљивања и гушења, примењивало се и оно. Ако се испита старост тих појединих казни мора се каменовање узети као најстарија казна и с тога што се оно најлакше извршивало и што је увек било довољно згодног материјала за каменовање. Па и спаљивање претпоставља већ виши развитак, јер је бар морало бити познато

руковање ватром. Али за нас нема великог интереса да се утврди — које је смртно срество можда прво нашло своју примену, него само које је прво као стварна казна примењено. А у доба кад се о једној казни могло говорити, кад су већ настале одређене погодбе, кад су поједине радње забрањене и кад се онима који су радили против таквих забрана, претило и одређеним казнама, ту је духовии развитак већ достигао такав ступањ, да су иоједине природне снаге као ватра, вода и т. д. биле бар толико већ познате да су знали да извлаче користи од њих. А одсецање главе је већ пешто компликоваиија казна. Оно је у опште могло бити тек тада уведено кад су људи научили да обрађују метале и да направе оруђе, којим су могли да одсеку главу. Али и код старијих и некултивисапих народа видимо интресантан појав да је казна одсецања главе веома раширена и да су се главе врло вешто одсецале и дрвеним или каменим мачевима, секирама и сличним инструментима. Али то су само изузетци, јер прави културни народи нису уводили одсецање главе пре него што су научили да праве мачеве од метала. Питање је само на који начи и којим је инструмептима

Сл. 19. — Одсецање главе I,

одвајана глава од тела. То је могло бити или секиром, или мачем или каквом нарочитом машином. У последњем случају сигурност је била већа, јер ни свој вештини џелата ипак никако није био искључен несрећан случај да се погреши право место и да се мора више пута ударити док се не одвоји глава од тела а тога је увек било. А код машине је то било искључено и опасност да ће машина моћи отказати услугу, била је само врло мала. То је се наравно брзо увидело и с тога је још у старо доба покушавано да се направи добра и употребљива машина за погубљавање, те је из основа лажна поставка да је Француски лекар Гилотен стварни и први пронадазач по његовом имену те машине. Не може се потпуно поуздано тврдити који је метод одсецања главе доиста најстарији, јер се по себи разуме да је код разних народа било знатних одступања или у опште не знамо где је и кад је извршено прво одсецање главе. А може се тврдити да је погубљавање секиром најстарији метод, који је највише био раширен. У старом Риму носили су пред власницима тако звани ликтори као спољни знак њихове власти секире, које су биле увезане у свежањ прућа. По Плинију и Линију тиме је се хтело симболички да означи да пресуде нису смеле бити изрицане у гневу, него да се је прво морала покушати поправка батинама и само у случају нужде требало је уиотребити оштрину секире. А често се и у масама секиром погубљавало, нарочито се то вршило нрема побеђеном непријатељу, кад је освојена варош Катуа. Сви су саветници јавно секиром погубљени. А најгоре су прошли Тарсинији, који су сверепо поступали према Римљанима и 357 заробљених Римљана потукли. Кад су били побеђени изаберу Римљани 358 најплеменитијих Тарквија и понгго су их истукли прутовима онда их посеку секиром. Онде где се погубљавало и секиром и мачем, секира је обично сматрана као срамнија и због тога је бивао акт милости