Policijski glasnik

ШТАНА 17б

ПОЛИТШ.ТСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 22 и 23

члан њен, лекар Јосиф Игњат Гилотеи извештај о претресању нитања о поправкама казненог права. Он је тада тврдио да одсецање главе не само што мора бити једина допуштена смртна казна, него да се она не сме више вршити мачем, него само машином која даје иотпуну сигурност да иеће бити ни мучења ни погрешке при извршењу. Он опише машину тако како ју је он замишљао и на крају патетички узвикну „У једном тренутку осећи ћу Вам мојом машином главу а ништа Вас неће заболети". Та је идеја наишла на опште одобравање. Прво буде одлучено да једина смртна казна сме бити одседање главе. И према многим неисказано грозним смртним казнама то је већ био знатан напредак, који је уведен у казнени законик 25 септембра 1791 г. Али се и даље радило на идеји створити једну мапшну за погубљавање. Код азијских народа и дапас игра мач стару улогу и погубљавања се врше в слободоручно 1( . По овој слиди може се видети на како се грозан начин врши та смртна казна у Хини. (Наставиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

НЕПОЗНАТА ДОБРОТВОРКА (ив оабелезкака полицајца) (Наставак) Иоред главног диља, који сам овом нотицом хтео постићи =- известити непознату добротворку о „Малом Павлу," намера ми је још била да јој покажем, како полицијски органи нису тако једнострани и иовршни као што је она у писму тврдила. Већ првога дана, по публиковању ове белишке, добио је мој управник од непознате госпође писмо, у коме му она најсрдачније захваљпваше на заузимању око »Малог Павла® и мољаше га, да му и у будуће поклони своју пажњу. У писму се налажаху и 2 српске новчанице од 100 дипара, од којих једна беше намењена двомесечном Павловом издржавању, а друга осталим малолетним притвореницима управиним. При завршетку писма госпођа је још молила, да је, опет нреко новина, извештавамо о свакој важнијој промени у животу „Малог Павла," предлажући за ова саопштења нарочиту шифру, комбиновану од двосмислених речи. Предајући ми писмо и новад, г. управник не могаше пропустити, а да не изјави како би желео знати: ко се крије иза непознате добротворке ? Како, пак, код нас полицајаца има много ствари, које се само у пола наглашују, а остало се мора погодити, то сам и ја ову изјаву г. уиравникову разумео у исто доба и као наредбу ради трагања за непознатом госпођом. Да је овако моје разумевање било правилио најбољи је доказ било то, што ме је г. управник, само на 3 дана после овог нашег разговора, позвао и питао о резултату поменутог трагања. Кад сам му одговорио, да због деликатиости истраге нисам био у стању још ништа учинити, али се иадам да ћу га у скоро моћи задовољити, прекинуо ме је он са речима: — Само пажљиво — —- — ___ —. — — — — — —

■к -* * Већ је 6 месеца како »Мали Павле, С! на потпуно задовољство свога мајстора., и опште дивљење осталих момака, израђује омање столарске иослове, у друштву са млађим калФама. За то време ја сам га по наредби г. унавника, обилазио готово сваког празника, и саветима упућивао на истрајност у новоме начину живота. Дало се одмах опазити, да су ови савети, као и ггосведневни рад, на њега благотворно утицали. У разговору с њиме остајао сам, често пута, по читаве сате и са задовољством, посматрао очигледан прелом у души његовој. У последње време толико сам се био навикао на „Малог," да нисам могао

проиустити ни један празник, а да га не посетим. Било је између нас нечег вишег, сем осећаја обичне дужности и захвалности. Ја сам њега, не знам ни сам од куда и за што, сматрао као неку врсту моје својине са аФекцијозном вредношћу, док је опет он мени увек прилазио са поштовањем, сличиим оним, које се указује добром стараоцу или старијем пријатељу. У души његовој не беше више остала ни једна тајна за мене, нити ми се он икада ма иа шта потужио. За све време своје поправке не беше још ни једном изишао у град, а ако је по иекад сам посао то захтевао, молио је увек да га иоштеде. Кад сам га једном упитао за узрок овог избегавања града, одговорио ми је он : — Војим се, да не сретнем кога од старих познаника, а по том је одмах заћутао и уозбиљио се. Видело се очигледно, да избегава говор о старим стварима. Био сам нотпуно уверен, да се његова поправка могла већ сматрати као свршена ствар и тврдио сам смело, да би, за његово ново скретање с правог пута, било потребно много више труда од онога, који је употребљен за његову поправку. Према овоме, ириродио је, што сам с „Малим Павлом« био потпуно задовољан, па као такав, више пута молио г. управиика, да га пошље у иностранство. —• Нека стане још неки месец, одговарао је обпчно г. управник после сваке моје молбе. Беше само једиа ствар код »Малог«, која ми се никако не свиђаше. Од како је почео живети новим начином живота, његово здравље опадаше из дана у дан. Он ме истина, кад год сам га о томе гштао, увераваше: да му није ништа, али сам ипак ја, са сваким новим доласком, опажао, да је све бле1 )и и мршавији. Промену ову приписивао сам у почетку његовом душевном оздрављењу, али кад ми једног дана, а то је било на крају четвргог месеца, саопшти мајстор, да је Павле отночео по мало пљувати крв, одведох га одмах лекару који, по прегледу, изјави: да је то последица нагле промене у пачпну живота. —- Мало мање рада и више кретања но чистом ваздуху, додаде г. доктор, па ће све проћи. Уредих с мајстором, да Павла у будуће штеди од сувишног рада, и да га чешће, послом, шиље по граду, те тиме га принуди на ходање. -к ★ + И поред свег обећања, које сам дао моме управнику у погледу непознате добротворке, нисам, на моју вечиту жалост, успео сазнати ма шта о њој ни за пуних 0 месеци. Изгледало је већ, као да се и г. управник помирио са мишљу да ће госиођа остати за нас вечито непозната а и ја сам, нраво да речем, делио исто мишљење. Међу тим, госиођа је и даље слала новац за Павлово издржавање и крајем сваког месеца писала по једно нисмо г. управнику, тражећи поједипа обавештења о штићенику, и чинећи извесне иредлоге у погледу његове поправке. Најгоре ми је било, кад ми је г. управник ова писма предавао и у иронији наређивао: — Спремите одговор за госпођу, али пазите да не погрешите адресу. Ах, колико сам се тада љутио на непознату добротворку и зарицао, да ћу, ио што по то, сазнати ко је она! — — —

* + * Било је некако почетком месеца априла када ми, једно но подне нареди г. управник, да у року од 3 дана спремим »Малог Павла" за пут у једну већу немачку варош. Према овој наредби, отишао сам, истог вечера, његовом мајстору ради споразума, али ме ои још с врата, иресрете овим речима: —■ Врло добро кад сте дошли; ја сам баш мислио да пошљем по вас. — Зашто ? — Мали је опасно болестан. — Од кад ? — Од прексиноћ. — Јесте ли звали лекара? — Јесмо данас. — 11а шга он взт1.