Policijski glasnik

ВРОЈ 24

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 185

како моје дете воде на стрељање, толико вриснула, да се мој муж пробудио и целе ноћи преседео поред мог кревета, иитајући ме за узрок страха и вриска. Разуме се већ, да му нисам казала ираву истину, већ сам га обмањивала којекаквим измишљотинама. Већ сутра дан, носила сам се озбиљно мишљу да му све нризнам, па ако хоКе да прими моје дете онда добро, а ако не. онда да се раставимо. Намеравала сам, да са знатном имаовином која ми је од оца остала, одем са мојим дететом у иностранство и тамо се сва посветим његовом васпитању. Ну, од свега овога није било ништа, јер ми је недостајало довољно храбрости да, може бити за свагда, унесрећим човека који је увек био нежан према мени. Како смо већ били близу госпођине куће, то, да би добили времена за разговор, ударимо једном заобилазном улицом, а госпођа продужи: — После дугог и дугог размишљања о судбини мала детета, одах се, најзад, на читање криминалиих ствари. Не можете замислити, колико ми је бпло мило, када сам наилазила иа расправе о кривицама малолетних осуђеника и њиховој могућој поправци, и колико сам се онет љутила, читајући идеје Ламброзове о атависму код злочинаца. Јест, љутила сам се, и то озбиљно, на тог великог, а ири том једностраног мислиоца, који са свим превиђа утицај социјалних ирилика на поједине чланове друштва. Стигосмо већ близу госпођине куће, па с тога она пожури и рече: — Вило је преко потребно да се иеком исиоведим, па сам то, као што видите, и учииила. Што сам баш вас изабрала за мога исповедника, разлог је у томе, игго сам уверена, да сте се озбиљно заузели за »Малог Павла," као и да вас је он много волео. Молим вас, да га и у будуће задржите у лепој успомени и да опростите његовој јадној мајци, која је, може бити незаслужено, толико патила. Био сам толико узбу^ен да у момеиту иисам могао проговорити ни речи, већ немо пружпх руку госпођи, и једва иромуцах: ■— Хвала на поверењу. — Збогом. — Збогом. ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Неочекиван свршетак. — У Берлипу је скоро био овакав случај. Један се трговачки помоћник женио ћерком некога занатлије. Игранка је била у једној ресторацији и нри столу је имао поред себе књиговођа Шредер неку госпођицу Каленберг. Шредер је био несрећан, што јој је из иеиажње бацио машииу

на белу хаљину и запалио је. Ватру су одмах угушили, али је госпођица Каленберг ипак добила неколико повреда, које је лекар одмах превио. Тек што се мало утишало друштво, кад отац госпођичин приђе погруженоме Шредеру и опали му неколико шамара. Образоваше се одмах две партије, од којих је једна била на страни Шредеровој, а једна на страни љутитога оца. Свршетак је био, да ни једна чаша ни столица није остала читава. Многи учасници „светковине" морадоше да превијају задобивене ране. Полудела због врачаре. — У Хамбургу је била једна осамиаестогодишња девојка, па јој нека врачара предсказа, да јој је вереник неверан и да трчи за једном другом младом девојком. Млада вереница прими ту рђаву вест толико к срцу, да је из дана у дан бивала све мелаихоличнија, док није полудела и одведена у лудницу. Нрорицање врачарино било је скроз неистинито. Вереник младе девојке био је врло частан човек, волео је јако своју вереницу и био јој веран. Млади се човек труди да пронађе ту врачару, да би је предао суду. Он је посећивао пеколико иута вереницу у заводу, али и поред тога, шго је наишао на пеколико свесних тренутака код ње, није му пошло за руком, да сазна име и стан те врачаре. Пред поротиил судол. — У Ници се сада окончао једаи претрес, који је изазвао сажаљење у целој Ривијери. Као оптужена је пред иоротнике изашла сињорина Христина Бонини, млада Талијанка необичне лепоте. Она је као продавачица у једној елегантној трговини изазвала велико допадање својом лепотом и задобила је много обожавалаца. Она се приволела једноме своме младоме земљаку по имену Пијолију, који јој се клео, да ће је узети за жену. Али кад је већ настала потреба, да се заклетва испуни, млади господин нађе изговоре и ирекипе односе са девојком. Она роди близнаце, пошаље децу својим сродницима у Италију и понова ступи на своје место у трговину. Лепота јој се није била изгубила, нити је број обожавалаца био мањи. Пу деси се, да јој се опет приближи Пијоли, отац њене деце. Он јој се клео, да је мати била крива, што пије испунио своју дулшост. Али сада је његова мати умрла и он је готов да учини што је обећао. Млада му девојка опег поверова и би по други пут као његова љубазница иреварена 23. маја пађе га у једиој каФани, у друштву са пеком младом дамом. Преварена се ириближи своме заводнику и на један пут извади из џепа Флашицу салпетерове киселине, те му је просу у лице. Несрећник се страховито раздера. Оба му је ока испекла киселина, а лице све изјела. На претресу је био као тужилац своје нређашње љубазпице и тражио је да се казни. Било га је страшно видети, али поротници једногласно донеше одлуку: певииа!

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта УгричнК 18 Такође не знам због чега, али ми је увек изгледало, као да он уопште није ни живио са мном заједно у тамници, него негде далеко у другом дому, у вароши, и тамницу је само иосећивао као узгред, да би сазнао новости, да мене обиђе, да види како ми сви живимо. Увек је некуда хитао, баш као да је некога гдегод оставио, па тамо чекају на њега, као да негде нешто још није свршио. А међутим, као и да се није баш много кидао. И поглед му је некако био чудноват: стално пажљив, са одблеском смелости и нешто подсмеха, али је гледао некако у даљииу, преко'предмета: као да се старао, да иза иредмета, који му је био нред носем,

| разгледа некакав други, даљи. То му је ' давало расејани изглед. Покадшто сам иарочито гледао: куда ће од мене отићи Петров? Где га то тако чекају? Али од меие би се он брзо упутио кудагод у казамат или у кујну, тамо би се посадио ма поред кога, слушао пажљиво шга разговарају, понекад се и сам мешао у разговор; шта више веома ватрено, затим наједанпут некако прекине и ућути. Али говорио оп, или седео ћутећи, ииак је увек изгледао, да он то само онако, узгред, да тамо негде има посла и да га тамо чекају. А најчудноватије је од свега било, што он никада није имао никаква носла; живио је у потнуном залудпичењу (разуме се, осим државнога рада). Није знао никакав занат, па и новац се у њега готово никада није налазио. Али он пије мпого ни чезнуо за новцем. А о чему је говорио са мном?... Његов је разговор бивао истотако чудноват, као и сам што је. Спази, например, да идем сам некуда иза тамнице, и наједаннут окрене

уираво на моју страну. Увек је ишао брзо, и неспретно. Прилази кораком, а изгледа као да је дотрчао. —• Добар дан! — Добар дан! •— Да вас не узнемиравам ? — Не. — Хтео сам иешто да вас иитам о Наиолеону. Он је сигурно рођак ономе, који је оио дванаесте године? Петров је био војиички сии и писмеп. — Јесте, рођак. — А какав је он то, што причају: председник ? Он је увек нитао брзо, одсечно, као да му је ваљало пгго је могуће пре о нечему се обавестити. Баш као да се распитује о каквој веома важној ствари, која не трпи ни најмање одлагања. Објаснио сам му, какав је Наполеон председник и додао, да ће молсе бити, скоро постати и император. — Како то ? Колико сам могао, објаснио сам му п то.