Policijski glasnik

БРОЈ 26 и 27 ПОЈШЦШС

Одсецаае сиса, Изгледа незгодно увршћивати овде ту страшну казну, једно за то што је готово увек била акат самовоље и друго за то што би се могла уврстити и у смртне казне. Али врло честа примена те страшне казне на женама при гоњењу хришћана изискује да се и она помене у овој књизи, која треба да изнссо сва казнена средства што је могуће потпуније. Поуздано је да једва има бруталнијег и неестетичнијег варварства од тога казненог срества. Као што смо поменули одседање сиса није била одређена казна за одређено кажњиво дело, него је та нечовечност била поглавито вршена према хришћанским женама, које нису хтеле да се одреку своје вере. Скромна Мартина, девојка која је била позната не само због своје скромности, него и због своје чистоте, изведена је била на јавно губилиште, тамо су јој здерали хаљине с тела за тим су голу нагу везали јој руке и ноге за четири коца и за тим су јој дубоко исекли сисе да је била страховито онакажена. За тим су јој тело бацили у ватру и претворили у непео. У законику Тћегезјапа једно међу осталим пооштрењима смртне казне, било је и то да су женске сисе чупали усијаним кљештима. У дивљим средњевековним ратовима бивало је још већега вандализма према женама, него у гонењу хришћана, кад су Хуни освојили варош Вимперен све су мушке поубијали, женске осрамотили а за тим им исекли сисе. Лупање зуба. Лупање зуба је једна врло стара казна, која је из доцнијих права сасвим нестала. Као и одсецање сиса тако је и лупање зуба у огромној већини случајева вршено само као акат бруталне самовоље. Тако је бивало и при гонењу хришћана таквих бруталности да су не само лупали све зубе несретницима, него су им и вилице ломили. Нарочито под царем Децијем то мучење било је се страховито развило. То су наравно све били акти самовоље. Али на истоку, нарочито у Персији, лупање зуба било је одређена казна. Она се на пр. примењивала према кајишарима. Хииезима лупањс зуба такође није остало непознато па и данас се тамо врши. И код Хинеза се и до данас још одржало све оно што је цео цивилизован свет давно одбацио као варварске казне. Отуда није чудо што се још нису одвикли ни од лупања зуба. И та казна лунања зуба била је прилично раширена. И у Шпанији је она много примењиваиа и го већином према кривоклетницима. А то се може у неколико узети као талионски систем ; зуби су били кажњени јер су допуштали лажну заклетву. И код старих Германа и на северу лупање зуба било је одређена казна. (Наставиће се)

КАПЕТАНОВ ПРСТЕН

Биће томе око 50 год. када се десио догађај о коме хоћемо да говоримо. У близини обала бигелских утонуо је тада у пучину морску један непознати брод са свим својим особљем и путницима. Бесни морски вали избацише на обалу 12 људских лешева, које прибрежни становници скупише и погребоше. По што се не знађаше да ли то беху хришћани, то их закопаше у песак без икаквих религиозних обреда. Међу утопљеницима налажаше се и тело једног великог, лепог и младог човека, у оделу много богатијем од одела осталих утопљеника, из чега, опет, закључише, да је он морао бити капетан брода. Пало је одмах у очи, да се на домалом прсту капетанове леве руке налажаше велики златан прстен, на коме беху урезана нека непозната нисмена. Бигенски становници од вајкада су познати као поштени и часни људи, па с тога се. не треба чудити, што » младом ка-

ГЛАСНИК СТРАНА 203

иетану,"- приликом полагања у земљу, нису скинули с руке овај прстен. Протекло је неколико година од овог страховитог бродолома. Изгледаше, као да су бигелски становници већ и заборавили на њега. По некад само, када би жене, искушвене на обали морској, очекивале повратак својих мужева, повела би се реч и о Ђ младом каиетану С( са великим златним прстеном, па би се, као што је то већ обичај, отпочело нагађати о личности покојниковој, а нарочито о значају његове амајлије. * * * Када је Мбна Парантоен, лепа и млада кројачица из бигелске околине први пут чула причу о «младом каиетану « и његовом златном прстену, била је веома узбуђена и замишљена. У току неколико дана мислила је само о златном прстену, за који јој рекоше да је необично леп, а једне га је ноћи чак и сањала. Под утицајем ових мисли, а будући при том кокетна као и већина кројачица, дошла је најзад до закључка: да би била штета, или још боље грехота, кад би се накит, који је створен за бљештање према светлости дана, оставио и даље у помрчини обичног мртвачког гроба. При свем овом, Мона је дуго одољевала искушењу, у које је, по несрећи, довођаше и сам њен занат. Радећи, готово по све дневно, по кућама бигелским она беше приморана да седи поред прозора који, без изузетка, беху окренути мору. Посматрањем мора и гробова на његовој обали, она је, често пута и против своје воље, мислила једновремено и на драгоцену амајлију капеганову, док најзад није подлегла искушењу. Једно вече, враћајући се кући по свршеном дневном послу, несретница се, готово несвесно, спусти до морске обале. Место, на коме утопљеници беху закопани, беше обележено једним великим и црно обојеним крстом, који беше намештен чело главе капетанове. Несрећној кројачици све иђаше на руку. На обали не беше апсолутно никога, ио што се рибари већ беху повраћали својим кућама. Охрабреиа овим, клече она одмах на гроб капетанов и отпоче бесно копати песак обема рукама. Није јој требало много времена, иа да наиђе на леву руку мртвачеву. Ах, каква радост за њу! Прстен још беше на своме месту. Покуша одмах да га скине с прста, али јој стврднути набори коже не допустише да то учини. Тако исто узалудан јој би други покушај — да маказама осече прот, по што сечиво не могаше сећи кожу, натопљену морском водом. Тада, скоро у очајању да јој сав труд не буде узалудан, несрећница стеже прст са прстеном и ишчупа га једним махом своје руке. — — — — — — — По што је још завукла у гроб руку без прста и уравњала песак над гробом, побегла је....

Када је, сутра дан по овом догађају, Мона, као и обично дошла на рад, била је добро забрађена једном густом марамом, која је, скоро потпуно, сакривала њено иеобично бледо лице. — Шта Вам је Мона, упита је госпођа код које је радила? — Ах, ништа, одговори она дрхтавим гласом, а одмах по том додаде: — М.ала главобоља, која ће одмах проћи. После овог кратког разговора, Мбна отпоче рад, али је са истим, и њена главобоља расла све више и више. Најзад је дошло дотле, да је морала прекинути започети иосао и поћи кући, скоро јецајући. Ишла је стазом поред морске обале, па како је била замишљена и уллашена, то није ни опазила кад је прошла поред утопљеничког гробља. Беше већ близу куће, кад одједном настаде велика граја у селу. Дечаци, који се играху на обали морској, трчаху кроз село гологлави и престрављени вичући из свег грла. — Дођите да видите, дођите да видите. Шта? ■— Гробље утонљеничко. За мало, па се цело село упути мору. Приближив се означеном месту, угледаше пред собом ову страховигу слику: Из подножја црног крста пружаше се у вис једна мртвачка рука, чији прсти беху грчевито стионути, изузев једног — до-