Policijski glasnik

бТРАНА 202

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

ЈВРОЈ 26 и 27

главито на неслободне. Доцније се све више долазило до уверења да ниједно од тих доказних срестава није довол>но да се добије сигуран резултат. Све се више гледало да се пошто по то добије признање од оптуженога и да се за то прибегавало мучењу, које је се све више ширило и развијало при том су владале најужаснија самовоља и најзверскија сверепост. Уз то су се и духовне инквизиционе судије тако обилно служили мучењем да и најзверскији светски метод изгледао је благ према томе. Као доказно срество мучење је постојало до почетка 19. столећа. Остало је још само један остатак од тога старог метода а то је затвор за време ислеђивања. Човек се отима од своје куће и Фамилије не дајући му ни мало времена да збрине за кућу што треба и одвојен од целог света пропада у тамној, уској ћелији. А то је често горче од смрти. И тај затвор често теже пада човеку од стварне казне. V,

ДРУГИ ДЕО. - ТЕЛЕСНЕ КАЗНЕ Ако смртне казне у првом реду имају за смер да избаце штетног и недостојног члана људског друштва и да га трајно униште, о томе се смеру не може говорити код телесних казни, него су ове само за то да испуне идеалнији смер сваке казне. А тај је смер трострук: увређеноме треба дати задовољења, преступник треба да се поправи казном, а остале треба заплашити од вршења таквих радњи. Казне које имају још даље смерове, прелазе смер и губе сасвим или бар великим делом карактер казне, и тада су само осветничке радње, ако и нешто горе. Пре него што испитамо да ли телесне казне у опште могу испунити идеални смер казне морамо прво видети шта се разуме под телесним казнама. То питање изгледа просто, али у ствари није. Обично се појам једне телесне казне деФинише тако да свако механичко деловање на тело некога, које иде на просто нроизвођење бола а не уништава живот, па и да не повреди кожу, и да обрани, па и удове да осакати — јесте телесна казна, у колико долази правним иутем, да се покаје злочин. За нас је та деФинција сувшпе општа; ми бисмо оне телесне казне, које су иамењене на директно произвођење бола, поделили у две групе и то 1) оне које сакате и 2) оне које не сакате. Даље има телесних казни које нису намењене да се произведу телесни болови; таке су затвор, осуда на тежак телесни, принудни рад и т. д. Законик Тћегезјаиа иде још даље и рачуна и излагање јавној срамоти у телесне казне. Ми ћемо се овде држати горе наведене поделе и посматраћемо прво. I. Те«лесне ^азме ^оје са^ате. При тим казнама радило се ие само о томе да се осуђеноме зададу јаки телесни болови него му је, губитком једног дела тела, требало нанети трајну штету. А баш то не правда те казне. Ако главни смер казне увек мора бити тај да се кажњени поправи, то је тај смер сакаћењем сасвим осујећен. Разуме се по себи да човек са осакаћеним удовима не може радити као здрав човек, и да човек који не може више да зарађује много се лакше наводи на повреду закона него други, који је у стању да своје животне потребе подмири поштеним радом. Али не само то физичко отежање зараде што може да наведе осакаћенога на странпутицу, него још више обележје које осакаћени мора показивати целом свету. Сваки ко је видео тако кажњенога одмах је знао зашто је он осакаћен и осакаћени не само што није могао ни мислити на то да нађе рада код честитих људи, него је увек бивао предмет подсмеха и презирања. Наравно да од такве казне није никад могла долазитп понравка, и тиме је неоспорно доказана недовољност таквих казни. Законодавци разних држава то су тек доцкан увидели. Да прегледамо сад поједине казне. 1. Одоецаае нооа и ушију. Још у старо доба одсецање носа или ушију, а но некад и носа и ушију, била је врло позната и често примењивана казна, која се нарочито радо онда употребљавала, кад злочинца нису хтели осудити на смрт, али су хтели да му даду осетљив спомен. А том се казном достизао и други смер што је каж-

њени остао обележен за цео живот и тиме га учинити више мање безопасним. Код старих Египћана одсеиање носа била је врло раширена казна за браколомнице кад је каква жена била окривљена због тога пресгупа, онда су је прво по свима правилима вештине добро истукли и кад је ту казну срећно издржала, тада су несретници одсецали још и нос. То поступање према египатским дамама показује да је законодавац добро познавао људе, јер је знао да ће се жена тако најсигурније тргнути од таквог престуиа, ако зна да ће бити онакажена. Батине би Евина кћер још и могла поднети, али казну којом би њена лепбта била уништена, није хтела трпети ни Егиићанка. И у с/гаром Риму као да су по некад употребљавали иротив браколомника казну одсецања носа, нешто као приватну казну, коју је преварени муж извршио над својим супарником, нешто као судску казну. Код старих Германа, и на северу, лоповима су, али врло ретко слободнима, одсецали по једно крило од носа, а по некад и оба. У ратним временима одсецање носа и ушију много је вршено нешто као казна, а нешто као самовоља над побеђеним непријатељем. И сам Јулије Цезар примењивао је ту казну према својим војницима, као што и сам саопштава у свом делу Ве 1)е11о §-аШсо. И цар Јустинијам кажњавао је своје војиике одсецањем носа, не само кад су се огрешили о дисциплину, него и кад су"срамотили поштене девојке. У Немачкој је одсецан нос до у 17 и 18 столећа оним војницима који су бегали из војске. Осечени носеви и уши вешани су о вешала. Најјаче самовоље према побеђеним непријатељима вршили су Татари у '13 столећу, кад су упали у Пољску и иобедили хришћане. Они су тада понели собом девет врећа одсечених носева. Од те казне одсецање носа и ушију Зопир, војвода персиског цара Дарија, начинио је једно ратно лукавство, при опсади Вавилона. Дарије је годинама држао оиседнут тај тврди град, и није могао ништа учинити. Да бар и последње покуша, осече Зопир сам себи и уши и нос и оде тако онакажен у Вавилон, и потужп се тамо да га је Дарије због једне мале погрешке тако онаказио, закуне се да ће му се осветити и да ће опсађенима показати, како ће при једном испаду победити Дарија. Наравно да је Зопир, коме су одмах поверовали, радосно дочекан и он се тако користи згодном приликом да војску Даријеву пусти унутра. По неки иут је та ствар и наопако испадала јер су племените војсковође кажњавали добеглице, и кад су у искреној намери њима долазили. Тако је Велизар једном добеглици осекао нос и уши и тако га вратио непријатељу. Чупаве језика. Од оних телесних казни које су често постајале и смртне казне јесте без сумње и чупање језика. Осим тога што је та казна по себи опасна и ужасна, јер узрокује страшне болове, настаје још и непосредна опасност за живот силним липтењем крви. Осим тога без језика и храњење бива врло тешко а у неким случајима нотпуно немогућно. Обично је у стара времена чупан језик онима који су хулили па бога; језик је грешио, дакле језик треба да буде и кажњен. То је тако звани талионски систем који се налази још у Мојсијевом праву. Око за око, зуб за зуб, нога за ногу, вели се тамо. И за саму крвну освету важило је начело да сваки, како је убио, тако треба да буде убијен. И други стари народи —- може се казати целога овета —■ држади су се тог истог начела мање више строго. И стари Египћани често су чуиали језик бегунцима и издајницима, а тако исто у Абисинији, у Персији и код Хинеза. А да је и Грцима и Римљанима још у најстарије време било познато чупање језика види се из различних примера најстаријега времена и без сумње је се та казна према онима, који су језиком грешили, одржала врло дуго; па и сам Цицеро најзад је пао као жртва те казне; пошто су му главу одсекли онда су му ишчупали језик. И стари Немци поступали су тако према клеветницима и њима подобнима; копали су им очи и чупали језик.