Policijski glasnik

СТРАНА 306

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 39

„Не, то није потребно, али ми мораш поверити, на који ти је начин неотао новац. Поверење за поверење". „Хм, драги пријатељу, ја бих ти то од срца радо доставио, али — то је оамо моја тајна." »А чија још, можда оних дама, што си ми их показао?" Он слегну раменима. У том тренугку зачу се треће звоно и у исто време јасан писак локомотиве. «Је ли,« упита Ханс, »путује ли сад воз?« »Путује.« »А где је прва станица одавде, где он стаје?« »У П., на талијанском земљишту«. »Дакле изван СФере ваше власти?« »Наравно изван ње. А што те то интересује ?« »Јако ме интересује. Кад је тако, онда су даме потпуно сигурне и нећу учинити никакву грешку, ако ти испричам ту авантуру. Он узе једну цигарету са мога столића за пушење, запали је и испружи се на диван. »Ти ћеш дозволити? У толико ћу лакше причати. Дакле слушај и милостиво суди. Као што можда знаш, можда ми је и сувише рано упалило, да постанем професором историје на вишој гимназији у С. Други би био задовољан с тим местом, дочекао би тридесету годину службе и пензију у кругу своје породице покрај по туцета деце. Мени није довољно проФесоровање у средњој школи, хоћу да се вратим ка А1та та<;ег, чији сам ја одушевљени младић од вајкада, — прво ћу да будем приватан доценат, а после можда и редован проФесор. Да бих ирокрчио себи пута, имам намеру да штампам велико стручно научно дело „Историју римске републике«. Ја сам радио озбиљно на томе, али пре но што довршим тај свој рад, морам неизоставно да простудујем неколике изворе, које могу наћи само у Риму. То ми је циљ путовања, који ми је био идеал још у време ђаковања. Можеш представити себи, у каквом сам душевном расположењу пливао, кад сам данас при овом дивноме времену пошао на пут. У ФранценФесту ушла је к нама у купе једна старија дама са једном, младом, дражесном девојком. У моме су друштву била три туристе, али нас они ускоро оставише. Тако остадох сам са ове две даме. Старија је морала бити уморна од пута; те се саби у један кут од купе-а и у брзо јој се склопи лево око од сна, док јој је десно већ недостајало. Ја сам седео преко пута убаве девојке и почех с њом разгокор. При том је кроз прозоре пиркао успављиви ветрић. околна брда беху позлаћена зрацима заходећег сунца, а из винограда је весело одјекивала песма жетелаца и жетелица. Сјајне очи моЈе сапутнице гледале су са пуно неме жудње, тако очаравајући, да сам се сетио Хајнеових песама, које је он спевао овде на граници тако сам се осећао, да бих могао загрлити цео свет, а да би се то и остварило, загрлим је ја својим рукама —«. »Па? 1< запитам ја нестрпељиво. »Тада се зачу гласан врисак, али не из уста девојачких, већ материних. Она је била скочила и кроз отворен прозор брзо ухватила за кваку која даје знак да воз стане. „За име Бога шта хоћете то да учините?« »Да вичем за помоћ, пошто сте напали моју кћер." „Али воз би стао. Помислите само шта то значи !" в Ја се ништа не бојим, ви сте напали моје дете и ја тражим задовољења." »Ја ћу вам га дати, само не знам на који начин«. »Ах, разумем вас. Оно задовољење, које бисте требали да дате за такав корак што сте учинили, не можете нам дати, јер видим на вашем прсту бурму." »У толико пре можете увидети. колико бисте ми неприлике нанели«. »Да. А зар треба да вас за то штедим, што бисте ви дошли у неприлику? Не, недостојно понашање треба казнити." И опет чврсто прихвати за кваку. У том ја спустим своју руку на њено раме. »Али госпођо, преклињем вас, уштедите ми ту срамоту, ја сам спреман већ на све«. »»А ако не учиним? Али не, ви ме мучите, наишли сте на жену, која није заслужила такав бол. Ја сам супруга и мати, и за то ипак хоћу да се смилујем на вас. Ну услуга за услугу. Ја сам са својом ћерком у моментаној повчаној незгоди, ве-

лика пошиљка новаца, која нам је гребала доћи у Клагенфурт, није нам стигла. Наш би се пут морао прекинути и за то се у овако критичкоме положају обраћам на ваше ритерство, дајте ми 500 франака, и вагае ће понанашање биги заборављено". »Госпођо, толика сума — жао ми је, ја носим собом само 20 наполеона за пут". »Но, па ја ћу се задовољити и том сумом, пошто вам баш не желим што је најгоре". »Госпођо, мени је немогућно да се раставим с тим новцем." »Онда наша погодба престаје —- ви то сами хоћете.« И оиет ухвати за кваку. »Био сам у страховитом положају. Помисао, да ће скандал, који ће изазвати ова жена, прочути се и по новинама, да ће ми нарушити домаћи мир, па можда и будућност, те да бих све то спасао, брзо се одлучим, извучем своју кесу и бацим је старој. Она изброја из ње двадесет светлих наполеодора, и врати ми натраг празну кесу. „Још једно, господине«, рече она при том. »Дајте ми реч, да нећете никоме причати о овоме, иначе ће и моја обавеза престати". Ја јој дадох реч и у том би јој тренутку сваку жељу испунио, али у оближњој станици потражим од кондуктера, да ме одведе у други купе. Иисам могао више да издржим погледе те старе жене, док јој је кћи у куту купе-а сакрила лице у мараму, изазивајући у мени живо саучешће. — Ето. сад знаш моју авантуру па шта мислиш о њој ? »Да ти можеш бити одличан проФесор и капацитет на пољу науке, али да си зато ипак непрактичан човек, драги Хансе. Ти си жртва веома лукаве и оригинално инсценоване крађе. »Како, мислиш ли то озбиљно? Но да, о старој би се и могло свашта говорити, али девојка, та анђелска слика —« »Јесте једно лакомислено створење, које је побегло од родитеља и пало у руке једној трговкињи девојака." »Стари пријатељу, част и поштовање твоме нолицијскоме генију, али то је и сувише грубо комбиновано". »Ти још сумњаш ? Но добро, човече од науке, ја ћу ти онда дати црно на бело«. И пружим му телеграм, који је у току данашњега дана приспео мени. Исти је гласио: »Клара С., 18 година стара, средњег потпуно развијеног стаса, са црним очима, тамном косом. врло пријатног изгледа; могућно да ју је завела иозната Сара Шварц, 52 године стара, мала проседе косе, са једним оком; Клара је побегла од куће и могућно је да је пошла па пут, у пратњи описане Шварц, у правцу Италије. Девојку задржати, стару ухапсити. — Иолицијски комесаријат Н. Ханс је разрогаченим очима гледао телеграм. »До ђавола! Па јеси ли их пустио да побегну ?" »Да сам учинио по твојој жељи, да — али овако сам употребио СФеру своје власти.« Отворим врата од предсобља, где су седеле обе даме, од страха необично бледе између два полицијска агента. »Видиш ли даме су под најбољом стражом. Можемо сада уштедети пут у варош, пре но што следећи воз дође, имаћеш својих 20 наполеондора. Ханс ме бурно загрли. »Враво, Роло, то си сјајно извео то је, Вогме, често срећа имати пријатеља полицијског комесара.« »Нарочито за тако поетичне путнике, као што си ти. Упамти иоучну реч, Италија је већ по себи чаробна земља иојезије, и за то је најбоље путовати кроз њу као паметан човек. А сада ходи, да видиш да код нас није хрђаво пиво, као што ти мислиш, ге да попијемо криглу »Пилзенца« на рачун твоје срећне вожње. »С драге воље, стари пријател>у, само унамред да знамо, да ћеш ти водити трошак." »Ваљда за то, што сам ти помогао да пронађеш изгубљених 20 наполеондора ?" »Не, већ за то, што сам ти дао ирилике, да ти падие шака »резолубина мати." Са немачкога Д. В. 1>,