Policijski glasnik

ВРОЈ 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 13

ступа, по којој као што смо горе казали, само незнатан број ших излази на поље, а огромна већиеа тих дела ее долази никако до знања судских власти. У број највише сензационих дела у том Берлину прошле године долази процес милионара Штернберга који је окривљен »за вршење неморалних радњи с лицима која још нису имала 14 година старости« и који је био осуђен.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО Слике из Јабланице. од Д. С. К. 1 АРНАУТКА Био сам као громом погођен, кад ми један од пријатеља рече да сам нремештен за писара СреЗа јабланичког. Отићи из једне боље варошице у Србији, у мање место, у опште је непријатна ствар; али отићи баш у Лебане, у ту пустињу, како сам ја мислио, то је ужас. Проклињао сам и оиога, коме паде на памет, да ме тако незгодно баци с краја на крај Србије, у времену, кад су на прагу лепи пролетњи дани, кад су на прагу богати сабори у равној Мачви, и излети у њена лепа села. Али и поред свега проклетства, које сам ја излио на прилично дебелу главу свога начелника, који ме није мприсао и тражио да ме преместе, ваљало је ићи у Лебане. Са болом у души, са осећајима човека који иде на вечиту робију, ја сам ушао у лађу, која је пловила за Београд. Ништа ме није интересовало. Ни онај силан свет на обали, ни богате равни, ни шарена села, поред којих смо пролазили. Не, ја сам се предао сећању на лепе н слатке дане, што их проведо у овоме крају; сликао у памети пустињу у коју идем, и беше ми тако тешко, као да мн је на душу наваљена читава стена... Разгаљен двоневпим борављењем у Београду, ја сам се још теже осећао, кад уђох у вагон. Локомотива писну, и њен силан глас разлегаше се по ноћној тишини мирнога Београда, а ја овај глас не знам ни сам зашто, поредих са урликом вукова, које ћу слушати по непроходннм гудурама сироте Јабланице. Сутра дан кренуо сам се из Лесковца, за Лебане. После вожње од два сата, са једнога виса угледасмо две три кућице, и кочијаш викну: Лебане. Кад сам ушао у једну механу, која је у Лебану онда била, па видео онај јад од нечистоће, видео она мрачна лица сакупљене око големе подеране плехане пећи, која је димила на све стране, да вам сузе одмах полете из очију, моје се нерасположење уздигло до очајања. Сутра дан сам се већ јавио на посао, јер благодарећи момачком животу, ја нисам имао, ништа »ише од ствари сем једног ку-

Фера те нисам ни имао потребе, да се користим дводневним роком за тражење стана и смештање. Баш добро, рече ми каиетан, ево бар одмах можете у срез, да познате прилике овога краја, па ми пружи један акт, у коме суд општ. б-ске по већ нознатом шаблону јавља, да је убијен Арнаутин АриФ Османовић, па моли да се даље уради што треба. Како је раније већ зват лекар, ја сам сачекао на његов долазак, и после подне ми смо већ били на путу за село Б... На малим коњићима, са рђавим седлима, који су узети под кирију од мештана, ми смо пролазили сутеском реке Јабланице, окружени дивном лепотом природе. Све је било пренуло из дугога земаљског сна. Гора на осоју озеленила, а она у присојима само што се није развила. , Земља покривена зеленилом, а по гдегде љубичица промаља своју миришљаву главицу. Птице прелетају с гране на грану, цвркутајући своје кратке испрекидане песмице. С времена на време промакне по који гуштер кроз суво лишће, које још казује недавно одмаклу зиму. Мали коњићи само Фркну кроз ноздрве, ударе мало у страну, и опет пођу мирним, скоро леним ходом. По кадшто, горе по странама планинским, закрешти креја, те нам и без воље изазива погледе горе у вис, као да би хтела да нам скрене пажњу на нлаво небо, које се у маломе простору и у једној правој линији види изнад нас и пред нама. Скоро три сата пролазили смо кроз ову дивну лепоту природе, газећи толике потоке и поточиће док нисмо дошли у село Б. Целокупна појава села казује вам сиротињу, колико материјалну, толико и по другим особинама. ■ Кућице мале, неокречене, покривене у већини сламом, а гдегде ћерамидом, једва ако би се могле поредити са појатама других крајева Србије. Деца разбарушена, јадно одевена, седе наслоњена на дуварове кућа и сунчају се. Женски свет бежи при првој појави нашој. То су Арнаутке, и оне се склањају кадгод могу и од људи своје вере, а од нас то већ чине неизоставно. При крају села беше судница општинска. Окречена преко неуглачаног блата, она је по спољашности престављала кућу, коју су деца гађала ситним комађем блата и тако је нашарала. Пред нама је била маса Арнаута, са белим пешкирима око главе, мрким кошчатим лицем, браде подбријане — старци носе махом браду, — који су седели по авлији на земљи, а једни беху место клупе употребили нроцеп једних волујски кола, која су се ту десила. Кад спазише нас, сва ова маса света устаде, да нам ода пошту. У једноме крају авлије лежао је убијени АриФ Османовић, јер га је ту донела даљна породица његова, пошто од ближих рођака није "имао никог. Крај њега је седела његова жена, држећи на руци детенце од непуне две године. И ако је било очигледно, да је Ариф I убијен из пушке опет је био ред, да се из-

врнш секција и на тај начин несумњиво утврди узрок смрти. Ова предосторожност много пута изгледа смешна, али она има својих оправданих и науком признатих разлога. Знајући, да се рођаци убијених увек буне против секције, ја сам сматрао за нотребно, да све оне људе отпратим кућама, те зато наредим да се сви разиђу. За четврт сата, остала је авлија празна, само остаде жена убијеног и један старац Арнаутин, који је био њен даљњи рођак. Потребно је било да отпратим и њу, али пре тога ваљало ми је узети тужбу, јер је општина већ определила убицу и ухапсила га. Позвао сам је.у судницу. Убрађена јажмаком, она је од лица одавала само обрве, очи и нос, а већ преко усана стајао је крај од јажмака. Преко онога старца објаснио сам јој, да она треба сада да да тужбу против убице, коју ћу ја на протокол ставити. Рекох јој, да сам као власт дошао да пронађем убицу, да га спроведем у срез, одакле ће бити дат суду, да му се суди за ово страшно дело, и позвао је, да каже: шта тражи у име накнаде за издржавање њено и детета. Не гледајући ни у кога, она само помаче јажмак са усана, и рече старцу да нам каже: како она не тужи никога, како не тражи ништа; како она, на иослетку и не зна, ко је убио њенога мужа. Изненађен оваквим одговором, ја рекох старцу да јој објасни: како се убица зна, како је он у рукама власти, како она има права на накнаду и т. д. »Не, не, не тужим никога« беше њен одговор. Ово њено јогунство изазивало је у мени и љутњу и радозналост: зашто она овако гледа на ову ствар. Неверна жена, мишљах ја. Ето, једва је чекала да јој неко скине мужа са света, па да срљне у грех и разврат. Ко може јамчити, да баш убица није тај, коме је она дала своје срце још за мужевљева живота. Није ли, можда, онда и навела овога човека, да изврши овакав ужасан злочин? Или не, можда грешим. Да ово није великодушност. Зар у овако дивљој души не може бити толико јачине, да пред једним отвореним гробом помисли на Бога, који ће казнити кривца, па што да му она товари на врат и оне тегобе, шго су их људи у име правде измислили?! није ли овде, мишљах ја, боље примљен онај узвишени принцип Бого-човека: »ко тебе каменом ти њега хлебом®, који је после кораном изопачен, него што се то може наћи у нас, што се свакога часа хвалимо нашим хришћанским милосрђем. Прелетајући, овако, у памети с једне на другу могућност, ја јој онако нехотице поставих питање: иа шта она у опште хоће? »Ништа, рече она скоро равнодушно; хранићу и неговати ово дете, иоказујући на малишана, докле не порасте, па ћу га натерати да освети оца (( . Тек ми онда беше јасно све. У овој жени, која показиваше по спољашњости чудновату равнодушност, из чијег ока не полеташе ни ј.една кап сузе да