Policijski glasnik

СТРАНА 62

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

ВРОЈ 7 и 8

један велики ручак, у име и о трошку по једнога од својих заштитника, који оу доводпли оваки своје пријатеље. На тај начин, никада није било немилих сукоба. За сваки од тих ручкова, облачила је друкчију хаљину и метала нарочите адиђаре. „Госпођа од Монтија водила је из дана у дан рачун, о својим приходима и расходима. Мрзила је дугове и промене. Од дпадесет година, држала је исту шваљу и исту модискињу, а иста се праља веК осамнаест година старала о њеном рубљу. „Нпкаква трага није нађено о каквом драгану срца коме би она дала новаца. »Била је велика тврдица и била је издашна само према кћери своје собарице, Ане Гјшмеретове, родом из истог краја из кога је она била, која је никад није остављала, и која јој је више била пријатељица него слушкиња. »Ова је познавала све тајне своје госпође, али је била довољно ћутљива те никад пије изусгила ни речи пред старом куварпцом која ништа не зна и не уме ништа да каже." Износим те белешке за модерне романсјере којн ће разумети да се и полицајци морају по који пут бавити психолошким студијама. Таква је, доиста, била историја те жене, банална у основу, као и исторнја већине галантних девојака, и тужна, кад је примакнемо страни албума који смо нашли код Марије Рењолове, страни која је овако речито казивала тугу, замореност, које су притискивале јадно створење на неколико часова пре но што јој је убнлачки нож отворио грло. Геслер, ако је у оиште ту бпло Геслера (а противно г. Гијб-у, ни г. Тајлор, ни ја, нисмо се много одушевљавали том хипотезом), могао је бити само неко од ових пролазних љубавника с којима је Марија Рењолова гледала да се заглуши, да заборави свој јад... Какав драган срца можда, алн сасвнм скорашњи. Па ипак није морао бити одвећ примамљив, према појединостпма које ми беше дао газда хотела Каје. Списак нађеннх предмета у соби, с друге стране, никако није показивао особнту елеганцију: Сандучић је био саспим обичне израде; у њему су биле две кошуље обележене са Г. Г...., неколико оковратника са белегом једног Фабриканта кошуља из Берлина: » ЧаЛде, Мо/ггепзГгавве, 27; а један свежањ кључева, два новчаника од црне коже са жутом поставом, у којима се нашао један немачки новац од два ПФенига иједан аустрнјски новац, као и један са свим мали медаљон, начињен од златнога нрстена који ;је окружавао слику једне жене од својих 50 година, одевене и очешл>ане по старинској моди ; једна билета од трамваја у Бечу, два пара старих чарапа и комад изборног прогласа у Бреслави о коме сам већ говорио Марљив накнадни претрес који смо наредили да се пзврши у стану Марије Рењолобе није нам открио ништа иово. Па ппак се варам : Г. Крено је нашао у фиоци ноћног стола, предмете чија је јавна нродаја забрањена и који служе само СаФЈ I иим свештеницима. У наступу моралног гнушања, г. КренО чак је наложно велику ватру у камину, и дзвршио једно свечано ауто-да -Фе (спаљи-

вање) над тим сведоџбама о неморалности века у онште и Марије Рењолове на по се. 'Го је, без сумње, опет био некакав знак. и доказивао је да, заморена свачим, госпођа, од Монтија хтела је да сазна тајне проклетих љубавп. Али то је било од слаба ингереса, јер је било извесно да убијца није могао бити каква женска. Марта 21., баш сам још један пут испитивао сандучић Геслеров, тражећи по свпм условима какав било знак, какав нејасни наговештај који се по некад иалази тек иосле вигае наизменичних испитивања, кад ми јавише да један од редактора листа Јоигпа1 Аев ОЊа1в неодступно тражи да разговара са мном о једној врло хитној ствари. Тада уведоше к мени једног младића, г. Вандона, којн је често долазио у управу безбедности и који мн рече : — Знате ли да је убијца Марпје Рењолове ухваћен у Марсељу ? — Ви се шалите, одговорих му. —• Видите ! рече. И пружи ми телеграм који је његов лист добпо од свога дописника нз Марсеља, у коме је ова.ј јављао да су, синоћ, у недељу, у вече, ухапсили, у Великом Позоришту, за време преставе Севиљског Берберина, једно лице које се зове Пранчпни, чије је понашање изгледало сумњиво, јер је делио драгоцености женскињу из једне јавне куће. Није умео објаснити од куда су му те драгоцености; притворили су га, и у јутру нашли су га онесвесна у затвору. Огледао је да се угуши. Тада, главном комесару у Марсељу иала је на ум мисао да сравни драгоценостн које је тај човек делио женскињу из јавне куће са обележјем драгоценостн покрађених код г-ђе од Монтија, обележјем које тек беше добио. Бејах пренеражен. Дакле, једне новине донеле су нам вес/г о ухапшењу убијце из улице Монтењ, или бар једиог сукривца, оиога којп је прикривао украђене драгоцености ! 0 ! ситнице из полицијске организације ! Света рутина која чини те полиција не зна за све напретке науке, а телеФон п телеграФ доносе користи само лоповима, убпјцама... и новинарима... ! Полетих ка г. Тајлору који је био тако исто пренеражен п још љући него ја, ако је то могућно. Одјуримо у кабинег преФектов ; не беху још добили никакав телеграм. Склонисмо се најзад да ми сами телеграФ .ујемо, не главном комесаријату у Марсељу, јер на то нисмо имали права, него марсељском преФекту, који је морао одговорити самом полицијском преФекту. Неколико часова после тога, једна дуга службена депеша саогпптила нам је све појединости о ухапшењу Пранчииијеву. У суботу у вече, једно доста добро одевеио лице сишло је са париског брзог воза, узело кола и наредило да га одвезу у хотел Ноајљ, камо је стигло око поноћи и уписало се под имепом Пранчинија, гаведског доктора, који нутује за Сингапур, За тим је изашло п огледало да уђе у РоИеа-МагвеШаГзев, где је некакво уметиичко друштво давало игранку. Како није имало нозивнице, нису га хтели пустити

унутра. Тада, отишло је у каФану Монте Карло, која је према хотелу Ноајљу, и отншло са једном женском која је била позната лепотица. У јјутру, .путник се вратио у хотел, обукао се, за тим отишао да саслуша службу божју у једној цркви ! По гом, доручковао је у ресторану Паскал. По свргаену доручку, наредио је да му нотраже кола ; довели су му један отворен Фијакер, бр. 112, који је терао кочијаш Берн. Човек је наредио да га одвезу у хотел Ноајљ, сишао је поново са једним малим свежњем под мишком, затим је питао »куда најрадије иде отмеии свет.« — У Лоншан, одговорио је кочијаш. —• Иа лепо, онда хајдмо у Лоншан, рече путник. Кад су стнглп иред монументалну каиију, он сиђе, врати ое после једно пола часа, попе се опет у Фијакер и тттетао се по Праду. Али је изгледао раздражен, нестрпљив; тражио је од кочијаша Берна да га вози у какву „затворену кућу,« као што у Ма|>сељу зову таква места. —■ Најчувенија је, рече кочијаш, у улици Вантоможи, код Алине! — Хајд'мо тамо, одговори путник; познајем је. Тамо, човек је угаао; осгао је дуго, по том, кад је изашао, наредио је да га возе У ресторан Иснард, за тнм у Велико Позориште. Међу тим, његов пролазак кроз »затворену кућу" у улици Ваитомажи није остао неопажен. Нудио је скупе адиђаре девојкама; између осталих, јога мали часовник, обоце. Вероватно је да честита матрона која је управљала том кућом љубави као, што се говорило у седамнаестом столећу, не би никако ни помислила да извести полицију, да, од неколико недеља, није била у завади са окружним комесаром, г. Куртом, једним енергичним човеком, који је хтео завести мало реда у томе нарочитом кварту у Марсељу, где су свештенице Венерине изабрале себи уточиште. Г. Курт, случајно, био је те вечери дежурни. Јер је Марсељ, тада, био напреддији од Париза и имао сталну службу, те сте у свако доба дана и ноћи били сигурни да ће те наћи полициског комесара. Г. Курт је био нзненађен исказом газдаричииим; правим полициским мирисом, коме радо одајем поштовање, оценио би да би ваљало сазнати ко је била та пздашна муштерија која је давала девојкама по јавним кућама часовнике окићене бриљантима и дијамантске обоце. — Где се може наћп тај човек? запита он уважену индустријалку из улнце Вантомаши. — 0! то није тешко, одговори она, к нама га је довезао кочијаш бр.112 и исплатили смо му комисион од 5 динара, као што је обичај куће кад јој се доведе каква муштерија која добро, плаћа. Један агент наЈ)е кочијаша Берна који је спавао на своме седишту чекајући свога путника пред Великим Позориштем. — Одмах ћу вам га показати, рече. Па, улазећи у дворницу, показа једног човека који, оиружен у својој наслоњачи,