Policijski glasnik

СТРАНА 68

један систем. Судија и јавно мишљење били су једнаких погледа. Али да ли ће се тиме у будуће пресећи сличне тежње богаташа или не Ке ли они можда бити обазривији у избору душа, које сматрају да се могу поткупити? Против корупције нлутократтије ваља водити борбу не само приликом једне или друге сензационе парнице, већ непрекидно. Други нут допре у Европу из тропских предела глас о свирепостима. Неки потомак немачкога племства стрељао је једнога сиромаха Црнца због неке мале кривице, готово ни за што, и на умору га је кињио и мучио као какав дивљак. Ту смо пред једном загонетком; али дело је јасно доказано и судије доносе. пресуду. Овде су они заплетени узроци, који су довели до тог дела, остали друштву нејасни. Оно је задовољно што је само изречена пресуда, којом је кривац осуђен. Та у осталом жртва је био један прост црнац. Не прође ни година дана, а да друштво једног културног надзора не унесе у историју својих злочина дуг низ искустава Све оно што нема интереса за свет, ишчезава из памћења, докле оно што на њ утиче, драматски догађаји, дуго и дуго се задржава у успомени. Међу последњима публика највише чува у памети оне., злочине, у којима она осећа извесну сукривицу. У колико је већа сукривица друштва, у толико је живље њено саучешће према активним и пасивним жртвама неког злочиначког дела. Француски поротници ослобођавају и жене, које су просто убијале људе, о којима су мислиле да су их вређали или су их у љубави обмањивали. И ако је која од њих случајно убијала невину жртву, која је умирала одмах или после неколико дана у иајвећим мукама, убилица је такође слободна излазила из судиице. И та пресуда наишла је на опшге одобравање. Није ли то хистерична болест једног читавог народа? Може ли неко друштво, чији представници, поротници, изричу такве пресуде, тврдити да оно не носи сукривицу, управо главну кривицу за такве злочине?

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

Жена као варалица Срећа и конац госпође Терезе Хумбертове, те чудновате особе, која је својом урођеном сељачком лукавошћу годинама варала новинаре и трговце париске, обратили су нажњу на Факат, да све жене у опште имају један таленат, а на име дар варања и иреваре. Шопенхауер је лепо приметио, да играње карата у породицама, за време дугих зимских вечери, има за жене само за то дражи, што се ту може да »краде,« како се то у нас каже. Треба само посматрати жене на граничним царинарницама, са колико лукавства умеју да сакрију мале нредмете, који подлеже плаћању царине, да би на тај начин уштеделе неколико гроша, што би њихови мужеви с драге вол>е платили само да се не би излагали ризику бламаже и казне.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Али на пољу преваре на велико има доста заступника женскога пола, који су се и сувише прославили. Немачка има да се похвали именом неке Аделе Шпицендер, која је 1873 године упропастила Дахауербанку у Минхену, а осниваче те банке довела до апсе. Цела се превара састојала у у томе, што је обећавала огромне интересе на улоге; нови депозити необично се много појачаше, и од ових плаћала је интерес на старе депозите. У Шкотској је уживала углед са великих превара госпођица Гордои Војли. То јој није било право име; под правим именом била је један пут судски кажњена, те је сматрала да је згодније да га се са свим одрече. Била је чедо најнижег сталежа. Умела је да се одлично представља као Филантропкиња, те је, нутујући кроз Шкотску, измамљивала грдне суме на име добротворних циљева од богатих људи, а нарочито од једнога осамдесетогодишњега барона. За тим се одважила на пут у Аустралију, где је умела да превари и саму владу тамошњу. Вратила се отуда кући са државним чеком Аустралије у вредности 70.000. акра, што јој је стављено на располоЈкење на рачун неких њених добротворпих завода. Чим је дошла кући претворила је чек у новац. За тим се удала за једног несретника, и с њим у друштву почини безброј великих ФалсиФиката. Ту их ухватише и њу осудише на пет година, а мужа јој на осамнаест месеца затвора. Мари Моден, кћи једнога хорскега црквенога певача, била је чувена енглеска велика варалица. Дуго је времена живела у иностранству, иа кад се вратила дома, представљала се као немачка кнегиња. Многе је обожаваоце уплела у своје мреже, распалила у њих страст и са многима је од њих закључила брак. Пошто је свакога опљачкала, оставила би га. Најзад се сазна за њене полиандријске пожуде и би судом осуђена и ирогната на Јамајку. Отуда побеже, али је ухватише и сконча у затвору. Крајем осамнаестога столећа много је помињана варалица бароница Венкниц, чије је племство, разуме се, било измишљено. Она је вршила преваре са сликама, измамљивала је преваром слике од најславнијих сликара и продавала их. Да би одвратила пажњу полиције, основала је доцније читав завод за гардеробу маска, који је био само ргоГогта. Поред тога живела је у Лондону на великој нози, нредстављајући свога мужа као дипломату који ишчекује наименовање за аустријскога амбасадера. У Америцп су добро запамтили Берту Хајман. Она је становала увек но најбољим хотелима, а држала је читаву војску слугу и слушкиња. Увек је нагонила своје пријатеље да играју на берзи, и таа;а би им дизала новац. Једном трговачком агенту само умела је да узме милион и по марака. Била је необично даровита и сретна у извођењу својих планова, а дигла је на тај начин тридесет и два милиона марака. Као варалица по јувелирским радњама важила је као најбоља Емилија Лаврансова из Лондона. На најлепшим екипажама возила се увек највећим јувелирима енглеске престонице, који су били убеђени у њено богатство. Њене су преваре иптле на

ћРОЈ 9

милионе: једнога дана само пошло јој је за руком, да превари једнога јединога јувелира у Паризу за иакит у вредности две стотине хиљада марака. Била је осуђена на седам година — о њеном свршетку нико није могао да сазна што год сигурно.

СВЕНЗЕНОВ УБИЦА МАЛО НЕОБИЧНА ПРИЧА од Павла Шантона — А кад мислите да ће пруга бити слободна? На то питање кондуктери слегоше раменима. Ко је то могао знати! — Ако снег буде и даље овако падао, рече један седобради железнички ветеран, који је отварао врата на нашим купеима и у свом снегом засутом шињелу изгледао као какав бели медвед, ако снег и даље буде овако падао, данас се нећемо ни маћи с места. Намерни смо да пропртимо до најближе стражаре, па да телеграФишемо за снежни плуг, али нема изгледа да ћемо се кренути сутра пре подне. Згледасмо се једни у друге питалачки. Чаки онај стари господин у углу што је хрчећи проспавао неких десет станица, беше се раздрмао и гунђао је нешто мрзовољно; судија, који је седео према мени, погледао је сваки час у свој сахат. па онда, машући главом и у снежне сметове, посред којих је стајао наш воз; само млади супружници, који су се налазили у нашем купеу, налазили су нечег смешног у тој критичној ситуацији. Они су збијали шалу о авантури, која је нама изгледала мање весела, и налазили су да је тај интермецо „врло романтичан". Међу тим возно особље почело је да по насипу гради пртину у снегу, који је донирао до клупица на колима. Али тај посао споро је напредовао. У унутрашњости кола беше захладнело. Ја сиђох на пол 3 е и стадох табати укоченим ногама но начињеној пртини. Кад се обазрех, видех иза себе оног старог господина, који је дотле жмурећи седео у углу. Он није био чак ни стар, али његова коса и брада беху неједнако оседели, кожа му беше увела, а његово погнуто држање објашњавало се једном грбом, у коју г мала глава беше просто урасла и у коју је још дубље тонула, кад год би се накашљао. Појава није била баш најсимпатичнија, ја га погледах са стране и, не знам зашто, учини ми се страшан. У тај мах он мн приђе, закопча своју бунду и скрсти руке. — До сутра не можемо даље, рече он, те би било најбоље да отидемо -до најближег села и да тамо преноћимо. —- Како да отидемо ? рекох ја, јер не бејах склон да прихватим тај предлог. Волео сам да седим у купеу но да газим по снегу до појаса. — Док само дођемо до отражаре, онда нам је лако, јер тамо је већ иут чист. Сељаци возе дрва из шума... — Ви иознајете ову околину? упитах га ја, поставши мало пажљивији. Он климтту главом и настави :