Policijski glasnik

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 149

— Ја те тражим Вер' Урбино! — Мучен глађу, разбојник га прекиде: — Гладан сам! Старац ие рече ништа; беше веК отворио бисаге, иружи једну кришку лундо-а, хлеба, тикву. Урбино стаде прождрљиво јести. При последњим залогајима пастир, који је поштовао нотребан оброк телу онога који бежи, пусти гласа и рече: — Смрт ти је у кући, Вер' Урбино; твоја мати је на самрти. Разбојник ђипи. — Идем дома! — Хоћеш ли ме за друга? —• Не. Могу ме тако ухватити. Кад је сам, човек побегне жандармима... и пре но што ми буду препречили пут од постеље моје матере, моја ће карчера бити празна. — На твоју кућу мотре шпијуни... Знају те као добра сина... Немој се уздати.... — Којешта! ја имам уза се иримирног судију, одврати живо а презриво изгнаник, милујући руком цев од своје пушке уосталом, смрт не чека Света Богородица нек нас сахрани! Упрти торбу на леђа, намести да му штилет игра у каиији, опроба оружје, па ће најзад рећи: — Ти знаш пословицу: кад се има посао са непријатељем, треба бирати између три 8*; са жандарима се служи са све троје. Стиснувши један другоме снажно руку, разбојник се спусти низ косу. Пастир га одгледа где се иробија кроз густиш; подиже узнемирено главу, огласи се поново гунђајући: — Поверо! красан син! Диван пријатељ!... Бити у опасности за једа.н ропац! Потера стадо, пратећи звон животиња певушећи жалосно и једногласно једну стару балату. * * * Вер' Урбино је на домаку Доминикачија. Мали осветљени прозори шкиље у ноћи; разбојник види само једаи прозор, онај на првој колеби, ту, испред себе; слаба светлост светлуцаповрх јаотука његове матере... Идући једном браздом, Матера се опрезно крије, стиже до плота... Наједаред зашушта суво лишће, запуцаше трошне гране под тешким корацима.... Разбојник прилеже по земљи, не нуштајући даха од себе. Помаљају се мрачне силуете, беле се војнички ремени; и према одблеску звезда сјакти се челик карабина. Пастир беше тачно предсказао. Синовл>евој љубави била је спремљена клопка. Гњев загреја крв разбојнику. Стража прође, зађе за угао од зида. Пошто је причекао, Урбино подиже главу. Осветљени прозор га позиваше. Он иогађаше, на породичној постељи, очајну матер која чека одсугна сина.... На риђој коси, њено лице окружено белим праменовима умаклим испод повезаче, унравља без сумње, к вратима, свој очајнички поглед; њена уста шапућу неразумљив позив, који кроз зид чује синовље срце...

* 8НШо, 8сћг"орреИо, 81гас1а: шгилет, кратка иушка, бегство.

Шта мари што је опасност!.... Матера буши плот, баца се шаком песка на прозор... Капак се отвара; син је, једним скоком, прескочио наслон, ускочио у собу. Сусетке, које су бдиле над самргницом, склопише руке од чуда; •—- Света Богородице! Вер' Урбино је на самртничкој постељи. Он се сагиње, зове, грли самртницу, чије га мутне очи не познаваху. Он призивље: — Мати! то је твој Веро.... реци ми што... погледај ме... Покажи да ме чујеш! Он, разбојник, јеца; његово чело удара о кревет... Он је ухватио материне руке, превија их око врата, тогш се и губи у пољупцима... И, наједаред, самртница долази к себи, она види, разуме, њене се усне осмејкују. — Веро мој!

Канија од сабл 3 е сурово звекеће на вратима. Разбојник се истрже из материна загрљаја и, на опште пренеражење жена, отвара врата. Лице наредниково засија осмехом триумфа. ПГкрипа отвореног прозора који се наново затвори улила му је с основом подозрење. — У име закона... отпоче он. Једним гестом, Матера иоказа самртничку постељу. Преклињање његова погледа задржа опружену руку наредникову на свој плен. — Предајем се прогунђа изгнаник. Из сажаљења, немојте ме хапсити пред њом... Она ће истом умрети... Кад заклопи очи, ја вам се стављам на расположење. Наредник, збуњен, сгаде размишљати. Могаше ли се он поверити заданој речи разбојника?... За његово хватање беше му везано унапређење и медаља... Он, међутим, није тврда срца... Има и он, тамо доле, у свом завичају, стару матер, и то би му се срце раздирало кад би је тако морао оставити на последњем часу. И он се устеже. \ Али нодигавши се са своје постеље, самртнпца разјапи очи од страха. Жандарми!... Текштонису ухапсили њенодете!... — Брани се, Веро! удритим штилетом!... Њена мршава мигпица витлаше ваздухом, њена стегнута песница прећаше, њене очи пламтијаху мржњом... Али напор употреби своју последњу животну снагу, она паде на јаетук... Млади човек види где му мати издише; једним махом гурну наредника, скочи на подглавку. Бесан што је пусгио да чека, убеђен о покушају бегства, жандарм је, у страху да не изгуби свога заробљеника, опалио својим револвером. Размрскане главе, син се стропошта на тело своје матере... Тада, наредник, окренув се к својим људима који беху дотрчали на пуцњаву коју чуше, на запрепашћење присутних, као судија, изговори: „Сила остаје закону!® Наредник је 14. јула, имао медаљу на прсима. Превод о Француског, беогдев с)е 1.ув.

ИЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА КРОЗА ЗЛОЧИН У сред ћуди сдучаја. — Љубазнице Иранчинијеве 12 А не може се рећи да ја овде проповедам једну полицијску јерес, јер ћу, више пута, у дал,ем току ове књиге, показати сведоке који су у истини били убеђени да познају невине а нису могли познати кривце. Толико смо тешкоћа имали да бисмо пронашли обичну нивару у којој је он остао тако касно, да је вероватно да је никако не бисмо ни пронашли да смо били уверени о његовој кривици. Најситније појединости оптуживале би га и не би било аИШ то што је извађен из Сене у пет часова у јутру, у добу када је, по мишљењу вештака злочин већ био извршен, већ на против, то би био један доказ више и судије би за цело ставиле на рачун гриже савести или гнева што није нашао досга новаца. тај покушај самоубијства, да је правосуђе имало само Гутентага под руком. Па онда ко зна да ли и вештаци, неком врстом ауто-сугестије, не би дошли до уверења да се злочин догодио раније. Ове иросте белешке моћи ће, мислим, дати драгоцених података романсијерима којима би иало на ум да експлоатишу богато поље судских заблуда. Све то доказује да у полицијским стварима ваља веровати у све, надати се свему, и да је оно што се сматра за невероватно, често истина. У осталом, ова је ствар Пранчинијева у неку руку особити примерак најфантастичније и најнеобичније судске драме; у њој се налазе у исти мах: све страхоте из приповедака Едгара Пол, циничка слика на крају једног поквареног столећа, и излагање онога шта може и шта не може полиција; најзад, триумФ случаја који мрси и размршује интригу, руководећи је и тумачећи је као хор у старинској трагедији! Уз то, живописне силуете егзотичких људи и жена граде као неки необичан оквир тој чудној слици. Сваки дан доносио је проналазак по неке нове појединости, која је, још јасније, доказивала кривицу Пранчинијеву. Некакав господин Артур Геслер пријавио се од своје воље у канцеларији г. Гијб-а и испричао је да одавно нознаје Нранчинија; нашао га је као тумача у хотелРоајал-у у Неапољу, када је и он сам био у њему секретар. У то доба Пранчини је био извршио неку крађу; увек је мрзио на Геслера што га је проказао као крадљивца. Тај је исказ уносио чудну светлост и онда се разумевало како је Пранчини измислио да остави име свога непријатеља Геслера поред лешева својих жртава. У исто време, мало по мало сазнало се за сав необични живот тога космополитског авантуристе. Као син италијанских родитеља, Пранчини се родио у Египту, у Александрији. Одарен изванредном лакошћу за изучавање језика, основне науке свршио је у једном