Policijski glasnik

ВРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРА.НА 157

говорила да је врло добро познају у граду да би се могла иоказивати заједно са мном на ком било јавном месту. — Ви сте јој изјавили љубав. — Јест. — Како Вам је она одговорила на то? — Она је се наљутила. — Је ли настајало међу вама питање да из ваших односа може изићи нешто озбиљно, да ви хоћете да је узмете за жену? — Јесте. — Значи дакле да међу вама није било недопуштених односа? Оптужени врло енергичним тоном —■ Не. — После тога Ви сте отишли у Верлин и тамо сте радили свој пос-ао ? — Јест. — У Вас је се већ почела будити сумња у верност те девојке? — Већ 'одавно. Па и нисма Мартина постајала су све хладнија. — Ви сте тако у Верлину добили писмо које Вас је веома узбудило и наједило? — Јест: писмо било је врло рђаво и глуио написано. У њему је писало да ја не треба да верујем Марти Амберг. После тога ја сам јој писао два писма. Ја сам сумњао на једног студента шумарске академије у Ајзенаху. — Је ли Вам се још тада зачела мисао да је убијете? — У сваком случају у мени се пробудила мисао да ће нешто морати се десити. А то би се десило у сваком случају. — На дан Духова између Вас и младе девојке настало је објагањење и то врло бурно ? — Јест. Ја сам тражио натраг своју слику и своја писма. С почетка она ми то није хтела дати, али после сам их добио и одмах поцепао. — 28. Маја дакле дан пре убиства Ви сте поново говорили с Амберговом о безизлазности Вагаег положаја? —т Јест, али ја је нисам могао тронути. —- Онда је сигурно тада у Вама сазрела одлука за то дело? — Ја сам отишао кући, нисам могао спавати и за тим ноћу, као што је већ било раније у Берлину, миелио сам да се та ствар не може тако свршити. У сваком случају меии је било тешко због страшног губитка и одлучио сам се на то дело у крајњем узбуђењу. — А Ви сте већ мислили о томе како ћете извргаити то дело? — У ЈУ Т РУ се У мени нешто. слично зачело. Али ја. не могу дати јасног рачуна о томе. Ја сам себи не могу да нреставим јаену слику тога што је тада било. Ја сам ношао да се шетам и убио сам Маргу. Како да то себи објасним? После тога настаје доста оштра препирка између председника и оптуженога, пошто овај никако није хтео да да обавегатења о убиству. Оптужени зна оамо то да је купио револвер, убио девојку и предао се полицији. — Ви сте били свесни да сте се одлучили да убијете девојку? А да ли сте мислили да се и сами убијете после тога? — Ја никад нисам имао намеру да што било кријем. I

— Ако тада нисте могли владати собом, то је требало да сте се сутра постарали да овладате својим узбуђењем? — Ја не могу нигнта више да кажем г. председниче. — Ви оптужени хоћете ли да нам кажете шта сте радили одмах после убиства? — Ја, сам бацио оружје и шешир. — Кад сте извршили убиство? — Између 11 и 12 часова пре подне. За тим сам лутао цео дан а у вече сам се јавио нолицији. Мене су ухапсили и предали иследнику. — Јесте ли се већ били покајали због извршеног дела? — Јесам, али отворено признајем да би то било раније или доцније. — С почетка сам био у страшном очајању а после не. — Хоћете ли да нам искажете овде своја веровања и своја мишљења? — Она у сваком случају потичу из мојих философских студија. — Ви сте се још у гимназији занимали философијом ? — Јесам. — Шга сте највише читали? —- Штрауса, али ноглавито Шопенхауера и Ниче-а. — У Јени сте сваки дан пили пиво и ракију ? — Јесам, а нарочито апсент. — Ви сте начинили дуга у Јени на 200 марака. Тврди се да сте много јурили за девојкама. — Г. председниче, ја сам само с једном девојком био блиско познат; ја никад нисам мислио о женскима. Ја не могу њих да трпим. — Говори се да сте ви дан пре извршења убиства расуђивали у кући својих родитеља о коренитим особинама људског духа? — Ја сам говорио да сваки човек у себи носи мерило, своје егзистенције, да се егоизам изражава у човеку у свакој форми и да је љубав егоистична. — Вашег оца је то задивило? — Он се ужаснуо. После прекида седнице почело је саслушање експерта. Д-р Ведеман, који је присуствовао при анатомисању мртвог тела, изјављује да поуздано може тврдити само то да је на погинулу женску избачено три метка, безусловно смртна. Окружни лекар Д-р Враун из Ајзенаха одавно познаје породицу Фишера, пошто им је био домаћи лекар. Њега јеужаснуло спокојство ивелика равнодушност окривљенога после убиства. Пре је окривљени као што се види, боловао од запаљења мозга; он, експерт, изјавио је у Јени о посматрањима, пошто је тврдио да је убиство извршено у неодговорном стању. Полицијски иисар Брунов из Ајзенаха, коме је се окривљени јавио у вече оног дана кад је извршио убиство изјављује: Фишер је ушао у полицијску пријавницу с речима: — Ја се предајем полицији за то што сам убио своју невесту. После тога Фишер се сруши за сто, заплака и наслони главу на руку. При општој напрегнутој пажњи и узбуђењу саслушана је шесетогодишња мати убијене, удова Амберг. Она је у црнини и говори тихим гласом. Председник пита:

— је ли живела њена ћерка заједно с њом? и добија потврдни одговор. На питање председника је ли доиста о њеној ћери ишао тако рђав глас, добија се одречни одговор. За тим она исказује што је знала о познанству своје ћерке с окривљеним, али га је сматрала за безопасно. Њена ћерка пола у шали говорила је о удадби. Она је сматрала Фишера за угледног господина. 0 познанству ћерке са шумаром Шлихтом она је знала. Она не мисли да је њена ћеркадоиста љубила Фишера, пошто она није још ни умела љубити, јер је била потпуно дете. Фишер је био с њом, с матером, познат. На питање је ли њена ћерка била доиста тако простодушна девојка, она понавља да је Марта била још дете. Студент математичар Ото Зандман, који сад живи у Ла.јпцигу, познаје окривљенога још из гимназије, где су били другови у првом разреду. Сведок изјављује на унућеиа му питања да је се окривлзени занимао философијом и да је од свих највише волео Шопенхауера и Ниче-а. Окривљени је нотвео врло повученим животом и волео је самоћу. 0 идејама окривљенога њему је познато само то да је он проклињао све што постоји. Он је био потпуно песимисга и егоист, а спољашност му је била комична. Сведок је приметио необично узбуђено стање окривљенога пре него што ће извршити убиство. Он је преко свог обичаја много пио. Фишера су једни сматрали да је комичан а други да је суров. Остали искази сведока тицали су се између осталога сујетности окривлЈвнога. . Госнођа Хун из Јене исказује да је окривљени становао код ње за време три семестра и да је се прилично владао. Кандидат ШеФер говори да су окривљенога у школи звали „УУаззегкорГ. К Берлинска газдарица изјављује да је окривљени живео код ње 1900 год. и да је био веома марљив. Пошто је се после Ферија врагио њу је ужаснуо његов расејани изглед. Нови сведок д-р Сигисмунд, бивши учитељ окривљенога од нижих разреда до виших, изјавио је да је Фишер био средње марљивости и способности. Он никад није био лен, али га је ииак требало подстицати. На питање да ли је чуо да су се у школи окривљеноме нодсмевали, сведок одговара да до његових ушију то иије долазило. Директор гимназије у Ајзенаху дворски саветник Апелт, изјављује да је код окривљенога потпуно оскудевала отвореност и наивност, које су својствене младежи. Живо интеросовање узбуђује саслушање оца окривљенога као сведока кад је окривљени видео оца побледио је као мртвац и непрестано је пио воду. Сведок гласно изјављује да је он отац окривљенога. На питање иредседника да ли он жели да се користи својим правом да несведочи ништа, сведок одговора одречно, говорећи да он као отац окривљенога најбоље познаје свога сина. Сина су васпитали строго али с љубављу, а о његовом студирању ФилоооФије њему, сведоку, ништа није познато. Узбуђеним гласом описује он ход развитка окривљенога. Он је у опште био плашљив. Иосле Божића 1900 године он је се врло изменио. Све док се бојао да у својој раздражености његов син не дигне руку на себе кад је сведок дркћућим гласом казао