Policijski glasnik

СТРАНА 174

П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22

СЛУЖБЕНИ ДЕО оцШтИНскН И зборн Министар уиутрашњих дела издао је иолицијским властима ове расписе односно избора општинског часништва. I. Свима окружним начелниттвииа. Народно Представништво донело јо нов Устав на основици Устава од 1888. године, што ће се начелништву засебно саопштити. Тим Уставом враћен је у живот закон о општинама од 21. марта 1902. године. Препоручујем начелништву, да на основу тач. 3. чл. 34. овог закона одмах нареди, да се што пре у свима општинама тога округа изврше избори опгатинског часништва чо овом закону од 21. марта 1902. год., строго пазећи, да се нигде ни какав иеред не учини, зашта ће ми бити одговоран лично окружни начелник. 0 извршењу овога мога наређења пачелииштво ће ме овим путем поступно извештавати сваког дана. Пбр. 12.482. Из канцеларије мипистарства унутрашњих дела, 5. јуна 1903 год., у Београду. II. Свииа окружним начелницииа. У вези деиеше од данашњег Пбр. 12482., наређујем вам ово : Избори општинских часника морају бити потпуно слободни. Ваше је да се старате да буде ноштовано и нраво већине и слобода мањине. Влада не жели да штити нарочито ни једну политичку групу. Ваше је дакле да пустите слободно кретање свију у границама закона и реда, за који ви носите лично одговорност. ПБр. 12.511. Из канцеларије Министарстваунутрашњих дела, 5. јуна, 1903. год., у Београду. III Свииа окружнии начелништвииа. У вези мојих наређења од јучерањега ПБр. 12482. и 12511., а пошто сам сазнао да у многим општииама не постоје опгатински одбори, то препоручујем иачелству : а) да се у оним опгатинама, у којима постоји општински одбор, за

избор чланова гласачкога одбора постуии по члану 181. закона о опгатинама. Где пак у којој општини не постоји општински одбор, да чланови гласачкога одбора буду она лица, која су прошле године била чланови гласачког одбора, приликом увођења у живот садањега закона о општинама. Пбр. 12545. Из канцеларије министарства унутрашњих дела, 6 јуна 1903 год., у Београду. IV. Свима окружнии начелништвииа. У вези ранијих мојих наређења ПБр. 12482., 12511., 12545. и 12606. од ове године, која се односе на изборе општинског часнигатва и расписа од нрогале године ПБр. 8250. ирепоручујем начелству: да у новообразованим општинама (разгруписаним или групнсаним) прогале или ове године, које немају опгатинскога одбора, да у тим општинама лица, која су ирогале године била одборници из тих села, која такву опгатину састављају, изберу гласачки одбор према члану 181. закона о опгатинама, и оида се извргаи избор оигатинског часнииггва за дотичну опгатину, ирема закону о општинама. ПБр. 12.648. — Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 7. јуна, 1903. год., у Београду.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕ0 Борба против злочина — ПроФ. Штос Криминалиста мора са захвалношћу признати да предмет његове науке —■ злочин и казна мало но мало побуђује опште интересоваље. Драјфусова парница држала је у запетости цео свет, а кад је Шоре носледњи пут у Француској комори на крају свог великог говора о »аФери® изустио Драјфусово име, настао је велики покрет у двориици. Али публику не привлачи само поједини случај, саизе сеШзге; и проблеми иривичног права наилазе на интересовање, које далеко иромаша круг стручњака. За го ми је најбољи доказ књига професора АшаФенбурга. »Злочин ињегово сузбијање," о којој хоћу сад овде да говорим. Писац ове кљиге није криминалиста, већ психијатар, управитељ над посматрачким одељењем болнице за умоболне злочинце у Халеу. Настаје сад питање, да ли је један лекар за душевне болести позван, да напише књигу о злочину и његову сузбијању. АшаФенбург нам даје одговора на

то у поднаслову свогадела: „Криминална психологија за медецинаре, правнике и социологе, приложак за реФорму казненог законодавства. 1 ' Овим поднасловом хтео је писац без сумње да се оправда што се он латио да ради такву ствар. Али злочин и његово сузбијање није ствар криминалне психологије. О криминалној психологији може бити речи у толико у колико је посматрање Физичке генезе злочина особит предмет посматрања. Ханс Грос говори о криминалној психологији као о једном нарочитом одсеку опште психологије, која се бави са свима душевним моментима, који могу доћи у питање код конститације и оцењивача злочина. У ствари психологија, дакле и криминална психологија, може имати за предмет само психу, душевне моменте. Међутим АшаФенбург се у свом делу бави социјалним и индивидуалним узроцима злочина и борбом против злочина. Но то иије криминална психологија, већ криминална политика, политика казненог законодавства. Разуме седаје криминални политичар морао у свом делу предвидети и психолошке моменте, нарочито у питању о урачунљивости, и ту је стручњачки психијатров суд од највећег значаја, али криминална политика никако не може бити оно што и криминална психологија. Један криминални политичар мора пре свега бити обавештен о садашњем стању казненог законодавства и о реФормама, које су поједине државе увеле или намеравају да уведу. АшаФенбург одиста спомиње нови норвешки кривични законик и швајцарски иредлог кривичног закона, али тако новршно, да се одмах види, да није посвећен у правннчке ствари и да их не разуме. У књизи има и врло поучног материјала и врло добрих и ако не нових мисли. Социјални узроци злочина су по АшаФенбургу: 1. годишње доба; 2. раса и вера; 3. стање и земља; 4. нозив; 5. народни обичаји; 6. алкохол; 7. друга средства за уживање; 8. проституција; 9. коцка и празноверице; 10. економски и друштвени положај. Социјални узроци су друштвени узроци, узроци, који се оснивају на приликама друштва. Годишње доба, раса, земља, вера спадају у друге области. То је за криминалног политичара од толико већег значаја, што он нема никаква утицаја на годишње доба, на расу, на земљу. Вера и вероисповест такође нису под опредељеним државним утицајем, бар у модерпој држави. Напротив држава може и треба да се труди да својом социјално-политичким законодавством побољша друштвене прилике. За криминалног политичара је од највећег значаја антиалкохолни покрет, који писац оправдано истиче. Кад би људима испало за руком, да пијанство радикално сузбију, криминалитет би се тиме изванредно смањио. Пијење алкохолних пића у тесној је вези с невољом и бедом, јер пијанство даје повода невољи и беди, а онет невоља и беда су покретач на још веће пијанство. Пијанство не само што је шкодљиво по генерацију, која у њему ужива, већ и по будуће покољење. Није нам ваљда ни потребно доказивати везу ових Факата са злочином. Као индивидуалне узроке злочина наводи писац: 1. Порекло и васпитање; 2. обра-