Policijski glasnik

СТРАНА 178

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 22

се она може безбрижно волети са свирачем, па чак наћи и другога, докле се 11епенела појави на калдрми улице Форије. После два дапа изађе Непенела нред истражног судију. Он је отворено упита: —- Кажите ми како сте убили полицијског стражара? Она га погледа збуњено и исколачеиих очију. — А ко вам је то причао. Иследник је видео с ким има посла, те јој одговори: — Пријатељица вашег љубавника. — А је ли вам то и доказала? — Рекла ми је : „Позовите човека, са којим сада живим... Он ми је ствар испричао, он ми је наредио да вас потражим... Ако желите да знате што подробније, он Не вам цело убиство до ситнице испричати. Пепенела на то одговори с мрачним погледом : — Оставите га на миру, господине судија. Ја ћу вам сама испричати како сам и зашто убила тога полицијског надзорника.... Када ме одредише да ех о1То предузмем да браним Пепенелу, она се већ била сасвим умирила. Није се могло знати да ли још пати или је презирање угушило љубомору у њезину срцу. Али и ако се могло мислити, да јој је садашњост равнодушна, ипак је о прошлости своје љубави говорила тако озбиљно како се обично опажа на лицу жена из народа, кад се у њима пробуди успомена на дете, које су изгубиле. Једном је упитах: — Јадно моје дете, па како сте уопште могли поверити таквом човеку тајну да оте убили човека? Она ми одговори: —■ Љубих га.... Бејах сирота.... Не има^ах ништа до своје тајне.... и тако му онда дадох њу.

ИЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА

КРОЗА ЗЛОЧИН У сред ћудн случаја. — Љубазнице Нранчинијеле и „Толико се чудим, говорила је она, вашој уздржљивости, вашем ћутању, да се питам да моја иисма нису похватана, што би се слагало са тражњом мојих почетних писмена на пошти. Може бити, из тога разлога, ово ће писмо доКи до вас другим путем, а не поштом, или ћу назначити да је с новцем како бих била уверена да сте га добили. »Кад бисте добро познавали Париз, не бисте за зло примили моја страховања: у њему се догађају тако гадне преваре, и у њему је толико људп недостојно иоверења једне жене која не жели бацити на улицу ни своје добро име, пи своје срце. »Изгледа ми немогућпо да ваша осетљивост ие падне пред мојим објашњењима н да сте ме хтели нагнати да верујем да ништа није било истинито од свега што сТе мп исказивали.

»Чекам и бићу срећна да читам ваше писмо". Више неће добити одговара, јадница! И тако, она се љути. И баш онога дана кад је Пранчини ухапшен у Марсељу, 20. марта, она п.ише, залуђена: »Госаодине, »Дани промичу један за другим, а ви ие дајете знака од живота. Ја себи говорим да не смем више, да нећу више да вам пишем, а ево ме опет с пером у руци. То је што доиста не могу равнодушно примити оно што се збива међу нама. Што више нрочитавам ваше писмо, коме има већ осам дана, све мање разумем. Оно што говорите у Формалној је супротности са оним што радите. По ново, захтевате одобрење за походу која ће вас, велите, испунити живим узбуђењем. Ја пристајем, примам дан који сте ви изабрали а ви се не јављате; писама, такође нема. Треба ли да верујем да сам жртва неке преваре ?... 1( Али осећај који је обузео ту жену дубљи је но што она и сама хоће то нред собом да призна. Беше себи створила један мали роман, и било јој је врло тешко да га се одрече. Хтела га је опет видети, хтела би опростити, и завршује овако: »Туга је у брзо добила известан облик: она се зове жаљење... жаљење за оним брзпм часом слатка разговора, пуна срећних обећања, среће која се назирала, коју односи нека врста заборава, онога часа који ће остати један сјајан зрак у дубокој ноћи моје душе. То је п исмо нашао г. Тајлор кад је долазио на булевар Малерб да изврши први претрес. Два дана за тим дошло је једно друго. Неизоставно је хтела да се оиет види са њиме, кукавна жена, и то је казивала дирљивом простодуганошћу: »Можете ми без икаквих незгода или сграховања писати мојој кући. »Будите озбиљни и искрени, реците ми шта треба да учиним и за што ћутите. Обећавам вам да ћу примити ваша објашњења с поверењем и без ограничења; вероваћу што ми будете рекли. „Као што видите, у својој руци држите врло слаби конац који нас још везује. »Довикујем вам : до скора виђења... или ннкад. »Кажете ми да пустим да ми говори срце, а ваше ћути... То значи и моје нагонити на ћутање. »Ви не можете разумети, јер ме тако слабо познајете, неизмерну тегобу за мене да вам овако пишем. „Ако је ово што се догађа само играчка, молим вас, учините јој крај." »Добићу писмо у недељу, је л' те? редове чисте и јасне." Место писма Пранчинијева, добила је позив од г. Гијо-а, истражног судије. Призор који се догодио у кабинету судијину био је страховит. Јадна жена, кад је угледала своја писма на столу судијину, била је обузета таквнм очајањем, да је мало још требало па да се послужи малим револвером који је носила у џепу. »Пронала сам, обешчашћена, говорила је у сред јецања; остаје ми још само да умрем.«

Муж ће јој се у скоро вратити са једног дугог пута; кад буде стао ногом на Француско земљиште, прва ствар коју ће видети у каквим новинама, биће име његове жене уз име једног убијце. Нисам био присутан томе призору, али сам слушао г. ГијО-а како га прича искреном узбуђеношћу. Судија је умео измирити своју судијску дужност са дужношћу галантна човека. Нареди па се копирају нисма, и оригинале предаде очајници... На копијама, њено је име изостављено и никад га нико није изговорио, иа чак ни Пранчини који се, у осталом, послужио дискрецијом да би утицао на норотнике. Тврдио је да пеможе казати где је провео ноћ 16. марта из страха да не обешчасти једну жену од света. А доказ, рекао је, да је то могућно, у томе је што је прећуткивао име једне жене од света, једне жеие која је носила једно врло познато име. Г. Гијб, пре но што" би упропастио једну јадницу која је била крива само за оптужбу. Јер упорство које је Пранчини употребљавао да би био примљен у кући своје непознате пријатељице, доказивало је доиста да је јод1 тада смишљао свој злочин, да је снивао да опљачка једну жену. Пре чак но што је и знао ко ће бити његова жртва, тумарао је по Паризу, бацајући чежњиве иогледе на све зкене »диаегепв диет Леооге1 И (тражећи шта би прогутао.) Не само да име неопрезнице није никако откривено, него измишљањем које их карактеригае, новпнари зак.Ђучише да је иепозната била једна велика дама чије се име виђа но извештајима о светским забавама. Тако по некад невини плаћају за кривце. Иајзанимљивије је, што нитковима пође за руком да уцењују невину. Штампарски синдикат згнушао се на то и већао о случају једног убогог ђавола, који је по том умро, а који је писао писма која компромитују. А ја налазим да, не вређајући тајне које сам дужан чувати, морам се користитн овом нриликом која ми се дала да поправим једну неправду. Знам да још и данас легенде нису мртве и да се 110 који пут прошапће име Пранчинијево када се, приликом какве светковине, појави врло племенита дама о којој је реч. Дакле, могу тврдити, на своју часну реч, да она никад није иознавала Пранчинија; да није никад иозвана истражном судији, и да улога коју јој придају није нигата друго до измишљотина коју су створили људи чија је машта врло јака. Што се тиче оне која је пала пред ноге г. Гијо-у, она је заборављена од свију који су знали њено име.... Нећу да завршим ову жалосну историју о љубазницама Нранчинијевим а да не иопричам догађај његове последње нобеде, једне мале глумице из позоришта То1ез Ога.та.Ицие8 коју је познао у Бон-Марше-у: комеднја после драме. Обоје су били подједнако богати, и нису имали средстава ни да промене рубље; али је она носила свилену хаљину, а он жакет који је био израђен код добра кројача. Обоје се варало. Женица је тражила, и њена врло прозаична