Policijski glasnik

СТРАНА 194

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24 и 25

Указом Његовог Величанства Краља Пстар I., на предлог Министра унутрашњпх дела решено је: да се Алекси Жујевићу, писару прве класе срезадобричког, уважи оставка, коју је на државну службу поднео. Из канцеларије Министарства унутрашљих дела, ГШ 13340 14. јуна, 1903. год. у Београду. Његово Величанство Краљ Петар 1., благоволео је на нредлог Министра унутрашњих дела, поставити и то: Указом од 21. јуна 1903. године. за секретара четврте класе полицијског одељења Министарства унутрашњих дела, Миленка Чабрића, архивара Народне Скупштине, у рангу секретара Министарства четврте класе, по потреби службе. за лекара среза мачванског, округа подринског, д-р Живана Јашића, лекара срезова: заглавског и тимочког, округа тимочког, по молби; за лекара срезова: заглавског и тимочког, округа тимочког, са седиштем у Књажевцу, д-р Димитрија Мицића, лекара среза жичког, округа чачанског, по потреби службе; за лекара среза жичког, округа чачанског, д-р Димитрија Антића, лекара среза посавског, округа ваљевског, ио потреби службе ; за лекара среза посавског, округа ваљевског, д-р Мишу Михаиловића. лекара среза мачванског, округа подринског, по молби; за лекара среза љубићског, округа рудничког, Драгишу Лазаревића, лекара среза студеничког, округа чачанског, по молби; за лекара среза студеничког, округа чачанског, д-р Владимира Поповића, доктора целокупног лекарства и бив. држав. питомца; и за лекара среза звишког, округа иожаревачког, д-р Михаила М. Дуњића, доктора, целокупног лекарства и бив. држав. питомца. Указом од 21. јуна 1903. године решено је: да се Петар Рад. Николић, секретар прве класе полицијског одељења Министарства унутрашњих дела, на основу тач. 2. §. 69. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја, с пензијом, која му по годинама службе припада.

РАСПИ СИ Свима сифужмим мачелствима I. Да би се наређени избори оиштинских часника извршили у целој земљи правилно и строго по закону наређујем: да се свуда смене општински иредседници, кметови и одборници, где их и у колико има, који су на та места доведени државном влашћу после извршеног државног удара од 24. марта ове године, па у дужност уведу председници, кметови и одборници, који су неиосредно пред тим чииом били на општинској управи.

Под овим овако уведеним у дужност општинским управама од пре 24. марта ове године, извршиће се општипски избори, који су већ наређени и за које су дани избора одређени. Те управе ће вршити дужност до коначно рептених избора нових општинских управа. Овако ће се поступити и у оним општинама, где би наређеии избори већ били извршени, кад ова моја наредба тамо стигне. У мом случају одмах ће се наредити у тим општинама нови избори. Ову моју наредбу начелство ће извршити у подручном му округу одмах, како би се ток избора општииских могао без прекидања извршити. П№ 13.442 16. јуна 1903 год. У Београду Министар унутрашњих дела, Стој. М. ПрогиЋ с. р. II. Сазнајем, да су неке власти ногрешно разумеле моју наредбу да не треба сувише кратке рокове за избор општинских часника остављати, па су ишле и преко најдужега рока одређеног првим ставом чл. 36. закона. За то понављам : избор се мора-одредити одмах где још није одређен, а у року најдужем од 15 дана, од дана кад је наређен, и извршити, као што прописује члан 36. закона о општинама. П№ 13451 16. јуна 1903. год. у Београду. Министар унутраилњих дела, Стој. N1. ПротиЋ с. р. Свима ОЈфужмим маче^дствима У данашњем броју »Српских Новина" обнародован је закон о општивама од 21. Марта 1902. године који је враћен у живот уставом од 5. Јуна ове године. Како се овај закон неће сада попова прештампавати у књиге, због тога, што га све власти већ имају, а има га у довољној количини и у Министарству, то сматрам за потребно скренути пажњу начелства на чланове 10. и 30. истога закона који су измењени и допуњени члановима 163. и 165. новога устава. Тако, сада, по члану 163. устава: »право гласања при општинским и окружним изборима има свакп српски грађанин, члан дотичне општине или округа, који, уз друге законске услове, плаћа држави 15. дииара непосредне порезе на годину, рачунајући ту и стални државни прирез. »Задругари који су навршили 21. годину, имају право бирања, ма колику непосредну порезу плаћали." А, по члану 165. устава, „нова се општина пе може створити, нити се обим општине може мењати, без одобрења законодавне власти.« (Ово се односи на груписање или разгруписавање општина, о чему је, до 5. Јуна ове годиие, према чл. 10. зак. о општинама, могао решавати државии Савет и Министар уиутрашњих дела).

Ако би где било случајева, да поједина села или општине желе да се групишу или разгрупишу, онда, нека надлежне власти, у таквим случајевима одмах ураде све шта треба ло закону о општинама, на Форкулисане предлоге о томе, са дотичним актима, нека начелство, са својим мишљењем, доставља одмах мени, како би ја по тим предметима, могао благовремено спремити потребне предлоге за Народну Скупштину. Препоручујем начелству да све ово одмах обнародује и саопшти и свима среским и општинским властима у своме округу, ради знања и управљања. П№ 13.573. 17. јупа 1903 год. у Београду. Министар унутрашњих дела, Стој. М. ПротиЋ с. р.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕ0

ПРАВО Н А СМРТ Написао Енрико фери ироф. универзитета у Риму.

Старо философско разликовање између права урођених и неотуђивих и ирава стечених и отуђивих не може више оистати на спрамправне социологије. Свако је право урођено, јер му је корен у условима опстанка појединца и целога друштва, и у исти мах и стечено, јер свако признато право, као н. пр. право на личну слободу, које је скорашње, само је последица вековне борбе појединаца против целине. На тај начин »правна тековина," за коју правна философи тврде, да је за свакога појединци већ потпуна и завршена, т. ј. да јој се нема више шта додати, напротив непрестано расте и множи се, и сутрашњи човек имаће много више права од данашег, као што их исто тако данашњи човек има много више од јучерањег. »Право на рад 1< на пример, т. ј. право да човек не умре од глади, кад само радом може доћи до хлеба, не признају садања законодавства; али питање о бескућницима, који не могу да добију рада, постаје све критичније, и њиме покренута јавна свест све се више иоказује склона да призна, да сваки човек има не само право на рад, него да је дужан и да ради, да би могао живети. Из тога излази, да нема никаква стварна ослонца, једини озбиљни разлог, који би се против права на смрт могао навестп тај је: да је право на живот урођено и за то неотуђиво, и са којим се не може лично како било располагати, јер је сваки човек обавезан да свој живот посвети породици и друштву, којима међутим он припада и аковије тражио да на свет дође. Понајпре логична иоследица тога разлога била би кажњавање самоубиства, што постаје све више и више морална немогућност. С друге стране, ја додајем да човек има права и дулшости само онда, кад живи у друштву.