Policijski glasnik

БРОЈ 24 и 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 195

Робинзон Крусе нема ни права ни дужности, јер се они појављују у исто доба и нераздвојно само онда, кад човек није сам, већ се поред њега налази још једно или више других лица. То ће рећи, да човек има права и дужности само у онолико, у колико он живи у друштву; али, ако он напусти извесну заједницу (исељавање) или и сам овај лепи свет (самоубиство), он нема више права ни дужности. Живети у друштву јесте претходни и основни услов свију човечјих дужности према заједници. Докле човек у њему остаје, дотле се мора покоравати условима опстанка заједнице; али, ако он воли да напусти друштво, онда његовим одласком сасвим престаје и његово учешће у друштвеном животу и у користима и штети, које отуд долазе. Право иступања из друштва стечено је ту недавно приликом задобијања слободе исељавање, и за — њ се према предрасуди, да сила једног народа лежи једино у броју његових поданика, све до почетка 19-ог века није хтело знати. Право на одлазак са овога света, које је већ признато скоро свуда у случају самоубиства, треба да се призна и у случају самоубиства извршеног уз припомоћ другога, па чак и у случају убиства са пристанком жртве. Ја нисам заиста никада разумео заш го се мора правити тако огромна разлика између случаја самоубиства извршеног уз ирипомоћ другога (што кривични закони увек благо кажњавају) и случаја убиства сапристанком жртве, којије случај нредвиђен нарочитом одредбом само у Шианији, Португалији, Угарској и Холандији, а у другим земљама сматра се као обичан облик насилног па и самог мучког убиства. Међутим примери, које сам изнео у почетку овог покушаја, показују, да нема никакве моралне разлике између оног, који самоубици даје средства да се убије, која иначе он не би могао набавити, и онога, који убија човека, који сам нема Физичке или психичке снаге да се убије. И народна је свест са мном, јер ми видимо, да ако у овим случајевима судије и осуде, примењујући или тумачећи строго писани закон, поротници напротив ослобођавају готово увек, а нарочито у кривицама против љубавиика, који је надживео убиство драгане, извршено са њеним пристанком, као и одмах по том извршени грозничави покушаЈ сопственог самоубиства. Двоје несретних љубавпика реше се да заједно умру. Ако их смрт однесе, обоје, заједно, правда човечја нема ту шта да ради. Али, ако се једном од њих деси несрећа да надживи, ево шта тврде обична теорија и законодавства више земаља, и ево до каквих бесмислених и неморалних закључака она долазе. Ако је двогубо самоубиство извршеио једновременом радњом сваког лица, н. пр. ако обоје скоче заједно у реку, надживелог не треба казнити, јер његова је кривица једино та, што није успео-у покушаном самоубиству. Или пак, двоје љубавника реше, да један набави другом средство да се убије,

пружајући му оружје или отров, и тада би овај, ако случајно надживи, требало да буде осуђен због саучешћа у самоубиству другога са блажијом казном: н. пр. од 3 до 9 годииа робије, према италијанском кривичном законику. Или пак, двоје љубавника реше, да он њу убије, а да се за тим он сам убије, и тада овај, ако надживи, требало би да буде осуђен као мучки убица (пошто је убио са предумишљајем), т. ј. према италајанском законику на вечиту робију, или бар као убице од 18 до 21 године робије. Њега би требало, дакле, осудити на исту казну као и онога, који мучки убија због крађе, или у сваком случају као оног, који убија своју жртву против њене воље! И све то, кад нам психолошка студија ових страсних случајева показује, да је разлика у начину извршења овог или оног двогубог самоубиства сасвим случајна и нема никакве везе са моралношћу или неморалношћу, добротом или поквареношћу надживелог! То су психичне и страсне буре, које не улазе у податке психологије обичних злочинаца. Ја ипак тврдим, да ако човек има право на омрт — а то се признаје, кад се више не казни самоубиство — он има такође право да пристане, да га други убије; и према томе онај, који му помаже да се убије, или чак који га убије по пристанку и на молбу, не подлежи казни. Међутим овој моралној и правној теорији, која стоји очевидно у вези са новим сазнањем, које се данас има о човечијем животу, треба додати последњу напомену, да би била потпунија и боље одговарала подацима поихологије и психопатологије самоубиства и двогубог самоубиотва. Хоћу да кажем, да, кад се посматра дело не више онога, који нристаје да буде убијен, већ онога, који му је помагао да умре, треба водити рачуна о побудама, које су овога на то нагнале. Свако за себе узето људско дело није са моралне стране ни добро ни зло: убити човека може бити кажњиво или не, према побудама, које одлучују онога, који убија, н. пр. освета или нужна одбрана. Тако исто, неко дело, по изгледу добротворно, може бити неморално, ако су му побуде неморалне. Тако, да и у случају обичног номагања у самоубиству, блажија казна, без разлике досуђивања, јесте бесмислена, или зато шго је недовољна или што је претерана. Она се креће између најблажије и најстроже казне, она је тако рећи равнање, где се с обе стране нопушта, и зато значајна онолико исто колико и војнички шињели једне и исте мере, који су врло дугачки за мале а врло кратки за велике војнике. Ако онај, ко помаже у самоубиству, чини то из неморалних или кажњивих побуда, као што су мржња, освета, лакомост за туђим имањем, онда је он мучки убица (убица, који се ири убијању послужио преваром у место силом), и тада дотична блаагија казна није одмерена ни према величини његовог злочина, нити пак нрема друштву и човечанству пепријатељски расположеној личности.

Али, ако напротив онај, ко убија, чини то не само са пристанком жртве и на њепу молбу, већ и са моралних и човечанских побуда (као што су сажаљење, иријатељство, љубав), тада је право жртве, да се може сама убити или допустнти да је убију, у складу са благотворном памером извршиоца убиства — који није непријатељ друштвенога реда. И тада и морална и закона нресуда, по његовом делу треба да га ослободи, и постуиак му одобри, успркос нашим појмовима у том погледу, појмовима, које нам је натурио један колико давнашњи толико и ограничени морал.

Једно еензационо дело (убиетво) у Кенигебергу

Јавно мњење у Немачкој, узбуђено процесом студента Фишера* још се није било умирило од тога, кад је било по ново узнемирено страшним злочином извршеним у Кенигсбергу, при таквим условима који доказују неку преФињеност у начинима вршења, који показују значајну хладнокрвност и неосетљивост убице. Убиство то, које је извршено пре годину дана, откривено је тек скоро. Пре године дана нестало је из Кенигсберга жене неког механичара, Адол®а Бека. Ио речима њеног мужа она је отишла да путује, али се још није кући вратила; и он је то умео тако лепо да објасни, да је са свим растурио сумње, које су се биле подигле против њега. Пошто је прошло иеко време после нестанка жене, Бек промени квартир и пресели се код госпође Меербах. При сељењу остави он у старом квартиру, у подруму велики дрвени с.андук, као да су у њему инструменти, пошто у новоме квартиру није било за њега места. Својим односима према новој домаћици Бек је поново дао новода да се говори да његова жена не путује, него да је умрла и то насилном смрћу. Та су казивања најпосле дошла и до ушију нолиције и она се реши да прегледа дрвени сандук, који је изгледао сумњив и то не на празно. Кад су отворили дрвени сандук, у њему су нашли други од цинка, херметички затворен. Кад су и њега пробушили одмах се осетио задах трулежи и пошто се по њему познало да је у сандуку мртвачко тело, то га пошљу у анатомски завод. Кад су тамо отворили сандук нађу у њему труп жене, у којој ио оделу и по другим знацима познаду несталу госпо^у Бек. Пошто су на врату од трупа видели конопац, то је било утврђено мишљење да је Бек удавио жену. А Бек, узбуђен тим игго је чуо да се говори, усие да се сакрије. После нретходног испитивања добивени су ови податци: Бек је се оженио 1899 године, али је рђаво живео са женом, те сина, који је рођен ту, мало пре тога однесе својој баби, с материне стране. Још од маја месеца 1900 године Бек је гледао попгго по то да се одвоји од жене. При

") Види чланак у (( Иолицијском Гласшп-.у 8 од ове год. »Философи аред сЈОпм јавиог мњсња Вр. 2(Ј".