Policijski glasnik

ВРОЈ 30 и 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 237

свима личностима код којих се нађу, давала иакнада, онда би буџет судски био преоптереЈтен. У осталом јувелира не хтедох више гањати, већ се задовољих са извињењем, пошто сам дознао, да је то био један од поштених и угледних трговаца. За време процеса убице из улице Бонапарте није се ништа особито десило. Рибо и Шантрукс осуђени су на смрт; Пиле на двадесет година робије. Услед једног случаја због кога сам морао отпутовати у Тулон, нисам могао бити присутан при извршењу њихове пресуде. Рекоше ми да су Рибо и Жантрукс нриступили храбро смрти. Рибо названи »слаботиња® и Жантрукс названи „сардина,® као и Пиле, који још немађаше ни једап надимак, јер је он од кратког времена припадао зликовачком свету, бејаху прави остатци париске калдрме, од којих произилазе зликовци ио аанату. Жантрукс је био велики, сув, блед са притворним погледом; он је био најинтелигентнији међу њима. Рибо бејаше врло мали са ћелавом главом и са животињским испалим јагодицама, бејаше сушта звер. Пиле бејаше свеж, румен са жмиркавим погледом; по самој његовој природи он беше дошао на свет са најгорим моралним пороцима. Али ипак је показао највеће осећање а једино при помисли да поред њих могу и невнни страдати. Неизбежном судбином по рођењу и васпитању, сви ови злочинцп пропадају у греху и чесго ненадајући се показују оии добре осећаје. Они не иду са иамером да убијају, него убијају тек за време крађе, да би спречили ларму жртве. Тек се онда послуже ове неразмишљене индивидуе ножем, кад каква опасност за њихов живот постоји. Шта је узрок те у сред наше цивилизације искрсавају овакви злочинци? Ја не ве РУЈ ем > Д а Ј е недовољно морално васпитање узрок те млади људи постају злочиици и ако многи од њих израсту као курјаци у шуми; јер по неки од њих су одгајепи у врло доброј Фамилији, која даје само добру основу. ГЈа наравно како је онда постао љубавник, лопов и убица? Сигурно по извесним законима, којисунам још неиознати, природа производи Физичке као и моралне наказе.

ОРИГИНАЛИ СЈ^ИЈЦЕ И ТИПОЈЗИ ИЗ БЕЧ^ИХ СУДИИЦА од Едуарда Пецла I. Судбоносна игла Господин је Емил Бендел несрећан човек. Има већ неколико година како он зна од чега ће умрети. Он то зна од онога кобнога тренутка, кад је у неким новинама прочитао, како је жалосно свршио некакав дворски жандарм од једног парчета срче што се нашла на дну пивске чаше. Вазда пун мрачних мисли што се тиче краја љеговога живота, господин Бендел ипак није дотле имао јасну представку оне врсте смрти којој ће он подлећи. Али сад му је било сасвим јасно да му се треба причувати на-

рочито од парчића срче. У даљем развијаљу своје фикс идеје, он је дошао до уверења, да се при јелу и пићу треба у опште прибојавати шиљатих предмета, и због тога не хтеде више никако пити из прс,нуте чагпе а пое него што би стао јести, свако би јело најбрижљивије испитао да нема у њему која чиода. Како су пак у бечким гостионицама чаше пивске. већином подобро напрсле а куварице никако не могу да се излече од своје особите љубави према чиодама, господин се Бендел најзад реши да узме приватан кост. Као чиновник, он је морао јести у одређено време, те је за ручак утврдио време кад куцне дванаест, а за вечеру кад куцне седам. Госпођа Крашиц. жена некаквога кројача, била је пристала на посгављене услове а сем тога даде под кирију и једну згодну собу с изгледом на улицу , у коју се овај чудновати гост ускоро сасвим мирно сместио. Са својим здравим разумом, који жене обично имају према ћудљивим људима, госпођа је Крашиц без противљења пристала на захтев свога кирајџије да из стана избаци све чиоде и напрсле чаше. Кад би, поред свега тога, господина Бендела дохватила при ручку његова идеја, онда би та сцена уз благе разлоге домаћичине вазда ишла овим мирним током. Кирајџија (бацајући ужаснут од себе виљушку и нож). Нешто сам прогутао, нешто оштро.... парче срче или тако што. Домлпици. Откуд ви можете знати како је то кад се прогута чиода? Но, вид'те молим вас! Зар иисте баш сад појели парче хлеба? Јелте? Но, па тако реците, онда сте јамачно прогутали парченце коре — то јако гребе, знам то ја, али не мари ништа. Кирајџија (одахнувши) Мислите ли одиста да је то била само корица од леба; али је то на крају крајева могла бити и кака шиљата кошчица. Дома&ица (љубазно) Али, господине Бенделе, шта вама све неће пасти па памет? Како би код нас пало парче срче у јело? Кирајција (колебајући се) онда је то можда ваша каква чиода, баш тако гребе. ДомаКица. (одлучно). Код мене их нема, то вам јамчим; све се добро испита пре него што се изнесе на сто. Једите само и даље, господипе Бенделе. Код мене су оне добро склоњене; нема овде ничег шиљатог, па чак затварам и све маказе за време јела. Кирајџија (смешећи се). Ви страдате са мном, госиођо Крашвиц, због моје плашње, али.... ДомаИица (озбиљно). Молим, молим, господиме Бенделе, нема ту епрдње, могао бн се ето сломити врх од мрказа па пасти у јело —■ ђаво нит оре нит копа. Кирајџија (умирен). Имате право, госпођо Крашиц ; е онда је сад опет све добро. Господин Бендел довршује ручак с поново појачаним поверењем, оп чак пије и пиво што му га служе у једној тако званој »неразбивној чаши". Свакако он је сам при томе веома пажљив да чашу не испије до дна. Поглед којим он посматра остатак пића, увек изражава велико задовољство због овога акта самозаштите, којим се опет за тај пут сачувао од мучке смрти. Једие недеље ручао је, као и обично, господин Бендел за столом госпође Кра-

шиц, али особито добре воље. Његово мишљење о опрезности госпође Крашиц с којом она склања сву парчад срче, чијоде, кошчице, било је тако сигурно, да он сада више није, као иначе, жватао супу него ј у је, с пуно поверења, пустпо да му силази кроз гушу а његов унутрашњи глас већ га је похваљивао због овог храброг почетка. Одједанпут му испаде кашика из руке, очи му се загледаше, пуне лудачког ужаса, у једну тачку, тако да га је госпођа Крашиц, која није иишта ни слутила, брижно запитала: »Да немате може бити шклопце, господине Бенделе? Зато би добро било ударити се који пут.... (с Кирајџији се сад оиет врати језик. Он скочи, одвуче госпођу Крашиц до прозора па јој ту из мараме на грудима извуче једну — чиоду. »Жено... убицо! избаци оп, па опда дограби свој шешир и одјурп одавде да се више не врати. На степеницама су још неки укућани чули где је тај човек, који као да је шенуо памећу, поновио реч „убицо", од че-га се у целој кући начини не баш пријатан призор. После неколико часова слуге су биле однеле ствари овога тако преплашенога кирајџије. Да би учипили крај оговарању, госпо! ; а Крашиц виде се приморана да против господина Бендела подигне тужбу за увреду. Она се пред судијом изјасни да би се драге воље задовољила и извињењем, јер: ,шта ће да ради с тако матором будалом који је уобразио да он мора прогутати оне чподе што су чврсто заденуте на оделу других људи®. „Признајем«, рече меланхолично господин Бендел, да је израз убица сувише оштар. Убијство је свршено дело, а у нашем случају била је само припрема за убиство — јер чиоде би извесно убрзо пале у јело. Али, драга моја, ви сте поколебали моје поверење према човечанству. Ви сте ме обмањивали износећи ми слику мирна живота без парчади срче и чиода — ко зна колико сам их ја већ прогутао и где су оне опет изипЈле, као ономад у оном случају на мађарској клиници..." »Молим, немојмо се удаљавати од предмета", примети судија. „Ствар је дакле изравната". »Јест, што се тиче мене, јесте" одговори госпођа Крашиц. »Господин је доста претрпео. Чак би му могла дати један савет, где би могао понајсигурније јести. Ето ономад прошла сам поред једне прчварнице где су виљушке и ножеви ланчићима прикачени за сто. То је очевидно за такве госте, као што је господин Бепдел; ако би когод, сачувај боже, прогутао какав шиљаст предмет, могао бих га опет одмах извући". Ми не верујемо да би и ово место могло постати уточиште сиротога хипохондристе; јер парчад срче и чиоде не дају се оковати. II. Пелцовање Дивљи је магарац деликт. Кад когод какво људско створење назове дивљим магарцем, онда је то увреда. 0 томе не може бити сумње. А да је господин Јован Бренајзл добацио ову реч једном дебелом го-