Policijski glasnik

БРОЈ 33 и 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 261

Где људи у сређеним одношајима заједнички живе, ту мора увек злочинстава бити, ту се никада такав правни ред не може створити, који би свакоме безгранично у цогледу њихових жеља и радозналости потпуног задовољења дати могао; јер правни ред, друштвени поредак у ограничењу појединаца служи интересима општим, а што стоји често у контрасти са слободном делатношћу појединаца, јер у друштвеном се реду налази готово увек известан број, који се једном гаквом законеком ограничењу не ће и не може покоравати. Но ако се злочинства не могу потпуно искоренити, а оно могу се бар толико ограничити, те да не буду од опште опасности. Иначе јо развнтак злочиначког света од опшге опасности по целокуине друштвене интересе. При испитивању узрока ове појаве, ми ћемо поћи од самих ових злочинаца. Познавање суштине злочинстава младих у исто време ће нам показати, да ли је постунање у погледу истих правилно или не; у последњем случају, помоћу којих се срестава не рачунајући ова, која су до сада примењивана, може број младих злочинаца умањити ? У расправи једног психијатра наиђох пре кратког времена на став: »Ми се трудимо, да све природи прилагодимо, на и поред тога, када ми сваки нагон пропратимо, можемо увидети, да је он од васпитања зависан, да васпитању сва хвала и сво проклетство припада, јер васпитање је за омладину основ у погледу племенитих нагона, иначе слика јада и чемера. с< С другим речима, да оно што је човек, није ништа друго до резултат његовог рођења, а после тога на првоме месту његовог васпитања. У једном особитом ставу о кажњавању младих злочинаца № 44 новог педагошког листа од 29. октобра 1891. год. (стр. 380) цитира Хелмеке Ванденбург речи Јеремије ГотхелФа: »Остави дете у шуми, и допушти да његова дојкиња медвед или курјачица буде, његово се тело тада неће усправити; на четири ће оно ићи, оно ће се драти као медвед и урликаће као курјак. Човек се на човека угледа, добијајући с тим човечији облик а такође се његова душа прилагођава душама других, тражећи у њима потребну рану за свој развитак и придржавајући се њих чврсто." (Наставиће се)

КАЖЊЕНА ЛАЖ (ЦРТА ИЗ БЕОГРАДС^Е ПО.ЛИЦИЈЕ) Пише Д. С. К. Не памтим баш кога дана, али знам да је то било месеца јуна. Већ је било скоро подне; сунце опекло да човеку мозак узаври. Од великих кућа, загрејаних сунцем, удара нека топлота, кад се мимо н.их прође, као нз зажарене пећи. Пред очи вам излаие разне Фигуре; затреиере у разнобојним линијама па их иестане, а сузе вам и без воље ударе из очију.

Улицама се ретко виђају људи — и ако ко иде, нагнан послом, он бира ону страну улице, где не удара сунце. Сретате по каквог шегрта, који, истина, звиждуће и хтео би да иокаже, како ову тегобу жарких дана мало осећа, али се види да му веселост не иде од срца — и њега мори топлота. На Врачару овакви дани престављају праве мртве дане. Господа се забила но дебелим ладовима својих кућа и башта, и тако чека седми час, кад ће моћи изаћи на светлост божјега дана.... Ову једнолику тишину прекидао је од времена на време, неки жагор из авлије врачарског кварта. Ту се скупила читава чета Цигана. Онако, како их Бог дао, иолегали по авлији, не обзирући се на то. што им са лица кипти зној у крупнпм кагхљицама, већ на својнм кратким лулама пућкају смрдљиви багов, од којега се осећа непријатан мирис чак до суседних кућа. Они као да беху задовољнн сунчаном жегом, јер знају како је тешко седети под оним гаравим чергама, по неколико месеци, кад на пољу бесне хладпи ветрови и бели снег. Кадкад изађе жандарм из канцеларије и зове по кога од њих унутра. Чим ко уђе, сви са нестрпљењем чекају његов повратак, и кад се нојави одмах сви полете на њега да им каже: шта га је питала власг? Он одговори или не, па се онет извали на загрејану земљу, а осталн радознало очекују другог, који ће им хтети више казати. У једном ћошку авлије стоји Циганка Џана, жена Мује Сајдића, и наслоњена на капију замишљено гледа у бескрајно плаветнило неба, што се у правцу улице оцртава далеко тамо изнад занадног Врачара. По кадшто мрдне рукама и промрмља по коју неразговетну реч, па опет заћути и блене у даљину. Њеио мало Циганче вуче је за хаљину и иште нешто од ње. Незадовољна што је отрже из заноса у коме је, она га само удари руком не гледајући где, а оно се прући на земљу нотрбушке, тресе ногама и дере из гласа: „ах девло, девло." Близу ње стојн наслоњен уз тарабу неки матори Цига. По дугачкој гргуравој коси, и ио оделу, нарочито по оним великим сребрним дугмадима на прслуку, види се, да је син мађарских пустара. Џана га гледаше погледом пуним гнева и мржње, али чпм би је он погледао, она би се старала, да јој лице добије благ, чисто молећи ноглед, старајући се, зар, да га таквим изгледом умилостиви. Кад он још поглади по коси њено Циганче, које се беше примакло њему, она онако у страху приђе и сама, и поче га молити очајничким гласом, да јој не оптужује мужа на правди Бога, кад му он није покрао новце. „Помисли на своју децу; куда ћу са овим иесретним црвићем. ако љега осуде," загушљиво је јецала 1,1ана. „IIа њен плач, на њену молбу, Цига нљуцну преко камиша, ногледа је презриво,

рече како ће власт чанити своје. и оде чак на други крај авлије.... У заседању кварта седи члаи, човек озбиљан и достојанствен. Некад је делио правду — био судија — а сада се удалио од тога тенлкога посла, где се товари грех на душу и нехотице. До њега седи за столом писар, сушта противност свога старешине. Улицкан и утегнут а уз то сув као да да се у оџаку сушио, он беше пребацио ногу преко ноге, превио табак хартије а перо спремио и чека шта ће му старепшна наредити да пише. На неколико корачаји од њих стоји Муја Сајдић, окривљен за крађу новаца Алији Сајитовићу. Већ му је члан казао зашто је тужен; казао му је да су два сведока утврдила његову кривицу и да му, ио томе, одрицање не вреди ништа. Представио му је олакишце, што их закои даје ономе, који своју кривицу признаје, па га позиваше и последњи пут да каже праву истину, кад жандарм уђе и јави, да је ггозорник са топчидерске линије дотерао неког сумњивог човека. Члан прекиде рад са Мујом. и нареди да тога уведу унутра. Био је то човек средњих година у сеоском оделу; по очима и по свему видело се да је окорели грешник, кога људски савети нису могли поправити. Пошто је позорник рапортирао, да је овај при првој појави његовој покушао да бежи, иа га он због тога ухватио и дотерао власти, он се удали да и даље врши евоју дужност, а сумњиви остаде са чланом у канцеларији. Како је на нзколико дана пре овога, био убијен један трговац у унутрашњости Србије, па се опис убице подударао са овим сумњивим човеком, члан и нехотице рече своме писару: »ево га убица онога трговца из варошице Н. <( »Не, не, господине члане," рече овај сумњиви човек, „нисам ја убица и кад већ морам казати ко сам, онда чујте: »Ја сам побегао с робије," поче он. »Осуђен сам био прво за отмицу девојке, па за тим због крађа, што сам их починио кад сам пуштен из затвора. Пре десетак дана побегао сам са робије и дошао овде у Београд. Мислио сам, да се у овоме метежу од људи, човек може боље осећати него у унутрањости, али сам се преварио. Одмах друге вечери, по доласку, пао сам полицији у очи и једва сам се бегством спасао из дорћолског кварта приликом једне потере. Пошто сам неколико даиа провео по кукурузима око Вишњице, ја јуче наумих да опет дођем у Београд, али ради сигурности хтедох ући са толчидерске стране. Кад бејах онамо око раковичке шуме, мени паде у очи дим од ватре, који избијаше из једног кукуруза Како сам знао, да се ту много пута одмарају ови наши људи, што више воле туђе него своје, ја свратих да видим, не ћу ли наћи кога од њих. Међутим, ја сам се преварио; код ватре су били један матори Цига н једна Циганчица. Обоје су спавали.