Policijski glasnik

СТРАНА 290

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВР 'ОЈ 3?

бунар, појавила се у мени једновремено са страхом да таквим мојим поступком не покварим целу досадању истрагу. Најзад је радозналост победила страх, и ја се упутих бунару чврстим корацима. Тек што сам погледао у отвор његов и видео, да танки водени слој једва додирује дно, кад се од једном чу иза мојих леђа један подсмешљиви и мени добро познати глас. Окренух се, и нађох се у присуству пакленог д-ра Грандеа. Ухваћен овако на самом делу шпијунаже, толико сам се збунио, да сам једва прошапутао ово неколико речи: »пролазеКи поред отворене капије и видеКи ове дивне радове, нисам могао одолети мојој аматерској радозналости а да их изближе не разгледам, па ма и по цену неучтивости. Молим вас лепо, г. докторе, да ме извините за ову слободу«. Са очима, упртим у мене, д-р плашљиво слушаше овај мој говор, а кад ја заврших додаде он са провидном иронијом: — Ваша, потпуно оправдана радозналост, драги господине, веома је ласкава за срећног сопственика ове реткости. Одмах по овоме ми се растадосмо, по што смо се претходно хладно поздравили. Било је извесно, да ће се д-р у будуће чувати од мене, али је исто тако за мене било извесно и ово троје: 1. Да постоји подземна веза између мога и др-ог бунара; 2. Да је д-р за исту сазнао пре злочина и то од старог Жерома, и најзад 3. Да је ова веза у виду канала, који једновремено, служи и за мењање ниво-а воденог у бунарима и за пролаз. Водени слој у д-ром бунару само је привидан. Помоћу једне устављаче, коју сам опазио више бунарског отвора, он је дакле у стању повући у свако доба воду из мога бунара. Чак и сама Мона то је констатовала и то у очи злочина. Сад сам на чисто и са оним подземним уздисајима. Приликом отицања воде из мог бунара у д-ров, ваздух струји кроз искривудан канал, и том се приликом, просто на основу закона акустике, јављају чудновати звуци, којих се сирота Мона тако много плаши Четвртак 2. новембар. ГЈоноћ је. Исггатујући бунар, констатовао сам, са задовољством, да су моје претпоставке о подземном каналу и свему осталом, биле потпуно тачне. Од како сам у чудноватој кући, данас је први пут како чујем уздисаје из бунара. Према ономе што знам, овај појав не би ме ни мало изненађивао кад не би био у вези са једним, много чудноватим догађајем. Иу да испричам мало издаље како је цела ствар текла. Ради мојих приватних послова, морао сам путовати у оближње место, и с тога сам узео дводневно одсуство од дужности. При поласку на пут, а то је било јуче изјутра, сусретох се на железничкој станици са д-ром Грандеом, који ми, на моје велико изненађење, приђе и врло љубазно пружп руку, изговарајући, том приликом, ове речи: — Дакле већ на осуство ?

— Да, али врло кратко, драги д-ре. Свега дан и по. — Па ипак довољно да човек моментално заборави на наш мирни Сен-Жилијен. — После овога д-р ми пожеле » среИан иут « и изгуби се у гомили путника а ја остах да целим путем размишљам о узроку ове његове привидне љубазности. Тек по повратку сазнао сам за исти. Жао ми је само што га одмах нисам смео казати Мони, која мепресрете сва престрављена и повика: — Ах, господине, бунар је поново отпочео уздисати! — Од када, ах Боже мој то вам не могу тачно казати. После вашег одласка, ја сам остала у кући скоро до подне и зато се време није ништа чуло. Тек око 4 сата по подне, кад сам дошла да обиђзм кућу, чуло се тако страховито уздисање из бунара да сам, право да калсем, побегла безобзирце. Изненађена мојим ћутањем, носле свега овога што ми је испричала, Мона ми готово у иронији, рече: — Господин налази да је све ово било природно! —• Сасвим је тако, Мона, и све се да објаснити са свим просто једним обичним, акустичким појавом. Не плашите се ништа, и у вашем сопственом интересу не причајте ником о томе шта сте чули , да се не би кућа дискредитовала. У место сваког одговора, »стара® само климну главом хотећи ми овим, без сумње, показати како врло мало верује мојим речима. Оставих је да до миле воље размишља, и пожурих се у моју собу. Једно ново изненађење очекиваше ме овде. Тражећи план о подземној вези између два бунара, који бејах саставио на неколико дана пред одлазак на одсуство, морао сам, после дугог и дугог узалудног тражења, доћи до закључка: да га је неко украо. Али, ко би то могао учинити? Мона једина имала је приступа у моју собу, а!и би и сама помисао на њу била грешна. Значи, дакле, да је неки странац улазио у ку/1у за време мог одсуства. Али који и како ? (Наотавиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. «По члану 110. закона о општинама. у општиии в-њској одређен је био нарочити благајник. Иоводом повраћаја у живот закона од 18 65 године , указом од 24. марта ове године, општипски је одбор избрисао из буџета нозицију на плату благајпика. и господин Министар одобрио је такав буцет. Кад је после 29. маја враћен у живог садашњи закон о општинама , по коме општине изнад 5 00 пореских глава морају имати свога благајника, одбор општински донео је нарочиту одлуку за плату благајника, па послао на одобрење госиодину Министру Финансија, али он

није хтео да је одобри, налазећи , да се тиме штете интереси општине. Према овоме настаје питање: а, мора ли свака општина, која има преко 5 00 пореских глава, имати свога нарочитог благајника ; б, ако не мора, онда зашто је свима осталим општинама у овоме срезу одобрен кредит за благајника, а овој се не одобрава ? в, мора ли примити касу један од кметова, сем председника, коме је то законом забрањено, кад оу они сви негшсмени; и г, јв ли овакав рад .господина Министра Финансија правилан V II. „Никола Перић из Слатине ср. зајечарског, поднео је молбу окружној шумској уирави ове садржине : „Ја имам забран у месту званом : ((Тиња 8 , атару општине слатинске, који је записат у пописној књизи поменуте општине под бр. 100, парцела 8 и 13, који нодлежи државном надзору по чл. 81 закона о шумама. За ову 1903. годину секао бих у овом забрану лисник за иохрану отоке , пошто ми је то једини забран. Ну како ми јје општински суд саопштио, да ми речено земљиште (парцеле: бр. 8. и 13) подлежи државном надзору, то сходно чл. 40 цравила о сечи и пром. грађе и дрва, и распису те гаумске управе ШВр. 1 03 4, молим управу да ми што скорије, познатим јој путем, изволи одобрити сечу лисника у поменутом забрану. Таксу по чл. 4 0. правила не плаћам". Ову молбу Николину , вратила је шумска управа општинском суду, те да од молиоца наплати прописану таксу. Налазећи, да је овај захтев шумске управе противан закону, општински је суд дао овакав одговор: „Пошто се по чл. 4 0. правила о сечи и промету грађе и дрва, молбе оваквог рода извиђају без икакве таксе, то суд не зна, колику таксу треба од молиоца наплатити, тим пре, што се то из нарођења управе не види®. На овај акт, управа је одговорила, да молбе овакве садржине не долазе под наређења чл. 40. правила, већ иод наређења чл. 15. поменутих правила, с тога треба наплатити таксу као год и код осталих молаба, које се упућују државној власти. Општински суд, налази, да је овде случај чл. 40. нравила, и да је, ио томе, рад шумске управе погрегаан, па моли уредништво да и оно каже своје мишљење". III. „Опгатина гр-нечка , придржавајући се распиоа господина Министра унутрагањих дела ПБр. 1 2545, пошто је већ имала 12 грађана, изабраних сходно т. 16, чл. 8 4. закона о онштинама, изабрала је глаоачки одбор, за избор кметова, у смислу поменутих законских одредаба. По свршеном избору изјављена је жалба Државном Савету, и он је иоништио избор кметова само за то, што је нашао, да је глаоачки одбор незаконито сасгављен, јер је збору председавао председиик општине, а то је, вели,