Policijski glasnik

СТРАНА 342

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 44

морао оам да гледам, како ми ое опет све између прстију измиче Ах, ко то сам није претурио преко главе, не може да осети, како мора да је некоме на души, кад види како му горко стечени грошеви један за другим нестају. Човек се од тога брани, штеди, укида од својих уста, ради са удвострученом марљивошћу, али све, све ишчезааа.... Да ли можете замислити, господине попо, да се онда зна, шта се чини?.... Да, да, покадшто се јамачно и може знати, али ја сам петнаест дугих година био радио, штедио и мучио се, а онда бејах на прагу да све изгубим. Петнаест сам година тако тешко и много радио, да ми је грбача пуцала и прса се цепала. Петнаест дугих година без мира и покоја, без икакве радости! — — — — —

— Господине попо, има ли опроштаја за човека, који је петнаест година радио био као стока и најзад пао у очајање, видећи, да све мора изгубити ?.... Не, не, за њега јамачно нема опроштења! Други би се, можда, измирио са својом судбином и отишао би у сиротињски дом. Тако сам требао да урадим, то добро знам. Али ја не хтедох опет да утонем у стару сиротињу!.... Зграде беху тако скупо осигуране... Најгоре је било са стоком. Како бих је радо био поштедио!... Али и она беше осигурана, а и шта би људи казали, кад би код мене искрснуо пожар зими и стока била пре тога испуштена. — Кисам непосредно зажегао ватру. Не, то нисам учинио. Само сам био згрнуо врео пепео из пећи у качицу и ову метнуо уамбар. Онда сам оставио Господу Богу да одлучи, хоће ли горети или неће. Јесте, то сам учинио одиста. Било је могуће, да се каца и не запали. Зашто не? Како се често сручује пепео у такву дрвену бурад, која се остављају у куини или иодруму; али ја, нека ми Бог буде милостив, ја сам то оставио у амбар. За то ћу сада отићи у пакао. О-о! — Господине, попо, у куини јамачно нема никога?... — 0, Боже мој, како је горело! Видео сам све, кад сам лежао у постељи, али нисам хтео да пробудим укућане и сувише рано, да не би опет било благовремено угашено Све је пламтело у највећем јеку, кад смо изишли; одмах затим дохватио је пламен и кућу за становање. Грех, који сам учинио према Богу, људма и према Друштву за осигуравање, никад ме није толико тиштао, колико муке јадних, изгорелих животиња, и ја осећам, да ћу ради њих и бити проклет. Оне су се виделе усред пожара кроз јасан пламен.... Имали смо мало црвено теле, са којим су деца увек играла, кад се вечером враћало с паше. Оно је већ лежало мртво у сред пожара и пламенови су лизали његову малу, белу њушку. — 0, па како ми је продирало у душу, што сам морао слушати преплашено рикање мојих малих младих волова, које сам ја сам припитомио. Они су били увек тако послушни и тако су добро вукли. Ах, па како је било страшно, кад сагореше дрвене гредице, за које су били везани, и они се отеше, и искочише из пожара, али одмах попадаше на земљу, пошто су им целе ноге биле изгореле....

— Ја знам, знам, да нема опроштаја за такве људе, али хоћу да скинем терет са срца.... — Стари коњ, што га је Ана добила од мога таста у мираз, стајао је ту и стењао, као да је плакао. Затим се, очајно прикупивши сву снагу, оте и скочи што је јаче могао према зиду, јер му очи беху већ разорене од пламена. Са размрсканом лобањом стропошта се онда на земљу и зајеча, срце цепајући... Ах, од дВадесет година на овамо чујем ја сваку ноћ то јечање!... — Често,- кад као поротник присуствујем судским претресима, виђао сам јадну, изгорелу главу старога коња на Еванђељу, а кад сам у цркви приступао олтару ради причешћа, слушао сам рикаље полуизгорелих волова. Јамачно се још сећате, господине попо, да сам при оном судском претресу, на којем се судило због паљевине, пао у несвест. Оида сам држао, да сам за време своје несвестице све признао и да ћу одмах бити ухапшен. — 0 Боже на небесима, избави ме из пламена!.... Стари свештеник седео је ту као громом погођен. Цео живот Старков лежао је сад пред њим јасан и отворен. Осигурана сума спасла је његов имовни положај, и откако је дошао до ње, све му се било на добро окренуло; али поред све среће и богатства и свију успеха његовог доцнијег часног и исправног живота, црв је подгризао његово срце. Нежним, озбиљним речма дао је стари парох утеху и наду, коју је он могао дати. Али са обећањем опроштаја и мира било је у вези и тражење, да се неправда опет поправи или бар да се покаже готовост за то. Ово тражење не беше истакнуто суровим речима , нити пак као нарочита погодба; али и из нежних речи учини се кмету Старку као да чује звекет ланаца и шкрипање тамничких врата... Да ли је он склон, да учињену неправду опет поправи?.. Какве користи од његова кајања, кад оно није имало воље, да на земљи издржи казну, како би се могао уздати у опроштење оца небеснога. Тако се он борио читава два сахата у себи, мучећи се и одлучујући, а стари свештеник не одмицаше од њега. Најзад је борба била извојевана и задобивена победа, и кмет Старк позва своју породицу и своју послугу, да све призна. И он отпоче своју причу разговетним, ма до душе и уздркталим гласом. Али при самртним мукама, које убрзо наступише праћене несвешћу и привиђењима, све пропаде у читавоме току смешанога бунцања. »Теленце мало, да ли тако боли?... Ходи, ја ћу ти помоћи, да изађеш из ватре, ходи овамо, животињице моја!... Мој стари, добри коњу, ти ваљда не мислиш, да те хоћу сагорети?... Не, добра животињо, та ја те нећу мучити. — А ти мало, бедно јагњешце, не треба и ти да у пламену пропаднеш. — Приђите ми с-ве, добре животиње, да бих вас могао хладити водом!... Воде... воде... гори! — 0 Боже, Боже, помози ми! с( * Сутра-дан се растури вест о смрти кметовој по целој општини. Причало се,

да му је био веома тежак самртни час, да је лежао у најјачој грозници и да је преко целога дана говорио којешта. У своме грозничавом бунилу непрестано је узвикивао, да мора да спасе своју стоку из пожара. Љубав према животињама пратила га је до саме смрти. Његова жена, која не слућаше, да су његове последње речи требале нешто значити, подиже му на гробу скупоцени крст са једним стихом, у коме се чистом, честитом животу обећавало вечито блаженство као награда. Само је староме свештенику, њему јединоме, овај догађај изазвао неколико пробденисаиих ноћи. Покојник је до душе при чистој свести разломио печат исповести и отпочео да казује слободно, отворено признање. Али пошто оно ипак није било довршено и закључило се грозничавим бунцањем, а свештеник је међутим чуо од једног свог пријатеља, правника, да Друштво за осигурање од ножара не би могло само на основу тога да истакне своја тражења одштете од породице покојникове, он пусти да ствар иде својим током. При свем том одржао је на гробу Старковом веома дирљив говор, који се коснуо свију срдаца, ма да нико није могао иојмити, какве су везе могле имати напомене о моћи човечје савести, о кајању и испаштању са једним тако исправним, строго поштеним човеком, као што је био покојни кмет Старк?! Ј. У. -

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. в Алекоа Јовановић, трговац из П. — продао је један свој дућан Илији Марковићу'онд., за 1.200 динара, па је о тој продаји издао Илији и пиомено признаае, потврђено Првоотепеним Судом. Продаја ова била је 1892 године. На две године после ове продаје, и пооле иотврђивања поменутог пиомена, Павле Старчевић, поверилац Алекоин, отави интабулацију на поменути дућан. Интабулација ова буде уважена, и оуд о њој извеоти повериоца Павла и ранијег оопотвеника Алекоу, а купац Илија, који је но праву куповине ушао у дућан још 1892 год. није о томе ништа знао, јер му то није јавио ни поверилац, -— ни продавац а ни оуд. Нре 2 године, Павле тужи Алекоу за дуг, и пошто је добио ооудно решење, поднесе ово полицијокој влаоти на извршеље, тражећи да се ваплата изврши из интабулисаног дућана. Полицијска власт узме у попио поменути дућан, без обзира на уомену изјаву Илијину, да је он оопотвеник. Верујући у своје право, Илија није пиомено протеотовао против попиоа код полициоке власти, ади кад је ова извршила продају дућана, онда он изјави жалбу Првоотененом Суду против продаје његове имовине, и поднесе поменуто писмено, које му је о продаји дућана издао Алекса.