Policijski glasnik

БРОЈ 6

СТРАНА 47

само за то, што верујем у Бога, и страхујем од његове казне, кад бих сама себи живот одузела. — Али драга госпођо Милева, црекидао би је Милан, ви сте још млада, лепа. у најбујнијем ншвоту; ви треба да заборавите на нрошлост — на све; покушајте да саставите срце, да још једном л,убите. Та зар сте заборавили на позив, што вам га је Бог дао — зар сте заборавили да се одужите човечанству — људима — да будете мати?! Верујте да нису сви људи једнаки. Има међу љима добрих, како добрих, који умеју и да поштују и да љубе; да љубе страсно и искрено. — »Да зборавим на прошлост, на све; да саставим срце, да опет љубим, да се одужим Богу, људма — како су то лепе речи господине Милане! Али то све не дира, не блажи моје срце, то ми још више горчине више јада наноси. Видим да не знате ништа из мога живота, а до душе и не можете знати, јер вам ја то никада не казах, као што вам никад нисам рекла да сам љубила, већ да сам могла љубити. Знам да би ме опет кадгод ожалостили као данас, изјављујући ми своје осећаје, за то ћу вам сада, ако желите казати све, све из свога живота, на ако не пролијете заједно са мном сузе жалости над једном цропалом младошћу, а оно ми бар нећете више говорити о љубави, о браку — о мојој срећи. — Али госпођо ви сте неправедни. Ви се жалите на неправду света, а сами чините неправду. Зар би ви дозволили да ја вас ради страдам, да пропаднем? Зар вам није довољан доказ да вас л^убим због ваших врлина, а не новаца, кад вам велим: да не тражим од вашег имања ништа. Дајте га коме хоћете; поклоните га цркви, школи, сиротињи, а мени само срце, срце. — »Верујем вам, верујем, господине; огрешила бих се кад би сумњала у ваше поштење, и ако бих имала. права да то чиним, јер сам још једном слушала такво уверавање. Ах, то беше кад ми први пут метуше заручни прстен на руку. Кажем да вам верујем, али опет од свега што ви хоћете не може бити ништа, јер вам не могу дати оно, што ви иштете. У осталом чујте ме, па ћете ми веровати. — Не, госпођо, не ћу да чујем ту жалосну истину; не ћу да још једном проживите у прошлости — приповедајући ми је. Али не, — хоћу да чујем; причајте ми молим вас — причајте све. Ја ћу слушати нетреминице ; гутаћу сваку реч вашу и резати у срце да заједно подносимо болове, јер можда ће вам онда лакше бити да заборавите прошлост, и да ме узмогнете љубити. •— „Хвала вам, хвала господине Милане. Последње нећете постићи, али ћете успети да у вама гледам пријатеља, који се не смеје мојим сузама, не руга мојим боловима. Хај сузе, сузе, та једина утеха немоћним женама, како добро чине кад се иролију. Је л' те да се не ћете смејати? Можда сте и ви кадгод плакали жалећи оца, сестре или браћу. Али шта ја говорим — слушајте дакле : „Беше ми седамнаест година. Како не имађах ни оца ни мајке, беше ме узела

к себи моја. богата тетка Јованка. Она не беше рђаве нарави — бар тако је ја раније познавах — а и муж јој је био добар човек, те тако сам годину дана мирно живела у њих. Нису ме мучиле ни обичне бриге, које заносе главе девојака ових година. Верујући у доброту своје тетке, ја нисам мислила о својој будућности, нисам тражила љубавног задовољства — та моја је тетка тако добра — мислила сам ја, и кад дође време, она ће ме удомити као своју кћер — та и тако нема деце, та и тако ми чешће тепа: да сам њено добро, мило детенце. Ох, како је чудна судбина, како се човек, често пута, љуто превари. Рекох да сам годину дана мирно живила. Јест, тако је било, али друге године окрену друкчије. — У нашу кућу досели се неки млад човек. Тетка ми га престави као свога и мужевљева пријатеља. Ја сам погледала на њега, као што обично гледам на људе, пролазеће поред наше куће. Није ме дирнула његова лепа појава. Ни оне црне очи, што некако продираху до дна. душе човеку — не учинише на мене никакав утисак; тако је било при првом виђењу, тако је остало и доцније, дуго, дуго Овако је било са мном, али је већ другчије било са мојом тетком, она је тако хвалила овога младића Стриц мој бејашечовек у правом смислу трговац. Ма да он љубљаше своју жену свом мужевљом нежношћу, ипак је изгледало, да је сав његов свет у његовој радњи, да у звеку дуката и шуштању банака гледа кућу своју, милошту своју. У обичају му је било, да цео дан седи у радњи. и само је ноћ проводио у кући; а бивало је случајева да је по неколико дана осуствовао, својим послом од куће. И мислите ли, да је моја тетка била зловољна на оваквог мужа? не, већ је баш тада била задовољна; притисла би ме кад што на своја прса, и обасипала пољупцима и грљењем, тако силно. тако страсно, да сам ја осећала, као да ти загрљаји нису мени намењени. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена оу нам ова питања : I. ( (По ч,1. 3 3. закона о општинама, збор грађана овију села, која припадају једној општини, бира предоедника опготиноког оуда, одборнике и њихове заменике. IIо члану, пак, 78 и 101. истог закона, предоедник општински и одборници бирају се на две године. Према овоме, кад оу редовне прилике, ови би имали сдужити по две годнне , и ствар би била чиста. Ади, кад се пре истека горњега рока разгрунишу општине, могу се догодити два олучаја, на име : 1, да је дотадашњн председник из оних села, која се одвајају и треба да образују нову општину, те настаје гштање: да ли разгрупиоавањем престаје и право његово иа предоеднн-

штво, или је он одмах председник ново-образоване општине; и 2, да је предоедник из оних оела, која остају у саставу старе огпптине, те наотаје питање: остаје ли он и даље председник, кад ое, рецимо, зна, да је њега бирала већина из оних оела, која отпадају, те отуда види да не ужива поверење грађана. Оба ова одучаја, могу ое догодити и код одборника. Моли се уредништво за потребно обавештење. — На ово питање одговарамо: Сам закон о општинама не одређује: како ће се у поменутим олучајевима поотупати, јер у члану 121. предвиђа само редовне случајеве смењивања општ. часника. Према томе, поотупање у оваквим олучајевима мора бити према природи оаме отвари, с обзиром на чл. 6 3. и 6 8. закона о ошптинама, који постављају извесна правила, за ове олучајеве. Полазећи, дакле, одатле, да ое спајањем две или више општина у једну, отвара једно са овим ново сгање, са овим је природно, да дотадашњи председник, па био он из које му драго од ових ошптина, престаје бити то више оамим спајањем, и на његово место бира се, на заједничком збору, нов предоедник, кметови и одборници. Исто ово важи и за питање под 1. јер се у таквим случајевима, по чл. 68, на заоебном збору бира нов предоедник, кметови и одборници за ново-образовану општину, те по томе, стари председник, који је из једнога од ових села, што улазе у оаотав нове, преотаје бити иредседник самим тим, што ое његово село издваја и образује пову општину. У случају, пак, оном, кад је председник из оних оела, која остају у оаставу дотадашње општине, која остаје и даље (цитање иод 2) председник и кметови могу остати и даље, јер ое узима да су они изабрани и поверењем и ових грађана што оу оотали и оних што оу отишли. Што се тиче одборника, у колико је њихов број омањен, наредиће се просто нов избор у смиолу чл. 3 3. тач. 1. овога закона. II. «У члану 117, отава трећег, закона о општинама, предвиђено је, да у варошким општинама, које имају преко 500 пунолетних грађана, плата иредседника не може бити мања од 1200 динара. Како тамо иије тачно означено , да ли се под варошким општинама имају разумети и оне по варошицама, то се моли уредништво за потребио обавештење." — На ово питање одговарамо: Закон о општинама учинио је иоделу између ва.рошких и осталих опшгина, у погледу плате нредоедника, у овоме чл. 117. Под именом варошких општина, он је морао разумети само општине окрунших вароши, јер кад он ово није ближе определио , има ое отвар привести крају с обзиром на закон о томе, која су месга у Србији окружне вароши, варошице а која села. И како се у |. 2. овога закоиа вели, да оу вароши оамо она места, у којима сташо пребивају окружне власти , онда сва друга меота или су села или варопшце.