Policijski glasnik

БРОЈ 13 и 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 107

И Пера и доктор покушавали су да је убеде. како мртви не устају, како је то само визија једне нервозне жене, али је она остајала при.томе, да је све оно тачно видела, како им је кад казивала. Да би разонодили стрину, ударили су опет у теревенке, и то се, много пута, терало по три четири ноћи узастопце. Ја сам се просто дивила издржљивости ових људи. Једнога јутра, кад је момак ушао да ми унесе, боље рећи убаци оно мало млека, што су ми давали за доручак, каза ми, како је стрина озбиљно болесна. »Ноћас јој је, рече, нагло позлило, те су се гости растурили, а остали само Пера, доктор и познаница." „Стрина, рече, иовраћа неирестано, и жали се на страховите болове у стомаку.« И ако сам имала разлога, да будем равнодушна према свакој несрећи, која би ову жену могла задесити, ииак сам је жалила у души. Препила је и прејела, мишљах ја, па. сада мора да трпи болове и незгоде, које је сама себи припремила. До подне ми нико од млађих није долазио, па нисам ни знала шта ради стрина, пошто је она лежала на другом крају куће. Пред подне, пак, ја сам чула неку ужурбаност у кући, и кад сам питала једнога од момака, шта то има да значи, он ми рече, да се стрина бори са душом. Кад ми ово рече, мени беше жао. Све што је моја стрина учинила према мени и пре и после смрти стричеве, ја бејах готова да предам забораву и да јој помогнем да оздрави, кад би то било у мојој руци, и бејах решена да одем код ње да је бар видим, али ми у томе тренутку искрсну пред очи смрт стричева, коју је она створила, и ја у овим њеним невољама само гледах прст божји. Око три сата по подне, стринаје испустила душу. Ја сам сматрала, да нред једним отвореним гробом треба да нестане и мржње и свега другог, иа сам покушала да уђем у собу, где је она лежала мртва. На шкрипу врата, Пера, који је био у соби, окрете се и погледа, и скоро урликом звера а не човека, кидиса на мене. »На поље, на поље. сатано од жене. Зар ти, ти, што си својим поступцима узела живот овој честитој жени, ти имаш образа да приђеш њој мртвој? На поље!® Предусретнута овако, ја сам се морала вратити у своју собу, запрепашћена овом безочношћу човека, који мени нриписује смрт стринину, мени што сам у кући мања од макова зрнцета, чији се глас не слуша ни од слугу, а камо ли кога другога. Свакако, мишљах, ово му је требало ради онога света, који је био ту, па се 1 измирих да и то примим на своја леђа. Али и ако сам рачунала, да ме је Пера овако напао због света, ипак ми је било тешко, врло тешко, што нисам знала, кад ће бити крај свему овоме, и да ли ће се у опште мој живот иобољшати или не. Размишљајући о томе, ја сам изводила | разноврсне закључке, али сам скоро на-

валично пристајала на онај, који је стављао у изглед боље дане за мене. Да, мени се допадало да верујем, како смрћу стринимом нестаје главне сметње, која је пречила добар живот између мене и Пере. Зашто не би, мишљах ја, сада Пера пришао мени. Та ја му лично никад нисам намерно правила пакости или ината, а он је као човек требао да разуме положај једне преварене и разочаране жене. Тако сам мислила ја, и уљуљкивала се утешним сновима, кад зачух бат нечијих ногу око врата. После неколико тренутака отворише се врата моје собе, и унутра уђе момак, који ме је до сада послуживао. Безочан као и увек, он ми са неком сатанском злурадошћу рече, како ме мора, по наредби Периној, затворити, јер ћу ја, вели, од сада бити стално затворена у својој соби. Одређени су, рече, тренутци, кад ја могу излазити у ходник и авлију, нарочито под присмотром његовом, само то никако не ће моћи бити докле се стрина не сахрани, којом ће приликом, наравно, бити доста света, па да се ја ни с ким не састајем. Рекавши то, он затвори и забрави врата, а ја остадох унутра као роб неосуђени и незаробљени. Све оно, што сам пре четврт сата сањала, све оне куле нада и жеља одоше, расилинуше се као мехур сапуна. Овај први корак казивао је, шта ја даље могу очекивати од Пере. То ме је ужасавало. Ја сам гледала у своју будућност онако очајно, као што путник очајно блуди нашав се на непрегледној пољани покривеној снегом, а шибан ветром и цичом, незнајући сада куда ће и на коју страну. Скрушена, сломијена неправдом, која ми се чињаше из дана у дан, ја сам била пала у неко неодређено душевно стање. Била сам будна, и била сам свесна тога, али ипак нисам чула ништа од свега онога, што се у кући догађало, јер сам чак у вече сазнала да је стрина још тога дана однесена у суседни манастир ради сахране. То је, рекоше, била њена неодступна жеља ире смрти, и добар зет је био готов да је испуни. Испратили су је, рече, сви суседи и знатан део грађанства, а Пера, доктор и познаница, отишли су за сандуком чак у манастир, одакле се враћају тек сутра дан. То је све, што је мој стражар хтео да каже, па ми онда нареди да улазим у собу. Ја сам га молила, нреклињала, богорадила, да ме пусти мало у башту, да се надишем свежа ваздуха, а кад ои беше без срца, без душе, па не даде, ја покушах силом да изађем, али тада приђоше и остали момци, те ме увукоше у собу. »Луда, она је луда.,« рече један од њих, гурајући ме у собу. »То треба казати господару« додаде други, »па ће она у лудницу, а она су двоица у гроб, и би ће свршена комедија.«

Ову су примедбу сви пропратили смехом, дивљачким смехом, од кога ми се крв у жилама следи. Луда, луда, у лудницу. ужасно, страшно, та он је то у стању да учини, да ме отера у лудницу здраву читаву. А то му је потребно, тако потребно, јер би у томе случају он господарио целим имањем, без икакве контроле, без икакве бојазни ако га преполови или и са свим страћи. Помисао ова сломила ме је, и ја сам бризнула у плач као мало дете. Пошто сам се сита исплакала, ја се осећдх мало прибранија и почех хладније да мислим. Не може то бити. говорила сам ја себи самој. Та у овој земљи има ваљада власти, има ваљада поштених људи, који то не ће дати. Тако сам се за тренут тешила, али би ми за часак изашао пред очи преставник власти, и ја бих се сетила његове гадне улоге, које се примио према мени, па је одмах сва утеха одлетала у ваздух. Али не. Ја ипак грешим, могу бити људи рђави, могу и власти по који пут посрнути, али има некога, који је изнад нас. који види све, који се .не може ни обманути ни подмитити, да има Бога, он ће бити мој заштитник. он ће ме сачувати. Никад се тако нисам осећала као тада,, никад нисам тако веровала у божју правду као тада. Ако и нисам била дотле безбожница, ја сам ипак много пута нокушавала, да све објасним природним законима, али сам сада видела, да смо ми људи тако слаби, а путеви наши тако неиспитани, да сам осећала: колику утеху даје вера у Бога, истинска вера, нрава вера. Вером у Бога, ја сам се решила да дочекам све гпто дође, па ако се мора и умрети, да умрем после извршене дужности према себи самој. Да, ја сам се била решила да из ове куће изађем пошто по то, па да бежим из овога места у бели свет, одакле ћу, зар, моћи тражити правде за себе и свога стрица, уверена тврдо да наш начелник чини изузетак од осталих власти у овој земљи, и да је то само једно од оиих зрна кукоља, које треба да баци ружну сенку на читаве товаре жита, чистије рећи, на читав један ред савесних и поштених људи. Принремајући се овако, за.једно очајно прегнуће, ја сам дочекала ноћ мирно и спавала као јагње. (нАСТАВИЋЕ св) ЖЕНИЈНДНИ ПОЛИЦАЈАЦ ^Цошз ,Јаео111о1; I. Нестале!! Двадесет шестог маја 1862. године, у најбујнијем развитку царске моћи, у доба када свештенство, под окриљем Шаањолкиним, беше и само достигло врхунац свога утицаја, јутарње новине донеше, међу осталима, и овај глас: