Policijski glasnik

БРОЈ 13 и 14

Петерс испусти новине, тако га је дирнуло оно што је нрочитао. Није било сумње — украдена сума била је то, што ју је он носио у куферу! Крв му појури у главу. Да се не би издао, саже се он лсурно за новинама, диже их и са захвалношћу предаде портиру. Овај, занешено гледајући свађу између двојице матроза, није ни гледао у њега. Он пак узе брзо свој куфер и упути се полако низ улицу. Шта да сад почне? Опет му дође мисао, да куфер иросто остави на каквом усамљеном месту. Тада би се ослободио сваке одговорности, и нико не би никад ништа дознао о његову делу. Тако је прошао неколико улица с куФером у руци, сретао је многе људе и многи су га познавали. Ако би га ухватили с тим куФером, могла би на њ пасти сумња. Тада му не би остало ништа друго до да каже истину; а ако му не би веровали, онда би га сматрали за обијача. Али он је знао и то, да је могао доказати свој аНШ. Осим тога је у оним новинама прочитао да ће добити награду од хиљаду марака онај, ко би властима у руке предао разбојника или украдени новац. Хиљаду марака! То је било читаво имање за њега — а он је био у тако горкој иевољи! У њему се водила жестока борба нзмеђу новца и бојазни од казне и срамоте. На, на крају крајева, не би га ваљда строго осудили, пошто он није узео но је чак сгвар доставио. Хиљаду марака били су благо з.-ј , њега и он је с тим новцем могао да искупи здравље своје жене. Одлучно узе он куфер и упути се право ка полицијској управи. Инспектор, пред кога га изведоше, гледао је зачуђено у њега и куфер. Али кад је саслушао причање младог човека, избечио је очи и није могао ништа веровати, докле се није уверио о садржини куфера. — Све је у реду! узвикну он задовољно. Све је на свом месту, пријатељу Нетерсе. Ви сте уловили добар лов. — А нећу бити ништа кажњен ? промуца Петерс радосно. — Тхе, нећете проћи баш без и најмање казне, јер ипак нисте били у праву, да узмете својину оног човека. Ви нисте могли знати пгга се у куФеру налази! Али велико вам је олакшање то, што нисте ништа узели. — Портир »код Галеба" може посведочити, да сам се ја распитивао за тога човека. — Добро, опда ће се применити највећа благост. Не бојте се ништа. Ви сте се ваљано понашали. Можете ли ми тога странца тачно описати? Ми немамо никаквих података. Петерс је премишљао. — На жалост било је мрачно, Само сам видео да је крупан и да има црно одело. — Је ли имао браду ? — Није. — Да ли је његов глас знучао ка.о глас образоваиа човека. — Јест.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Да ли би ви тога човека позпали кад би га видели јеш једном? — Мислим, само кад бих га чуо Да говори ! Нолиција је цео дан грозничаво тражила тога странца. У свима хотелима и гостионицама распитивали су се дедективи, обилажени су сви бродови. Све узалуд! Цела садржина куфера испретурана је. Нигде никаква иодатка, осем пјто су на рубљу била означена слова М. Г. Та слова била су и па једној тучаној плочици, која беше прикована за заклопац од куфера. Из тога се могао извести закључак, да су та слова М. I 1 , била почетна слова злочинчева имена. Али то још није било име, а осим тога могуће је да је злочипац тај куфер украо као год што је украо п опај новац у њему. — Ја се бојим, рече инспектор сутра дан Петерсу, кад је дошао к њему, да тај муштерија није ни одсео ни у један хотел. Ко зна куда он сад луња! Пошто је лишен новца, сад је у највећој забуии. Не остаје му ништа друго но да изврши другу крађу, о којој ћемо ускоро чути. — Ако само није побегао у далеки свет, рече бравар. — Шта да ради без новаца? Ни један мрнар неће себе стављати у опасност, да превози таког лопова за мале паре. Не. не, он је још у Хамбургу. Само је питање, како да га ухватимо. Замишљено наслони се он на руку, и не гледајући у бравара, који је стојао пред њим. — Ах, још сте ту, Петерсе. Добро сетио сам се шта ћемо. Ви ми морате бити на руци! — Заповедајте само, г. инспекторе... — Ви морате да познате тога лоиова, кад буде у клопки. Дођите довече. Кад излази вечерње издаље „ Дописпика® ? упита он иотчињеног чиновиика. У шест сахата. — Онда будите у шест овде. Целу ноћ морате ми бити на расположењу. Јесте ли разумели? — Разумем, господине инспекторе. Полицијски чиновник климну му главом, и кад се Иетерс удалио, оп се задубио у хартије пред собом. III Петерс је дошао тачно у шест сахата у вече. Инспектор га је већ очекивао. — Пођите са мном, рече он и у пратњи двојице полицијских чиновника кренуше се на пут, — Петерс је питао самог себе, шта ли то може бити. Сви полицајци носили су цивилно одело, дакле нису били ради да их познаду. Пут је ишао кроз разне улице у пристаниште. Наиослетку су дошли до једне мале гостионице, у коју су без снебивања ушли. Ту уђоше у једну малу собу, у којој их је очекивао гостионичар. — Је ли ко био овде? упита инспектоп. — Није, г. инспекторе, пико.

СТРАНА 10-5

— Добро, иокажите нам где ћемо се прикрити. А овде добро осветлите, да би могли видети. Гостионичар одмах упали гасни нламен. Соба се осветли, а Петерс се трже збуњено. У углу крај врата стајао је његов куфер, или управо куфер што га је он украо. За што ли га је инспектор поставио ту? —•' Кроз којаће врата доћи он? упита инспектор. — Кроз иста та, кроз која сте ви ушли. — А куда воде ова друга? — У другу собу. — Јесте ли је заложили? — Јесам. — А трећег излаза нема? — Нема, господине инспекторе. — Добро, два човека морају стајати на пољу. Ви се сакрите у ходнику, али тако, да вас тај човек не види, кад уђе у ову собу; јесу ли вам револвери при руци? — Све је у реду г. инспекторе. — Онда напред! Може тај лопов наићи пре но што се ми и иадамо. Полицајци изиђоше из собе, а инспектор и Петерс скрише се у означену собу. * * * Паједанпут, пошто су инспектор и Петерс неколико тренутака седели у разговору, разлеже се звек звонца. Зачуђено погледа чиновник у свој сахат. — Осам и по. Да ли је могуће да је то он ? Брзо на кључаницу, Петерсе. Врата се отворише. Гостионичар уђе с једннм странцем, који је неповерљиво разгледао собу и у опште по свима покретима изгледао сумњив. — Је ли то он? прошапута инспектор Петерсу. — Чинн ми се, да јесте. Полицијски чиновник ослушкиваше на вратима. — Ви сте дошли због куфера, поче гостионичар. Можете ли дати доказа, да је то одиста ваша својина? — Могу, одговори странац. На куФеру је знак М. I 1 . — а ја се зовем Мориц Герингер. КуФер ми је путем за хотел украо један човек, који ми се нудио да га ггонесе. — Имате ли какву легитимацију ? — Ево је. Гостионичар је пажљиво посматрао нружени му пасош. — А сад да пређемо на главно, поче он. Можете ли ми казати, шта је у куферу? — Јесте ли га отварали? узвикну странац брзо. —- Не. Али ви ме морате уверити, да сте... стаиите. Ако сте ви прави сопственик, онда морате имати кл 3 уч. Кажите ми шта је озго ■— па ћу вам дати куФер. — Ево кључа! узвикну странац. Озго су моје кошуље, обележене са М. Г. Гостионичар показа куфер, који је стајао у углу. — То је, рече странац; то је мој куфер. Брзим кораком приђе он куферу и наже се нада њ.