Policijski glasnik

СТРАНА 140

и његову школу. „ Урођени злочинац факт је дефинитивпо свршен у науци, и с тога је даља дискусија о њему бесмислена , одговарао је гада Фијорети Лагасању уз опште одобравање целог конгреса. Противно овоме, на конгресу у Паризу говор Манувријев збунио је и самог Ломброза, и нагнао га на меланколично признање: да Каиитол није далеко од тариејске стене. Приписујући највећи део криминалитета утицају друштвене средине, француска школа самим тим занима се увелико и економским узроцима криминалитета. (нАСТАВИЋЕ СЕ)

снхдднн од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени нравник (нАСТАВАК) 1 5 Сажитељка 1 ) Како чудновата слика! Када и где се може у целој Русији видети штосличио? — Помози Бог, стриче! — Покорно благодарим ваше високоблагородије! Ти би требало да устанеш, — видиш, господин иде 1 — говори мужик, рзвлачећи тек испечени хлеб из пећи, жени која се разбацила и лежи без бриге на кревету. Жена мрзовољно поче се дизати. — Ништа, ниш га! Лези ги. Болесна ти домаћица? — Одкуд болесна? — незадовољно гун1)а жена, понова узимајући стару позу. Слава ти, Господе! — Па што лежиш онда ? — Ружно изгледа. Мужик, а овамо се женским послом бави: меси. —- Шта му Фали! Не ће му ваљда руке отпасти. Његове су — није их скупо платио. Нека га, нека се помучи мало! — Али срамота је! Зашто ти не би устала и то површила? — Махните је, ваше високоблагородије! Жена! — неким извињавајућим тоиом говори мужик, на коме се јасно виђаше да је веома постиђен. — Много ме се тиче! Кући сам радила. — те ћу овде. Чудна ми чуда ! Ако уме нека удсшава. Неће ли, молити га нећу. Ето, мене сам надзорник зове себи за сажитељку. А ових и оваквих има доста. Била је из костромског краја, акценат је падао необично јако на м о, (< говори са неком дрскошћу, с неким изазивањем. — Но, но! Та немој ти баш толико! Сувише си се распричала! — страшљиво, тек колико обичаја ради, кара је насељеник. — Могла би ућутати! — Хоћу и говорим. А ако ти се не допада, — ја сам готова сад одмах, и са великим задовољством. Само узмем мараму

') Сажитељка се назива на Сахалину жена, осу1)еница, која се даје већ насељеним, ислуженим робијашима, за »заједничко кућење," како се то званично каже.

— и одох. Много има таквих голан®ера! А ти после тражи другу — ћутљивицу. — Пфуј! Угурсуз — жена — стидљиво се смеши мужик — прави угурсуз. — А. угурсуз, добро, онда ће тај угурсуз и отићи. — Та шта ти је. Зар се не сме ни реч рећи. Но ти! — Ти си запрегао, па и не нукај! Нисам ја твоје кљусе, ни ти мој кочијаш. — Пјуј ти ! — Не пљуј. Распљуваћеш се. Чекај видећу те, како ћеш пљувати, кад одем к надзорнику да живим... — Када си ти дошла? — обратих се њој да би прекинуо ту дивљу, ружну и одвратну сцену. — Деведесет пете. — А због чега си доведена. — Због чега доведена? А због чега жене доводе? Због мужа. — Шта, и одмах си томе мужику за сажитељку одређена? — Зашто одмах! Већ трећи. Троицу сам до сада променила. — Што то, рђави били, штали? Нису ти се допадали? — Зацело, да су били добри, не бих их остављала. Значи рђави су били чим сам их оставила. Има њихових другова, босоноговића, колико желиш. — Не допада ти се. Одмах к управнику насеља: нећу више да живим с тим, одредите к другоме. — А ако не одреде ? Ако отерају у затвор ? — Не ће да отерају. Не бојте се! Наших друга нема овде баш много њих, душегуби једни, сваке године чопорима драгона, а нас мало. Сваки са задовољством... Било је просто несносно слушати то дрско циничко преклапање, та ругања једне поднадуле од сна и лењости жентурине. — Размазио си ти твоју жену! — рекох, излазећи из колибе, насељенику који ме испраћаше. — Све су оне овде такве, ваше високоблагородије, — истим стидљивим тоном извињаваше се он. — Мене мазити не може нико ! Сама сам се размазила! — чујаше се из собе. Ја дадох насељенику рубљу. — Најпокорније благодарим вашој милости! — необично радосним гласом проговори. — Стани! Кажи, али право, за шта ћеш ту рубљу да утрошиш? Пропићеш или ћеш њој што купити ? Мужик је једну минуту стао у недоумици. — Ако хоћете по души? — засмеја се он, право, онда истину да докажем, пола ћу попити, а пола њој, гадури, п жлон купити. После два три дана ја сам пролазио истим крајем. Одједаред чујем — очајан крик. Мајко моја, уби! — Смилујте се, уби ме разбојник! Ој, ој, ој ! Живота немам сву ме пребио! Заклаће ме! — цичао је женски глас уши да проглуши.

Суседи су мрзовољно излазили из колиба, погледали »ко се дере?« — одмахивали руком и понова се враћали у колибу. — Почело се опет! Запомагала је, седећи на кревету, опет та, — поднадула од лењости и сна баба. Крај ње стајао је муа.ик, и видело се умиравао је. Грешни човек : ја сам исиочетка држао да је он изгубио стрпљење и мало »поучио С( своју сажитељку. Но нришавши ближе, ја сам видео ца се ту десило нешто са свим друго. Жена је седела, истина с рашчупаном косом. но дерала се некако необично мирно, и трљала шакама необично равнодушно потпуно суве очи. Видевши мене она заћута, устаде и оде у собу. — Ах, ти! Угурсус жено ! Збуњено је мрмљао мужик. — Шта, „поучио" си је, шта ли? Био? — Како ! — с очајањем проговори он Прстом је нисам такао! Ко ће дирати ђавола! Но све због ципела. Дај и донеси јој цииеле. »Иначе, —вели — к надзорнику одох да с њим живим!" Пфуј! Дере се тако да се и на улици чује, како би сви знали, токорсем да је ја злосгављам, и да би могли управнику насеља носведочити. А одкуда ћу јој ја набавити ципеле, гадура? Ето вам тип обичне сахалинске иородице. (НАСТАВИ Г КЕ СЕ)

У Д О В И Ц А ПРИПОВЕТ^А ИЗ ГРАДС^ОГ Ј^ИВОТА (СВРШЕТАК) 9 Док се све ово одигравало у начелству, дотле је и старац продао прстен, те сам тако била у положају да платим кочијаша и одржим себе и њих неколико дана. Истина, вредност прстена била је замашна. а ја сам добила тек петину његове вредности, али опет сам била задовољна, кад бар ирвих дана имам чиме да се крећем. Пошто сам старца и бабу снабдела срествима за ручак, ја сам следовала позиву начелниковом и отишла његовој кући. Његова жена, скоро педесетих година, заједно са одраслом ћерчицом, дочекала ме је скоро матерински. Од ње сам ближе сазнала, да је она сестра мојој покојној мајци од рођене тетке; да се са мојом матером волела и редовно доиисивала, али да ју је удаја за чиновника, који је увек био далеко са службом од наше вароши, скоро одвојила и отуђила од своје родбине. Нашав се, овако, у кући и блиских и љубазних рођака, ја сам се осећала задовољном, врло задовољном. Управо нисам иознавала саму себе тако сам безбрижно и весело ћеретала и смејала се, докле ми једна депеша, коју донесоше кући начелниковој, не показа, да ја још нисам ни најмање одмакла од опаспости, управо: да врата луднице стал-