Policijski glasnik

СТРАНА 196

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26

дана ораће земље оа кућом и окућницом, а да никаквог другог имања више нема, дакле да му је све имање законом заштићено од продаје и кад се воденица по 4. ставу тач. 8. правила Г. Министра правде код §. 471. тач. 4. грађ. суд. поступка не може убројати у оне зграде, које закон штити земљоделцу, као потребне земљоделству; онда је радња извршие власти, што је продала тужиочеву воденицу, а незаложено имање његовој поверитељци, правилна, пошто је остало имање тужиочево на које његова поверитељка Стана има заложно право, законом заштићено од продаје, те га извршна власт није ни могла продати. На ово решење изјавио је жалбу тужилац али је то решење одобрио Касац. суд. 20. II. 03. год. № 475.

У истом смислу донео је Касац. суд одлуку и 28. VIII. 900 г. № 6474.

Противно овоме мњењу, да се дакле земљораднику не може да прода воденица ако иначе нема довољно имања, заступљено је у одлуци Касац. суда 11. XI. 99. год. № 9128. (III. одељ.)

Да механа или кафана не долазе у имање, које закон штити земљораднику, потврђује ова одлука Министра унутрашњих дела од 19. јуна 1885 год. Ј\4 7355. По §. 471 тач. 4 а., замене од 24 децембра 1873 год. грађ. пост. и правшшма Господина Министра правде од 4. Фебруара 1874. № 354. земљоделцу не сме се продати пет плугова земље, кућа с окућницом и алат. КаФана дужника Петра, која је узета у нопис за дуг не може се сматрати према закону као земља, коју је хтео законодавац да заштити земљораднику, јер она као такова, не претпоставља занимање дужнику, већ је просто то један шпекулативан предмет, који закон земљоделцу не штити. По томе, ма да дужник Петар нема ни онолико земље, колико би му закон од продаје чувао, ипак кафана, као предмет шпекулације може бити предмет продаје. Дужнику пак ништа не смета, да може код суда доказивати противно , или тражити првенствено право на новце који се добију од продаје кафане.«

Према овој одлуци опште седнице, благодејање ово односи се и на државне служитеље — пандуре. Радомир Н. земљ. из С. тужио је Арсенија Н. служитеља Касац. суда, за издање тапије. Тужени се бранио, да признаје продају али не може да изда тужиоцу тапију, јер нема онолико имања, колико се тражи §. 471. грађ. пост. Првостепени суд осудио је туженога на издање тапије. По жалби туженога Касациони суд 23. новембра 1898 год. нод № 9360 у II одељку поништио је ову пресуду са ових разлога;

„Погрешни су разлози првостепеног суда, да тужени — продавац Арсеиије у време продаје — као жандарм . а сада служитељ Касационог суда , није земљоделац; јер је дух законског прописа §. 471. грађ. пост. тај: да се под земљоделцем сматра и сваки онај, који не живи у селу већ у вароши и који ради какав занат али му исти не доноси такав ириход, да себе и иородицу издржавати може, иа. иоред тога обрађује земљу , — према чему се и тужени Арсеније — као служитељ (пређе жандарм) има сматрати за земљоделца, ово у толико пре, што се из акта овога спора види, да има и покретног имања, које му доноси приход, и што му данашња служба није стална и главно занимање — но иривремено. Према томе, тужени Арсеније није ни могао —• као такав — оту1)Ивати (продавати) имање, кад по поднетим уверењима у акту под Бр. 26864. и Бр. 6704. нема довољно земље по захтеву §. 471.грађан. суд. поступка. Првостепени в . . . . суд није примио ове примедбе, већ је лао ове нротивразлоге 28. XI. 98. № 28333. „Правилом г. Министра правде од 4. фебруара 1874 г. Л» 354 објашњено је, ко се разуме под именом земљоделца, и суд сматра, да нема разлога противно томе објашњењу тумачити закон и изналазити, да је дух његов тај, да се за земљоделца има сматрати и лице, које земљу никако и нс ради. Тужени је, као што се из акта спора види, био жандарм још у 1891 год. и од то доба редовно је у државној служби. Живи у Београду, а имање му је у в.-посавини, нриродно је дакле, да земљу не ради, а према томе неумесно је заштићавати му ренту од непокретног имања, коју би он хтео да ужива на штету другога и противно уговору. Што му служба није стална већ привремена, то није разлог да се тужени моаГе користити благодејањем, које је само земљоделцу дато, кад је он и у време закл,учења уговора а и данас у служби а имање нити је радио у то време нити га данас ради. Општа седница Касационог суда 8. јануара 1899 год. Л» 10464. ■— 98. одржала је примедбе свог одељења а одбацила противразлоге и то — једногласно.

Противна овој, донесена је одлука под № 230. 80 год. 27. IX.

Кад пак ово благодејање може да се однесе и на кочијаше, казује нам ова одлука II одељења Касац. суда од 13. Фебвуара 1902 год. № 669. по тужби Шивка Тодоровића земљ. из II. ггротиву Пауна Г. бив. кочијаша, због својине. »Погрешан је разлог суда, да тужени продавац Паун, као кочијаш, није земљоделац: јер дух законског прописа §. 471. грађ. суд. пост. та] је: да се под земљоделцем сматра и сваки онај, који не живи у селу, већ у вароши и који ради какав занат, али му исти не доноси гакав приход, да себе и породицу издржавати може

но поред тога обрађује и земљу. Као такве законодавац предвиђа: ужаре, лончаре, рабаџије и друге [в. тач. 1. правила г. Министра правде од 4. Фебруара 1874. год. (Бр. 354. Збор. 26. стр. 14) код тач. 4. §. 471. грађ. суд. пост.]; нрема чему и тужени као »кочијаш« има се сматрати, да је земљоделац те се и на њега има да примени благодејање из §. 471. гра1). суд. поступка. Даље, кад је суд, доносећи решење од 29. јануара 1900 год. № 31690 (види одвојена акта о потврђењу тапије) са којим се тужилац задовољио, већ једном ценио уверење општине П. од 11. јануара 1894 год. Л» 275. (прилог у акту Л» 1552) о занимању продавца, на основу кога је и донесено оно уверење, приложено уз тужбу, и приликом доношења одлуке од 11. јуна 1896 год. Л» 1552. нашао да се и поред поднесеног овог уверења има продавац да сматра, да је земљоделац, — онда није могао сада давати овом истом уверењу други смисао, значај и важност; у толико пре, што суд и сада, приликом доношења ове пресуде, у разлозима ове вели, да се на њега као земљоделца не може да аримени §. 471. грађ. суд. аостуака. Сем тога , кад се из писма старатељског судије од 15. новембра 1901. године (в. акт Бр. 48048.) види, да је за заступника Пауновог постављен г. Павле П- адв. који га је и на рочишту заступао, — онда је суд према §. 305. гра1). суд. пост. био дужан, да у заглавл^у своје пресуде и овога означи. Ове примедбе усвојио је првостепеки суд па је пресудом одбио тужиоца са ових разлога: Да је овде у питању право својине. Тужнлац Живко није поднео никакве доказе, да је спорно имање његова својина, нити му као доказ може да послужи поднето уверење овог суда, које тврди, да је Паун предао суду на потврду тапију и пред судом признао, да је имање тужиоцу продао и цену прнмио, јер по §. 293. гра! ; . закона требао је и да добије тапију , да би био господар од имања. У овој пак, парници, коју он води противу Пауна, не за издање тапије, већ за својину, није могао да докаже ни могућност, да му Паун тапију пренесе , јер је као што се из одвој. акта о потврди тапије под Л» 7975. суд изнео поднето уверење суда општине II. о занимању продавца Пауна и решењем од 29. I. 1900 г. Бр. 51690. нашао, да се Паун има да сматра као земљоделац, којим се решењем и тужилац задовољио према чему се не може сада узимати у оцену уверење о његовом занимању, које је на основу поменутог општинског уверења издао овај суд (прилог тужби), кад је надлежно оценио питање о занимању иродавчевом приликом преноса. Па кад и сам тужилац признаје, да Паун другог имања нема, онда је утврђена и немогућност, да му тапију изда, а кад то стоји, онда у питању о својини тужиочевој нема вредности ни изјава Паунова нред судом: да је цену примио , и одобрење, да се таиија купцу преда.« Ову је пресуду одобрио Касациони суд 13. V. 02. № 3813.