Policijski glasnik
БРОЈ 27
ИОЛИЈДИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 205
немају права, да спречавају слободно располагање свога оца са његовим сопственим имањем, нити се они у оваквом случају могу позивати на заштиту нрописа § 471. грађ. пост., а много мање има места позивању и на задружно стање, кад по § 57 и 507, грађ. закон. задруге нема између оца и синова живећих на имању очевом, нрема чему они не би ни могли да осујете извршење иресуде за рачуп дуга Управе Фондова из заложеног имања очевог; Да према наведеноме у радњи оптужепога Живана и осталих оптужених нема зле намере, да коме штету учине или корист прибаве, нити се из употребе издагог уверења може ова извести; а то, што су они у уверењу казали, да Живан нема ни једну порез плаћајућу главу, без икакве је важности. пошто се тим ничије право не вређа, а у недостатку зле намере и оштећења нема овде ни кажњивога дела из §§ 111 и 147. крив. закона, те да би се по истим прописима оптужени могли казнити, — па зато се оптужени имају по § 250 а. крив. пост. од сваке казне за представљено у тужби дело ослободити. По жалби државног тужиоца Касациони суд у своме I. одељењу 29. декембра 1887 год. № 4031. нађе, да ово решење х \пелационог суда не одговара закону па га поништи са ових разлога: »Апелациони суд погрешио је, што је нашао, да овде нема дела и оптужене ослободио. И ако се оптужени Живан сматра као старешина и господар свога процењеног имања, и ако би се баш и узело, да синови са њим не сачињавају задругу, опет су оптужени учинили једно дело недозвољено, што су са исправом званичном потврдили оно што у ствари не постоји. Кад је доказано, да је оптужени Живан имао поред себе на имању још 3 пунолетна сина, као аорез илаћајуће главе, кад се по тач. 4 § 471. грађ. пости. и тач. 3. упуства министарског за извршење овог закона морало казати: колико који има аореских глава на имању без обзира на господарство имања и на задружно стање, па оптужени то прећутали већ противно тврдили, онда су они у зваиичан акт ставили оно, што у истини не постоји и тиме су учинили казнимо дело означено у § 149. крив. законика." Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је дао противразлоге у смислу разлога изложених у горњем решењу његовом. Касациони суд у општој седници 27 маја 1888. год. № 1801. нађе, да су примедбе I. одељења Касационог суда саобразне закону а противразлози Апелационог суда да не стоје. Да је довољно, да један уговорач, при ј уговору о промени, добије на другом месту онолико земље, колико на једном даје, а да не морају оба добра биги и једнаке вредности — тач. 10 одељак Ш-ћи правила код § 471 тач. 4 а., грађ. пост.утврђено је одлуком Касационог суда од 11 декембра 1898 №9614 где је уговорач
Срећко, дао уговорачу Младену, свој плац — воћњак — који вреди 750 динара за њиву на »главици" која вреди 100 дин. по оценп вештака, али која је — њива већа за једну шестину од плаца.
»Неаобитан доказ" о томе, да ли земљорадник на другом месту добија онолико земље, колико на једном даје; или бар да у оној вредности добија на другој страни земље, у коликоову на једној страни даје, — јесу вештаци према овој одлуци касационог суда. По тач. 10 одељ. III правила Минисгра правде код § 471 грађ. пост. земљораднику је дозвољено да своје имање с другим промени — трампи — ; но, у том случају суд треба да има неиобитан доказ, да земљоделац на другом месту добија онолико земље, колико на једном даје. или бар да у оној вредности добија на другој страни земље, у коликој ову на једној страни даје. Тај неиобитан доказ суд може имати једина у вештачкој оцени. Па како се из акта спора не види, да је од стране вештака изабраних од стране парничара, извршен премер трампљених земаља и изнађена њихова вредност, то је суд требао да нареди ,да се премер и процена учини од стране вештака — § 248 и 251 грађ. пост. — па по том, по онени изпетих доказа, одлуку да донесе. Овакве је примедбе дао Касациони суд једном од првостепевих судова 19.Х.02 год. № 0909 и кад је овај урадио по иримедбама и спор пресудио, Касациони суд одобри му пресуду 17,У.ОЗ год. иод № .3684.
Истоветан случај расправљен је тако исто и у III одељењу Касац. суда 2.1.03 год. нод № 10637/ 02 .
Тако је узето и у П-ом одељењу под № 6321 у 1902. шаставиће се!
СНХДДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени иравиик — 15 Преступници и преступ. Јер мени је потребно мишљење робијашнице, ја сам предузео да је проучавам. Сећам се како сам, после једне такве потанкости, наслонио се, скоро обамро, на наслон од столице, како сам једва могао да дишем, и уздах који ми се отргао из груди личио је пре на стењање но на уздах. — Ето, видите, господине, — вама је чак тешко и да слушате! — рекао је Полуљахов. Ја сам погледао њега, и он сам беше се чисто изгубио. Има причања цнничних ио својој отворености, али спокојних нема. Нема их! Ја сам слушао много исповести, не прича, већ исповес ги, када су ми злочинци причали све, често с руменилом стида од-
говарали на најделикатнија питања, која је било нелагодно и постављати; ја сам се наслушао много тих исповести у четири ока, при затвореним вратима, често шаптаним тихим гласом, да ко не би чуо за, »тајне робијашнице," које су мени откриване. Преступници су се увек трудили да изгледају мирни. Но само се трудили. Није било потребно биги особит зналац лица, да би се видело како их узбуђују те успомене, и како се они труде да то узбуђење утишају и сакрију. Редован положај преступника када вам казује појединости свог преступа, такав је: Он седи поред вас, са стране, гледа куд год у угао, несавесно врги што у рукама. Уста су му развучена у један усиљен осмех а очи грозничаво горе, блис.тајући једним злокобним блеском. Код многих се промени и боја лица, дрхте и ,грче се мишићи на лицу, а глас се мења и звучи некако потмуло. Готово сваки после 10 минута тога причања — изгледа уморен, измучеп, сломијен. А ја сам слушао причања и гледао преступнике гтред којима је још и Полуљахов тек „почетник." Мени је Љесников причао како је он исекао две породице: из 5 и 6 лица. Прохоров — Мељников ми је причао како је он секао децу. Мени су причали како су раскопавали гробове. Предавали своје упечатке људи, који су били осуђени на вешала, и који су стајали на даскама од ешафота, и који су дознали за своје помиловање тек онда када се замка већ нијала више главе. Разговор »међу собом" о својим иреступима, то је обично занимање осуђеника. — Просто ужас! — говорили су ми интелигентни људи, који су учествовали у експедицијама за испитивање острва, лежиш у вече и слушаш шта говоре међу собом осуђеници, носачи и вође. Једино чујеш »Ја сам тако убио, а ја тако..." Но, о чему ће на робији и да говоре? О садашњости немају шта, онда о прошлости. Када се појави нов осу^еник, нико га неће запитати. — Због чега? То није обичај. Свако чува своје достојанство. Нико неће да се покаже »слаб" —■ радознао. Разговор се о »томе" започиње неколико дана доцније ; онај који пита, сам, згодним случајем исприча за шта је дошао, и у разговору чисто као нехотице запита: — А ти због чега? И на сваки начин таквим тоном у гласу, који јасно вели: »ако хоћеш кажи, не ћеш ли, слабо ме се тиче." И тада прича дошљакова . саслушава се с великом пажњом. Треба, знате, знати, какав је човек, који улази у породицу, на шта је способан, може ли бити добар друг у случају бегства или иреступа. Са хвалисавошћу, с позирањем и гордошћу причају о својим преступима једино »Ивани."