Policijski glasnik

СТРАНА 268

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 35

лицитације једног лицитанта, који је ма да је у условима продаје било означено, да се кауција има положити у злату — кауцију полагао у сребру. По овоме тражењу првостепени суд 20 новембра 1898. год. Вр. 23104. оснажио је продају, а тужбу одбацио. Усљед жалбе тужилачке стране Касац. суд примедбама свога II одељеља од 29. децембра исте год. Бр. 10515. ноништио је горње решење са ових разлога: »Кад у §. 479. грађ. пост. не стоји, да се при лицитацијама кауција мора полагати у злату; већ у динарима, онда је суд погрешио, што је ограничио број лицитаната одбијајући од лицитације С. Н. који је кауцију према горњем пропису законском полагао у динарима у толико више, што и процена продатог имања гласи у динарима.® Према овим примедбама првостепени суд је ову продају као неуредну поништио.

Да интабулисани поверилац не мора да полаже кауцију, утврђеноје овом одлуком Касационог суда. „Кад је тужитељица у тужби Бр. 32058. 1902 год. између осталог навела као услов за уништај продаје и то: што јој извршилац исте, тужени П„ као правом интабулисаром повериоцу, на продатом имању није дозволио, да лицитира без кауције, и кад је суд нашао, да је тај услов за уништај спорне продаје неуместан; онда је требао по 304. тач. 2. и §. 306. и §. 503. грађ. суд. поступка, да у решењу каже, на ком законском пропису заснива то своје налажење, кад у §. 479. грађ. суд. пост. стоји, да се интабуланти ослобођавају давања кауције ? с< Овакве је примедбе дао Касациони суд (III одељења) 1. VIII. 903 год. № 4380 једном од првостепених судова, по тужби Ивана Ж. и овога жене Митре, противу Светолика П. полиц. писара, за понишгај продаје.

Како има да се разуме оно наређење из четвртог одељка овог §-а, »и то ако и у колико њихове тражбине са интересом, по одбитку предходећих пречих тражбина, не прелазе процену дотичног имања у време продаје« казује нам ова одлука. Круна и Антоније И., тужили су Николу Н., среског писара и тражили су, да се поништи продаја имања Светозара X., коју је извршио тужени, јер их није примио за лицитанте без положене кауције и ако су први интабуланти са тражбом од 3000 дин. а процена имањаизноси 1000 дин. Тужени је признао тужиоце за прве интабуланте али је онет тражио да се одбију од тражења јер према §. 479 грађан. суд. поступка само се они интабулисани повериоци ослобођавају од полагања кауције, чије тражбине не ирелазе ароцену имања у време иродаје. Првостепени суд одбио је тужиоца од тражења са ових разлога. „Жалиочева интабулација стоји на првом месту продатог имања за 3000 дин. а продато добро процењено је 1000 дин.

Кад ово стоји и кад се интабуланти по §. 479. грађ. пост. (Зборник 34 стр. 149.). од давања кауције ослобођавају само у том случају ако и у нолико њихове тражбине са интересом ио одбитку аредходећих иречих тражбина, не арелазе ироцену дотичног имања у време иродаје, а овди такав случај није, јер интабулисан.а тражбина жалиочева ирелази у два иута ироцењену вредност иродатог имања, те по томе жалиоци су били дужни по захтеву извршне власти ноложити кауцију, а кад ово нису учинили, онда им је жалба не умесна.. По жалби тужилачке стране Касациони суд поништио је 2. јуна 1887 под№2132 у свом Ш-ем одељењу решење првостепеног суда са ових онет разлога. „Кад се из акта овога дела и решења тога суда од 5. јануара тек. год., № 86. ИД 1 ?' 2. (види прилог № 870) види, да је поверитељка Круна своје право примања од дужника Светозара обезбедила стављеном прибелешком на имање Светозарево и тим задобила право наплате из прибележеног имања по §. 312. грађ. зак., суд тај није могао према допуњеном §. 479. грађ. пост. од 19. јануара 1879 год. да жалител.ицу одбија од траженог поништаја продаје дужниковог имања, пошто је она у овом делу поверилац интабулисани, а никаквих других пречих тражбина и нема, због чега није дужна била ни да полаже никакву кауцију при лицитирању дужниковог имања."

У ком случају и не интабулисани повериоци, али за чији је рачун имање узето у попис, не морају давати кауцију, казује нам ова одлука. „По последњем одељку §. 479. грађ. суд. пост., од давања кауције ослобођавају се само интабуланти и неинтабулисани повериоци, за чији је рачун непокретно имање узето у попис, и то ако и у колико њихове тражбине са интересом, ио одбитку иредходећих иречих тражбина, не ирелазе ироцену дотичног имања у време иродаје »Према овом законском пропису, суд је у смислу § §. 164 и 166. грађ. суд. поступка, требао да извиди : да ли тражбина малолетне деце Милоша С., по одбитку предходних тражбина, улази у процењену вредност продатог имања или не, па тек по томе према извиђеном стању ствари, да своју одлуку о уредности спорне продаје донесе.® в Па како је суд и без овог претходног извиђаја своју горњу одлуку донео, то Касациони суд исту на основу §. 325 грађ. суд. поступка ниилти, и препоручује С УДУ! Д а п0 овим примедбама и закону даље поступи имајући на уму, приликом доношења нове одлуке прописа § § 98 и 305. тач. 9. грађ. суд. пост. односно тражених трошкова, о којима суд у горњем решењу није ништа казао." Примедбе Касац. суда 15. X. 02 год. Л« 7799. * Види одлуку № 9050. код §. 484. (НАСТАВИЋЕ СЕ) •••С#^)•<ј^ : «!?3•••

ОДЛУКЕ ОПШТИХ СЕДНИЦА ДРЖАВНОГ САВЕТА Чиновници, који се са расположења поставе за активне чиновнике и том приликом буду из места њиховог дотадањег службовања премештени у које друго место, немају права на накнаду селидбених трошкова. Спиридон II. судија неготин. првост. суда, молио је Министра Правде. да му се по приложеном рачуну исплати 183-15 дин., на име накнаде селидбеног трошка, пошто је указом постављен за судију неготинског првост. суда, као благајник окр. смедеревског на расположењу. Министар Правде својим решењем од 20 јуна 1903. год. № 8907, одбио је молитеља Спиридона од његовог тражења као неумесног, наводећи у томе решењу као разлог ово: „Премачл. 14. закона о дневници, подвозини и селидбини државних чиновника и служитеља , накнада селидбених трошкова припада чиновнику, када је већ постављен, па буде премештен из једног места у друго, по потреби државне службе. Молилац г. Спиридон иије као већ постављени чиновннк премештен по потреби државне службе из једног места у друго; него је као благајник округа смедеревског на расположењу, дакле ван дејствителне службе, и по избору постављен за судију првостепеног неготин. суда. Према томе он немаправо на накнаду коју тражи«. У жалби изјављеној Државном Савету противу министровог решења, жалитељ је између осталог навео: да је, по изричном и врло јасном тексту чл. 17. зак. о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника и служитења, његово право несумњиво и ван сваког спора; као и да ништа не мења ствар, што је он на садањи положај дошао избором, пошто о овоме разлогу нема помена ни у закону о селидбини, ни у закону о чиновницима грађанског реда, па ни у закону о судијама. По расмотрењу овога предмета и оцени жалбених навода, Државни Савет, решењем својим од 6. априла 1904. год. №2554, одобрио је министрово решење као на закону основано.

У свим питањима, која се односе на санитетске мере у интересу народног здравља, Министру Унутрашњих Дела, као врховној надзорној санитетској власти, остављено је, да поступи, оцени и реши ствар. I. Решењем начелства округа крушевачког, од 28. Фебруара тек. год. ПВр. 428, одобрено је Драгутину Н. из Крушевца, да може на имању Милутина Н. онд. подићи зграду за проститутску радњу. Противу тога решења изјавио је жалбу Министру Унутрашњих Дела, Илија II. онд. трг. са још шеснајест грађана, тражећи, да се не дозволи подизање ове зграде за проститутску) радњу, стога, што је изабрато место за подизање исте најживље и најугледније у вароши; што је до самога друма Крушевац — Ђунис; вашаришта; кошиског поља на коме се војска вежба; а сем тога у непосредној је близини механа, грађанских кућа и окружне болнице; а није много удаљено од нове цркве, касарне, па и самог села Бивоља.