Policijski glasnik

ВРОЈ 37 и 38

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 293

СматрајуКи, зар, да је овако боље обеабеђен, него да му је пешкир у џепу, он је заспао. Мој положај на расту био је мучан. Похлапан да зграбим онолику суму новаца, ја сам био готов да сиђем одмах, али помисао, да га не могу извући, а да га не пробудим, задржавала ме је и даље на расту. У овој недоумици , прошла су читава два сата, и сунце које је дотле грејало једну страну земљишта испод раста, беше дошло до оног сељака и опекло право у потиљак. Загреван, тако, сунчаном топлотом, он се у неколико маха иромешкољи и окрете на другу страну. Окрећући се и лежећи косо, он беше потиснуо пешкир тако, да је она страна пешкира, где је био новац, дошао њему иза леђа, а она друга беше још под њим. Ја више нисам имао шта да чекам. Џрекрстим се и помолим Богу — знаш, господине, ја то увек чипим пре операције — и лагано сиђем са раста. Један покрет ножа пресекао је пешкир на двоје, и ја зграбим онај део са банкама, па скоро у трку ухватим пут у нравцу Градишта. Ноћ ме је ухватила онамо око Мајиловца. Путовати ноћу нисам смео, јер сам знао да су одређене патроле за заштиту иутника од неких разбојника, који су се били појавили у околини села Десине, и онда је требало заноћити ту у селу. У механу нисам смео, јер доњу држи иознати Паја, који би ме одмах проказао власти, јер сам му лане однео неке чаршаве из собе, у којој сам спавао, а у горњој опет, ш престано су кметови, пошто је ту и судница; ваљало је дакле тражити приватну кућу. Овако решен, ја скренем са главног пута и уђем у трећу кућу споредне мале. Кад залајаше пси на мене, из куће изађе један младић двадесетих година и приђе вратницама. Шта желиш пријатељу, запита ме он, а ја онако збуњен нападом паса, једва се сетих да кажем, како се враћам из војске кући, па нисам рад да спавам по механама, где има свакојаких људи, него би преноћио у приватној кући, па да платим што је право. »Причекај ту мало," рече ми он, па се врати у кућу, а мало за час изађе са њим и једна постарија жена. Пошто ме добро одмери од пете до главе она рсче оном младићу, »па нека спава." После ове смотре ја уђем у кућу , и брзо се спријатељим са оним младићем. Он је до године морао ићи у војску, и питао ме како је у војсци, а ја сам лагао што ми је дошло на намет, јер и сам нисам био у њој. Пошто смо добро вечерали, ми легосмо да спавамо —• у једном ћошету собе ја и онај младић , а у другом његова мати. Не знам колико смо тако спавали, кад у неко доба мати онога младића упали

свећу и рече сину : „иди Илија види ко то лупа на вратнице; да се није отац вратио с пута?« Неколико тренутака доцније, у собу уће младић, а за њим још једно лице. Кад сам испод губера, којим бејах покривен, загледао добро ко је ушао, мени се окрете соба око главе; то беше онај исти човек, коме сам ја у забрђским ливадама украо новце. Док он још не беше ушао, она жена такође беше устала и дочекујући га рече му: „ала си задоцнио, а знаш да има рђавих људи. 1< На овај прекор он се скљуси на једну столицу, па гласом изгубљена човека рече „нисам се иуао чега бојати; што је могло бити, било је данас у по бела дана. Одоше и сивоња и галоња, (волови које је тога дана продао) а ми ћемо остати слепци.® И син и жена му нису га у први мах разумели, па скоро једногласно узвикнуше: »ама шта велиш ?" »Ето то, што вам рекох, одговори он. »Данас су ми украли у забрђским ливадама тридесет банака, колико сам добио за јунце, и сад ми не остаје ништа друго, него пиштољ у чело, а вама шта Бог да, јер ја не могу дочекати, да нам се продаје имање за дуг, што имамо давати оном зликовцу из Градишта (поверилац)/ 1 За тренут све беша заћутало у соби, докле она жена не зајаука : „еј тешко нама несретницима." Ја сам се правио да сиавам, а дисање сам већ био просто прекинуо од страха. Куд ме ђаво уведе у ову кућу мишљах ја, и молио сам Бога да само опет легну, па да ја у по ноћи бежим без обзирце. Док сам ја овако мислио, тек ће овај домаћин рећи сину: »а ко ти је ово што спава? нашта му онај одговори: »неки војник, што се враћа кући." Војник, понови он па узе свећу и приђе ближе једној клупи, где лежаше моје одело. Пошто ми добро загледа гуњче и капу он онда рече: „монсе бити грешим душу, али кад сам устао и видео да ми нема пара, ја сам онако окрећући се, видео једнога, где изби из ливада на пут, баш са оваквим гуњчетом и капом, али је он тако брзо ишао, да сам му од Млаве изгубио сваки траг. 8 »Једна штета сто грехова," али викни га ти нек устане, да га ја добро видим. »Еј пријатељу, устани,« рече ми његов син. Мене већ беше пробио зиој, и ја не умем ни сада да кажем, шта сам све онога тренутка мислио и осећао, али онако скоро несвесно устадох и рекох: шта је брате »Обуци, де, гуњ и мети капу. к рече ми домаћин скоро заповедајући,ијатоучиних. »Окрени се тамо, 1( понови он, и ја се окретох. »Он, он је тако ми Бога; баш такав је изгледао и онај, што изби из ливада забрђских." Говорећи то, он ме окрете на левокруг и упиљи ми се у очи.

»Ти, ти си ми паре узео зликовче један. Иаре овамо!" Ја сам муцао да нешто одговорим, али он викну сину : »свлачи га," а сам дохвати једну пибодушу, која је висила о чивилуку. Како сам ја новце гурнуо у чарапу испод стопала, и рачунао да су сигурно склоњени, ја се почех свлачити доста куражно, говорећи како није лепо, да ме тако у својој гсући срамоти. »Ја рекох: једна штета сто грехова« одговори он, али свлачи се. Кад је претресао чакшире, прегледао да нема каквих потплата, прегледао тако и антерају и гуњче, он тада рече: »изувај се (( . Мене нешто пресече као ножем преко средине, и не говорећи ништа, седох на столицу, не мичући се. »Изувај се а понови он тако заповеднички, да ја не имађах више куражи да ћутим, него изух опанке, старајући се да прикријем ону гуку, шго ми се под левом чарапом показиваше. »И чарапе" викну опет он. Ја већ видех да је ово Божји ирст, и скидох једну па и другу, старајући се да пешкир са банкама остане у њој, али то не успех, јер се један крај пешкира показа при завртању чарапе. »Ево пара, — скоро урликну он, и дохвати пешкир као дављеник. После овога шта је било, не треба ни да причам; душу ми је убио, и не би ни остао жив, да ме не одбрани његова жена, али ме избацише на улицу овако голог и босог. Нашав се овако го и бос на улици, ја сам нашао да је најпаметније, да за ноћ превалим овај пут до Ножаревца, и да се јавим вама, па сад шта знате то радите, а ја видим, да се алал мал не може да изгуби«. ... Д. С. К.

ЖЕНИЈДДНИ ПОДИЦАЈАЦ ^ошз Јасо1Но1 17

II. Судија и полиицајац. (СВРШВТАК) Избројали су седамдесет и четнри степена и стадоше, најзад, на земљу. Рибуте отвори пажљиво поново своју лампу, и јуначне личности могле су бацити брз поглед око себе и испитати место где се налазе. Стајали су у некој врсти предсобља које се продужавало у један циркуларни ходник. Као да овај подземни распоред зграде одговараше ономе горе. — Као да су неваљалци, рече шеФ сигурности, удесили овај подземни манастир у који би се за. час могли склонити, на пример, у случају револуције и ту мирно сачекати свршетак немира! Али то није била прилика за оцењивање меснога положаја. Требало је журити те да се не баци у мутну Марицу толика кураж и енергија. Пођоше ходником, и што су дубље улазиди, све су се више уверавали, да је по-