Policijski glasnik

ВРОЈ 37 и 38 ФОТОГРАФИЈА У ПОЛИЦИЈСКОЈ СЛУЖБИ (СВРШЕТАК) в) 0 агнооцираву с помо&у фотографија. 6. Ако се имају извршити упоређења између двеју ФотограФија с различитом косом и брадом (дакле ако је н. пр. на некој ФотограФији дотични човек имао лепу косу и пуну браду, а на другој је избријан и ошишан), онда се морају на обе ФотограФије покрити коса и оно место на коме брада расте. Бертилон је за тај циљ имао нарочито исечене хартије које су нак употребљиве онда, ако су обе ФотограФије снимљене у подједнакој величини и у подједнаку положају. Најпростије се поступа на овај начин. ФотограФија се метне на прозор а гхреко ње један лист беле хар гије, иа којој се оловком повуче гранична линија између косматих и некосматих делова лица. Дакле: изнад чела границом косе, за тим слепоочницама низ образе, по том опет на више изнад бркова до носа, за тим опет низ образ на ниже, па онда. уз слепоочницу на више. Та се линија после исече оштрим ножем. На исти начин ради се код ФОтограФије ошишане и обријане главе. т. ј. повуче се линија онде, где почињу космате нартије. Је ли пак фотограФија прилепљена на картон. онда се мора или метнути у воду да се одлепи или поменуто цртање извршити на Флуспапиру па онда пренети на писаћу артију. Кад смо дакле оба оквира исекли, онда их метнемо на Фотографије и упоређујемо их. 7. За препоруку је добра луна, јер се помоћу исте могу видети ожиљци, мрље, брадавице и т. д. Али од лупе се не сме много очекивати, јер код јачег увећавања види се рапавост хартија, која штетно дејствује. 8. Као строго начело ваља да важи, да се никад не сме ретуширати. То треба оставити ФотограФу трговцу, који људе хоће да „улепша«. За судску употребу мора ФотограФија бити слична, а та сличност би се ретуширањем оштетила.

ГРАЂАНОКИ - ОУДОКИ ПООТУПАК протуманен начелним одлукама, одлукама опште седнице Касац. Суда и одељења и одлукама управних власти прпкупио и уредио Свет. ЈањиЋ Г,лава осамнаеста 0 извршењу пресуде (нАСТАВАк) 1 6 $ 482. * Да је и нротокол лицитације доказ о својини, ма да купац није положио излицитирану цену казује нам одлука касационог суда од 27. IX. 1884 № 3444 којом је одобрена пресуда нрвостепеног суда, а нремакојој је скинут попис са овиразлога. „Пуномоћник туженога није признао да је спорно имање куиила на лицитацији тужиочева мати, нити да га је исплатила, а

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК и да га је, вели, купила, тужилац није постао господар истог имања, јер његова мати није положила излицитирану цену. Но поднесеним уверењем среске власти, као јавном исправом по §. 188. грађ. суд. пост. тужилац је доказао, како је умрла Стојна заиста куиила на лицитацији спорно имање, а опет поднесеним изводом умрлих и крштеницом доказано је, како је Стојна умрла, и како јој је тужилац рођени син, дакле најпречи наследник по §. 396. грађ. зак. Према овоме дакле он је постао сопственик сиорног имања по §. 394 грађ. зак. добивши га у наслеђе од матере, а и Стојна је постала господар истог имања, купивши га на лицитацији, ово тим пре што се из интабулационог уверења у одговору види, да је њена — Стојнина — интабулација преча од интабулације туженога, према чему она по §. 483. грађ. суд. пост. није морала сву излицитирану цену ни полагати, но само онолико. колико треба за првог интабуланта — оиштину д.... коју суму он — тужени — као Стојнин наследник дужан је и пристаје да плати. (( Види одлуку № 1043? код §. 507. * Ма да је лицитант, на коме је остала продаја, изјавио на протоколу, да је лицитирано имање уступио другоме, па овај и цену положио, опет је лицитант, узет за купца и издата му тапија према овој одлуци: На дан 23. VI. 898. нродавало се имање Јована С., и њиву у „реци" купи Милан за 153 дин. но сутра дан — 24. VI. изјави пред извршиоцем на протоколу, да ову исту њиву устуна Стевану М. за исту цену, који — Стеван — и положи 153 дин. и доби признаницу од извршиоца, да је оволико положио на име куповне цене за њиву у »реци". Па како танија изађе на име Милана то га је тужио и тражио да тапију пренесе на њ. Поднео је и Миланово саслушање на протоколу код извршиоца. Милан је ово све признао као и да је имање уступио тужиоцу а овај га и држи. Првостепени суд одбио је пресудом тужиоца, којој није замерио ни Касациони суд 13. I. 03. № [0921. Побуде за првостепену пресуду ове су: »Да је признањем туженога Милана и поднетим иротоколом лицитације и квите у тужби, као јавним исправама но §. 187 и 180. грађ. пост. доказано, да је тужени имање описано у реФерату ове пресуде уступио тужиоцу Стевану за исту суму у 153 динара. за коју је на лицитацији он — тужени Милан — ово имање и купио и да је ту суму, као излицитирану цену истог имања, тужилац исплатио извршиоцу продаје. Ну, како се из поднете тапије у тужби види, да је иста тапија изашла на име туженога и он посто господар истога имања, — то, да би тужени могао ово имање отјЈ)ити — иренети на тужиоца, потребно је по §. 471. тач. 11. грађ. пост. да тужени има још довољо имања по закону — тач. 4. §. 471. грађ. поступка ако је земљоделац, или да се тужени не занима земљорадњом. I

СТРАНА 285

Како се из поднетог уверења суда и одбора општине г.... од 15. октобра 1902 год. Вр. 1835. види, да је се тужени Милан у 1899 год. — у времену уступања спорног имања — занимао шпекулативном касапском радњом, и да мује ова радња споредно занимање, као и да ни тада није имао, нити данас има довољно земље за уживање, — то тужени не може, нити је у 1899 години могао отуђити спорно имање, на зато се тужиоцу има од овог свог тражења, као неумесног и недоказаног одбити §. 178. грађ. поступка. Поднето уверење од 21. новембра 1900 год. не може тужилац у овом случају користити, ношто исто уверење није потврђено и полиц. влашћу и што се горепоменутим уверењем од 15. октобра 1902 год. противно тврди. Тако исто без вредности су и поднето саслушање туженог Милана код начелника среза з од 18. јуна 1901 године, као и акт истог начелника од 23. јуна 1901 године Вр. 9Ј44, — јер се из поднете тапије види, да иста гласи на туженог Милана и суд сада тај пренос не може поправити, већ исти мора редовно по § § 292, 293 и 294. гра1). зак. код суда извршити." * Види одлуку Д« 9050. код §. 484. Кауција се не враћа све, док нови купац не положи куповну цену, према овој одлуци Министар унутр. дела. Глиша М. жалио се управи града Веограда противу решења кварта налилулског од 23 тек. мца. № 1686, којим је одбијен од тражења да му се изда кауција, коју је био иоложио као купац имања пок. С. Милованчевића и синова, а које је имање по други пут продавано на његову штету; па је тражио, да се поменуто решење на основу разлога у жалби наведених поништи. По овој жалби а на основу § 17 свога устројства, Управа је расмотрила акта овог предмета, па је нашла, да је решење кварта палилулског на закону основано, јер све дотле, докле нови куаац имања не аоложи излицитирану цену, он стоји одговоран за накнаду штете у смислу §. I\81 и 485 грађанског аоступка, стога исто одобрава а жалбу одбацује. На ово решење Управе града Београда од 4. III 1898. год. Бр. 5186 изјавио је Глиша жалбу, али је Министар унутр. дела исто одобрио 25.111 1898 ПЛ« 6749 јер је друга продаја наређена на штету жалиоца, па ни други купац није положио излицитирану цену. * Види сличну одлуку код § 484. * Код трећег одељка има ова одлука, по којој су узети за надметаче а не за пуномоћнике они, у чијем пуномоћију није било казато и то, да могу и имање куповати за властодавца. Ево те одлуке. Јанко Д. и Милош С. били су пуномоћници цркве О.