Policijski glasnik

страна 390

полицијки гласник

ВРОЈ 50

Ја призовем у помоћ сву своју моћ замишљања. Цртао сам у уображењу слова која је изговарао Пазуљски, састављао сам из њих речи, погађао сам шта хоће да каже, и одговарао сам му на тако исто варварском језику, изговарајући сва слова. Тако смо ми измењали неколико Фраза. Требало је видети, са каквим је дубоким поштовањем слушала робијашница разговор на непознатом језику. После тога када смђ се срели у четири ока, Назуљски ме запитао. — Тако, дакле ја говорим енглески? — Искрено да кажем, Позуљски ви не знате да говорите. Нико вас не би појмио. — Ја сам и сам то мислио! А колико сам само година учио тај проклети језик у тамници! — Уздахнуо је Пазуљски, затим се насмеја. — Хвала вам, што ме онда нисте издали! Смејали би ми се, а ја то не подносим... Хвала што сте ме прихватили. И он је снажно, неколико пута стиснуо ми руку. У чему се састоји та чаробна моћ и власт Пазуљског над робијашима? Пре свега, њега се боје због тога, што се он сам ничега не боји. И он је то доказао! Друго боје се да га наљуте, »да се Пазуљски не би што зарекао.® То је тип правога »Ивана,« човека од речи: »Што каже, он ће то и учинити, — он је то и доказао. <( Такав је тај # човек са вешала.« Пазуљски је сада већ старац, око шездесет година, необично чио и крепак. Кажу да је колосалне снаге. Црте лица су му правилне, лепе, а нарочито очи: сиве, хладне, с заповедничким погледом, који је тешко издржати Код њега се у свему осећа навика, да је научио да заповеда. Лепе усне, под полуседим брцима, мало, мало па се тек развуку у полупрезрив осмех. Пазуљски је Пољак. — Вероисповести бележим се католичке! — вели он, — но мени је све једно. Православље, католицизам, — ја ни ушта не верујем. — Значи, »тамо,« по вашем мишљењу Пазуљски, ничега нема? — Ничега! ■— Ни душе? — Каква душа! Умирао човек, а пас, — све је једно. Ја сам гледао. А он је за цело „видео." — Ја сам нарочито убијао псе, да видим. Никакве разлике. Гледа те, ко да хоће да каже: »само не мој мучити." Врже! Живи — смрти се боји. Умире, —■ болова се боји. То је све само тело. Болова се боји, а насладе жели. Живот, то је наслада. С насладом се једино и почиње живот. Разумни ншвот. А тек само јести и пити, оно. безчега се не може, то човек онда није ни псето, чак ни свиња, ни пацов. То је већ ваш. Па и та има своје насладе! И она њима тежи. Та ето, и псето и свиња, погледај, како леже према сунцу, да се нагреје,

хоће насладе од живота - А затворите псето у собу, и дајте му само најпотребније, — задрхтаће. Хоће насладе. Таква је »ФилоФија« Пазуљског, до које је он дошао својим умом. — Човек има новаца, он се и наслађава: пије Фина випа, једе деликатесна јела, има лепе жене. „Ја имам, — говори, — новаца, па се и наслађавам. Ти их немаш иа се нз можеш ни наслађивати. — »Лепо брале!" Ако је све у новцу, то ћу их ја узети од тебе, па ћу сам уживати, а нећу гледати на тебе! к Тако је све удешано. Таква је практична нримена „ филосоФије" Пазуљскога. Пазуљски, то је чувено име на нагием југу, југо-западу и у Румунији. Њега још дуго неће заборавити. Вио је арамбаша трима разбојничким друашнама,,' и заиста је »чуда чинио." Његова је специјалност била пљачка. А нарочито пљачка, спахиских имања. Убиства он никад »није могао да трпи." — Због потребе, ја узимам од њега, што је мени потребно, његов новац. А живот његов, — на што ће ми? Убице ради нљачке, као Нолуљахова, он презире. — Гадови! Набрљају. набрљају а овамо ништа не узму! Што им не треба то умеју да узму људима, а оно што им треба, не. Везјаци! Сподбију сикире, наљоскају се животиње гхред тим, па онда: »Удри Иване! Руши Јамеља, твоја је недеља!" — Па такав је посао Пазуљски. Они веле без в тога" се не може. — Не могу за то што су лудови! Због тога „не могу!« Зашто да узимам од човека непотребну ми ствар, када он има мени потребну ствар: страх. — А, ако се не уплаши? —• 0, још како ће да се уплаши! 0 својој прошлости Пазуљски не говори, то би мирисало на хналисање, Пазуљски није од оних људи који се сами хвалишу. Податке о њему, ја сам покупио по јужној Русији. То су била заиста велика »предузећа." Запазивши кога богатог помјешчика (спахију) Назуљски му је шиљао кога од својих. Тај се најимао за раденика, живео посматрајући и ироучавајући прилике. И када се Пазуљски јављао на „посао" са својом четом, он је био обавештен о свему: о начину живота, навикама, распореду куће. Он је дејствовао без погрешака, бирајући најудобнији моменат, када га нико није погао омести. Све су улоге биле раздељене, свако је знао своје место. Једни су везивали успавану послугу, други стражарили. Сам Пазуљски узимао је на себе господаре, неповеравајући их никад никоме из дружине, бојао се, можда, да ће изгубити стрпљење: и да неће издржати, те да ће убити. Он је волео при томе страшне декорације: револвере, кинжале, маске. Делом, вероватно, што се тиме изазива већи страх, а делом, можда, што тај бандит воли романтичност, и он уме у свему да нађе себи ушивања. Његова је „слава" била тако велика, да веле, при самом узвику »Пазуљски«

људи су сами пружали новац. Појавили су се на југу чак и лажни Пазуљски. — Но ипак дешавала су се убијања ! — запитао сам ја једном Пазуљског у једном поверљивом разговору. Он се намрштио: — Дешавало се. Шта ћеш! Кад се сам човек натура! Саветујеш га, а он се намеће! Но, па... Но то је таква рита, да не вреди човек ни да је се опомиње. Не радиш увек само оно што хоћеш. Сваки посао има својих непријатности. Шта се потсећате! Само крава, оно што је прогутала, повраћа и прежива. А човеку је то одвратно! Не говоримо о томе! У свету лопова и пљачкаша, „арамбаша" Пазуљски имао је, несумњиво, огроман глас, и онда није ни чудо, што је када је допао затвора у Херзону, командовао затвореницима, као што командује и сада на Сахалину. Надзорник казамата био је нов човек, млад и неискусан. Ио био је добар. добродушан. и према »знаменитом човеку« који је допао његовог затвора, понашао се човечно, пажљиво и уљудно. Због тога се он допао Пазуљском. — Било ми га је жао. Видим човек нов, и не уме са оним враговима, •— осуђеницима, да изађе на крај. И почео сам да му помажем. Саветовао сам га како да их држи у покорности, а по неки пут, боље, и сам подвикнем на њих. И створи се у казамату ред; све на длаку. Свет је — плашљив. Пазуљски се за то користио неким олакшицама, имао је добру храну. То привилегисано стање није се допало иомоћнику надзорникову, бившем Фелдшеру, и почео је плести код надзорника против Назуљскога. Надзорнпк пбводљив подлегне утицају помоћниковом. Почну »укроћивати« Пазуљског, сравњујући га с осталим осуђеницима. Пазуљски подигне цео казамат, и аодигне „буну". Но буна остане без успеха, Пазуљског сподбију и извуку у двориште. Ту расрђени помоћник пусти срцу на вољу. Нареди да ишибају Пазуљског пред свима осуђеницима, који су гледали са прозора. То је било за Пазуљског »горе_ од смрти." Само је рекао „помоћнику:" — Ви сте ушли у ресторан да ручате, а нисте запитали за цену. Избијеног на смрт Пазуљског метули су у ћелију, и када је он бијен одседео казну, прво кад је дошао у оншту собу, било му је да да реч да ће убити помоћника. На скоро је Пазуљс-ки побегао. Прошле су две године. Шега су поново ухватили негде на Криму и спровели у Херзонску тамницу. Надзорник је био исти а и помоћник. Помоћник је већ давно био заборавио на све, и предусрео је Пазуљскога, чак пријатељски: — А! Пазуљски! Наредио Бог да се опет видимо! Пазуљски му је одговорио: — Истина је. Бог је наредио. Једном, за време обилажења соба, Пазуљски се обратио к помоћнику, који је ишао за надзорником.