Policijski glasnik

СТРАНА 132

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАС1ШК

БРОЈ 15

свакога, ко је у његову каваницу навратио и свакоме причао за евоје весеље. А оутра дан је све ишло својим током. Баћа је желио и посведневно говорио, како би врло радо да види зета и ћер и позивао их је неколико пута. Велики део гостију нарочито оних, који су стално свраћали у његову кавану, знао је готово до појединости из Младенова причања и о његовој жени и ћери Марици и зету Сави и о половини Мартоноша. Једне вечери, стоји он иза келнераја и брише чаше и намешћа их, мисли о кући и жени и деци, а у кавану уђоше два човека. Један носећи куфер уђе пјво у кавану и окрете се оном другом, што је био лепше одевен. — Ето, то је... И показа руком на кавеџију иза келнераја. Странац отвори кесу и даде напојницу човеку, који остави куферчић и брзо изиђе из каване, захваљујући. Госг нови имао је на себи чакшире, гајтаном опшивене, како Гачвани носе, чизме на ногама и мали шешир на глави. Он пође келнерају и најпре гласно назва добро вече, па затим лагапо упита — Молим, а је ли ово кавана Младена Баће? — То је, то је, говори Младен сам нестрпељиво, а већ се присећа да ће то бити његов зет; ма да се Младену чинило да је овога младог човека виђао неколико пута у својој кавани и да му долази доста. познат. — Дакле ви сте то... е, баш, врло добро, рече странац и скинувши шешир с главе, пође руци кавеџијиној. Баћа га радознало посматраше. — А зар ви мене не познајете ? запита овај. Он хтеде•одговорити да му се чини веома познат, да га је виђао ту скоро у својој кавани, но се уздржа. А млади човек настави — Е, драги оцо... ја оам Сава Клицин из Мартоноша, ваш, касти, зет... — Саво! засја Баћи лице од радости, Саво, сине, па што се одмах не кажеш. И кавеџија, не водећи рачуна о гоотима, остави чаше и келнерај и стаде грлити и љубити свога зета и загледати га. Гост се као мало стидио, али је и сам грлио свога таота. Сгари Баћа чисто се преобрази од изненадне радости што му се жеља испунила, те види зета свога и окупи питати: — Како су код куће? Шта ради нана? Је ли добро све? Како је мали Перица? ... Е, е, Саво, сине, од кад вас чекам, од кад вас чекам. Све мислим: данас ћете, сутра ћете, а. вас нема, на нема... Једва један пут. Кавеџија поведе свога зета у собу —- А где су нана и Марица ? Што оне нису дошле? — Оне, оцо, сад не могу. Али ће други пут доћи... — Како, други пут, кад је било речи да и оне дођу? Млади зет се на!,е у забупи, али се брзо присети

— Па, знате, ја сам, касти. сад иише ради посла дошао; а после ћемо, знате, касти, онако доћи да поседимо ... Знате, оцо, и ја сам само на два дана... — Шта, на два дана, срди се Младен, овде ћеш ти остати и дуже. И уведе зета у собу. — Раскомоги се Саво, сине, па ћемо после вечере пуно разговарати. А млади зет скиде капут и радознало иосматраше око себе, кад ос/гаде сам у соби. IV Исте вечери Младен је за читав сат рапије затворио своју кавану него обично: хтео је, да се до миле воље наразговара са својим зетом кога сада први пут у животу види. — Па шта има новога у нашем Мартоношу ? пита Младен зета — Све је, оцо, касти, по отаром. — Шта је са Софронијем, што је држао официну на рогљу? — Умро је, вели Сава — 0, о, чуди се Младен... а мени жена пише да је он тражио нашу Марицу, па му је није дала... Е, баш добро. — Знам вели Сава, и мени је то нана причала, дајеМарицу тај... тај Софроније тражио.... А Марица је знате, већ у другом стању, па је тешко и да дође. — Ал о томе ми ништа нисте писали, чуди се Младен. — Па нисмо, касти, хтели; хтели смо да вас изненадимо. Баћа сав срећан и задовољан, налива и себи и зету и пита, непрестано пита. А зет, чинећи се да је уморан од пута немарно одговара и непрестано зева. — Ти си сан, Саво ?пита га Младен. — Јесам оцо; знате, мало сам уморан од пута... — А би ли што јео? — Нисам гладан, него би да се баш мало одморим — Та пиј... дед, да налијем још ову... ово је чист неготинац, имам око педесет акова... па ћемо се одморити. А Младен опет удари у разна питања. 0 коме није питао! Те овај умро, те онај побегао, сазнаје он од зета и чуди се што му о томе жена ннје ништа јавила. Сава исприча, како је дошао да се договори ради оправке куће и других домаћих по треба. — Треба, оцо, проширити једно крило куће, говори Сава. А Младен одлучно додаје: —- Треба, сине, треба. — Па кров да променимо и нов да метемо. Младену расте коса од радос/ги што м-у је зет таки кућаник. — Да богме, и нов кров треба метути. — Али, видиш, оцо, то је мука, додаје Сава забринуто, то је мука, нема се новаца. Младен га теши. —■ Није то никаква мука, не брини се ги зато, мој синко. Биће и двеота, и триста Форинти за то, не брини се. За кога ја течсм, него за кућу и за вас, слатка децо моја.

— Па тако је, оцо, вели Сава задовољан и у руку љуби таста. — Само полако, све ће бити, говори Младен. — Тако је, завршује Сава. V. Јутро их је обојицу затекло на ногама. Младену мило што му зет тако поранио и одмах су насгавили синоћни разговор о поправци куће, о набавци мало ситне стоке. У тим разговима прошао им читав дан и друга ноћ. Другога дана Сава већ наваљује да се врати; али таст га никако не пушта. — Та нисмо се ни наразговарали како треба. Моли га таст да остане бар још два дана, али Сава неће никако. Чак неће ни у кавани да седи. — Знате, оцо, како је, кад је човек при послу. — Тако је, вели Младен. — Нека, вала Богу, има, касти, дана ко кубасица. Има се кад, доћи ћемо, чим Марица роди, доћи ћемо сви, па ћемо се провести и наразговарати до миле воље. Младен одобрава. Спремио је и новце за поправку куће. Променио је две стотине Форината, на ће му их дати вечерас за вечером. или сутра кад овај пође. У један мах Сава је заискао још одмах по ручку новце, али се одмах тргао, па и сам вели. — Нека, оцо. . . не треба. . . сутра кад пођем, онда. — Па. лепо, синко, лепо, одговара Младен, су гра кад пођеш. . . А сад, иди мало по вароши, па се лрођи. Ја морам и онако око гостију и муштерија. Али само дођи раиије да вечерамо и да мало продиванимо. . . И пази, да не залуташ, јербо Београд је велики... — Не брините оцо, ништа не брините, одговори Сава. Та нисам ја ваљда дете. Знам ја — ја ћу, касти, ићи тако ираво, па нећу Фалити, а тако ћу се и вратити, видећете већ. . . умем се ја већ лако наћи. Па пољубивши таста свога у руку брзо изађе на улицу. А како изађе лице му се чисто преобрази; у један мах постаде други човек. Београд са његовом мрежом улица ни најмање га није бунио. Као давнашњи и добар познавалац престонице он штуче у прву улицу у лево и изгуби се у гомили шотача на Теразијама, задовољан премишљајући о двема стотинаркама, које ће сутра, у ово доба, већ имати у свом џепу. . . VI Око седам сати зет и таст већ. су седели у соби за оофром и вечерали, а једући разговараху о кући и домаћим стварима. Младен је још пре вечере дао своме зету две стотине Форината за оправку куће и набавку сигне стоке. Сава је новце лепо савио и стрпао брижљиво у грудњак, где је сигуриије. Како је Младен морао бити и у кавани, то је чешће са стола уетајао и од-