Policijski glasnik

БРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 181

КРИМИНАЛ.НА ПОИХОЛОГИЈА IV (свршетак) Има случајева у криминалистици, кад треба да се пронађе истина, или да јој се ухвати бар траг, иарочито у случајевима где је опасност да ое осумњичи и осуди какав невин човек за извесан злочин, да се тада употребе све горепоменуте особине. Апелира се на част, на понос и достојанство, на савест и човечност, па и на религију и — све је то узалудно, ништа не помаже; али кад се наиђе на ону жицу, коју сачињава егоизам, па се у њу дирне, онда зазвони права истина. Егоизам је у крим:иналистици уједно најбољи пробни камен за пробање и изналажење истине у кривпчним делима. Утврђење истиие у кривичним делима, било би много ређе и много теже, него што је то случај, кад не би људима тако тешко падало да нешто прикрију и чувају у тајности. То је и у народу позната ствар. Многобројне пословице разних народа нотврђују истинитост ове поставке. Многе, н. пр. говоре о томе, како жена није у стању тајну да сакрије, ни да сачува. Код Италијана важи мишљење да жена која зна тајну, коју треба прећутати, може врло лако прснути, ако је ма коме не открије и не повери. Немац говори: Ако се жена оптерети тајнама, које мора чувати, она брзо остари и поремети своје здравље; јер тајна је жени шкодљива по здравље. Енглези се, само у грубљој Форми, на исти начин изражавају о жени. У безбројним песмама, легендама, причама, новелама и романима расправља се тиме како је човеку врло тешко да чува тајну. Иозната је она наша пословица „заклела се земља рају, да се сваке тајне знају". Ваља се сетити и оне приповетке Иве Павловића в Оно ће јарко сунце проказати«, која се налази готово у свима литературама. Ф илозоф Лоце врло згодно примећује: „ми врло рано научимо говорити, али врло доцкан научимо ћутати". Ова појава је врло честа не само код злочинаца и криваца, него и код сведока који, из буди ког било разлога, нешто неће да кажу, пего прикрију, па се ипак сами издају. Но, с друге стране, од стране криминалисте и иследнпка, ћутање је врло важна појава, нарочито у пословима иследничким. Само се по себи разуме, и о томе овде није реч, да криминалиста не износи службене тајне. Такови случајеви су веома ретки. Али се чесго дешава, нарочито код млађих и врло заузимљивих криминалиста, да им по који пут склизне са усана каква интересанта појава у њиховом раду, која је могла остати необјављена. Кривичне ствари, злочина дела и т. подобно буде код свакога велико интересовање, и кад се чешће причају, доводе оне, што их слушају до разних закључака и комбинација, које они праве по свом нахођењу, ту се често испричани догађај примењује на поједине погодне, а често и ненадлежне личности. Ваља се само сетити оне анегдоте коју је Бокачо изнео:

Једног младог а веома омиљеног свештеника окуне у неком салону даме, да и.м прича о првој исповести. После дужега колебања он исприча, наравно не помињући име оне, коју је исноведио. Свештеник рече да се његово прво исповедање тицало браколомства. После неколико тренутака у салу је дошао, мало одоцнио маркиз Н. са својом вапредно лепом женом, која кад виде свештеника, поче му пребацивати што их тако ретко посећује додајући : „није лепо да ме као своју прву исноведницу заборављате®. Није нико од присутних требао ништа више да додаје, па да искомбинира за се и све остало. То ћутање, којим кримииалиста трсба да располаже, има да се нарочито односи у поступању према кривцима и сведоцима. Било да судија жели да иокаже кривцу како много зна; било да судија жели да покаже како су тачни његови закључци; било да је рад својом поверљивошћу да импонира кривцу или сведоку, или да привуче и задобије за се исказника — он греши ако то чини не штедећи свој говор. Омање је греха ако иследник не дозна све што жели не говорећи много, него ако што при ислеђењу погрешно дозна, говорећи много. Врло је важно правило, којега се иследник треба да иридржава: не ваља грабити да се дозна више, него што се уопште може дознати; нити се ваља претварати, да иследник нешто више зна, него што у ствари зна. Погрешка је, и ако добронамерна, кад неко мисли да нешто зна, ма да то није истина. Са свим је све једно да ли смо ми намерно или ненамерно неистином се послужили и изрекли је. Не треба ни доказивати шкодљивост овога. Ми то можемо оиазити најбоље на своме ближњему, који много говори, кад је нешто сувишно и излишно казао. Ако је потребно да нешто остане у тајности, онда се о томе мора водити строго рачуна, колико се може нанети штете и вреда стварима и људима, ако се изнесе на видик оно, што треба да остане у тајности. — Исто тако и тајну, коју криминалиста има да сазна и докучи, он не треба похлапно да истражује. Лаган корак је и овде за препоруку. Не треба се на какву тајну непосредно окомити питањима, него, ако она за кривично дело и сазнање истине има вредности, онда треба пустити да њу открије и обелодане споредне чињенице. Треба само што више чињеница истицати, које се групишу око тајне и оне ће саме најзад довести дотле, да се тајна прокаже. Признање тајне јесте један велики психолошки проблем. У неким случајевима криминалистике јасни су и видни разлози за иризнање злочина или откриће какве тајне: учинилац кривичног дела најзад увиди да су докази, који га терете, тако јаки и непобитни, да ће заизвесно бити осуђен и стога и зато мисли и тражи да ће признањем самога дела ублажити казну, или се бар нада да ће признањем дела и истинитим изношењем већи део кривице са себе свалити, а у случају и на другога натоварити. У кривичним ислеђењима има чак и таких случајева да кривац не само признаје дело, него се чак и хвали и више за себе износи, него што је у ствари било.

Ти су случајеви чести код иојава међусобне туче сеоске омладине. Сличне појаве признавања и изношења нечега више, него што је у ствари било, има код признања за дела учињена из ината и пркоса, из мржње или нарочитог уверења. Овај се иоследњи случај јавља код политичких деликата. Чак бивају признања из осећаја пломепитости, да би се каква драга или блиска личност ослободила или да би јој се олагсшало, па онда признања из заблуде, што најчешће бива при комллотима, да би се добило времена или за бегство или за уклањање лица или предмета, који могу компромитовати. У свакој прилици деси се да човек нешто одриче све донде, док мисли да су му намере или планови испали за руком. Најзад долазе признања на самртничкој постељи. Прваврста признања има ову карактеристику: ова долазе немотивиоана. Иризнањан-а самртничкој постељи имају религиозни основ или имају тенденцију да невинога спасу беде и ослободе, или да га још више у казни одрже. Случајеви признања су веома различити. Али велики део њихов остаје за нас више или мање неразумљив. Криминалиста није у стању да ухвати конце мотива из којих се долазн до признања. Ј. А. МИ1;е1та1ег је у свом делу »Наука о доказу у немачком казненом ироцесу« изнео врло много примера, ко.ји потврђују горњу поставку. На неке кривце дејствује грижа савести нарочито код хистеричпих и јако нервозних природа, код којих се често убијена жртва сталио појављује те их чисто гони и мучи или им стално звони у ушима клства жртве или звоп похараног новца. Психилошко испитивање утврдило је да у оваким приликама, где се јавља признање самога кривца не делује само оно што ми називамо савешћу; него је то једно више или мање болесно душевно стање, где је Фантазија надражена до нсихозе. Врло су ретки случајеви где је само грижа савести једиии повод за признање злочииа. Оваква признања не треба одрицати, она постоје, ма да им ми нисмо у стању да нађемо мо гив. Неко је признао дело, јер га је иризнао, а даље друго шта за криминалисту није ни потребно. Кад криминалиста има иред собом једно готово нризнање, обичан посматралац би помислио: сад је криминалисга свој посао свршио. У самој ствари он ту баш отпочиње свој најважнији посао. Из обзира предострожносги сва закоподавства тек тада дају потпуну, доказну вредност признању, ако оно иде у склад са онтужбом. Захтева се, дакле, ма каква објективна, садоказна потпора и потврда признању, управо подлога за признање. Из ове тенденције закона излази да подлога за призиање тек тада може имати вредности пред законом, ако је само признање независно постало, ако није насилно и изнуђавањем изнесено. Само пак признање има врло велику сугеративну моћ з.а судије и сведоке, за правобраниоце и све који су у ма каквој вези са злочинцима. Чим је признање изречено, онда све оно што је познато и докучено долази под