Policijski glasnik

СТРАНА 484

чл. 16. закона о изборима народних пооланика, требао да се изјасви: да ли се нрима посланичког мандата, или ће задржати свој положај. Па како се ов полагањем заклетве примио посланичког мандата, а према поменутом чл. 16. »чиновници и сви који се иначе налазе у државној служби, ако би били изабрани за народне посланике и тога се мандата примили, губе свој положај,"—то је он самим тим изгубио свој положај, те није могао бити ни пенсионован. С тога је Министар 1. марта 1905. године ПБр. 4769. одлучио, да се издавање иенсије А. Н. обустави, и исти позове, да врати целу суму примљену на име пенсије. 0 овоме је Министар просвете известио А. Н. својим решењем од 18. маја 1905. године П№ 8673. По изјављеној жалби, Државни Савет, нашавши, да ожалбено решење Министрово не одговара закону, и да је Министар, доносећи га, прекорачио границе своје надлежности, одлуком својом од 15. повембра 1905. године Бр. 8258. поииштио га је, из ових разлога: Жалитељу је, као што се из акта овог нредмета види, Министар просвете решењем својим од 27. септембра 1902. године ПБр. 13.339. уважио молбу за пенсију, и на основу овог решења, одлуком Министровом од 18. октобра 190Ј. године 1Ш 15738. одређена му је, с обзиром на чл. 62. закона о народним школама, годишња пенсија у 1 345*70 динара. Пенсију ову жалитељ је почео уживати од 1. октобра 1903. године, и уживао ју је све до марта 1905. п дине, када му је по одлуци Министровој 11№ 4769., а из разлога, изложених у ожалбеном решењу, обустављено даље издавање пенсије. За доношење ове одлуке, Министар није имао ослонца ни у Уставу, ни у закону. Извршне одлуке Министарске, у питањима где је неком приватном или правном лицу признато или оспорено неко право, не могу бити преиначаване и ништене од дотичног Министро, већ само у путу жалбе, од надлежног тела или лица, Државном Савету, који је, по чл. 144. Устава и чл. 5. закона о уређењу Државног Савета, надлежан за расматрање и оцену Министарских решења. Један случај из нл. 152. закона о општинама, где је решењем надзорне власти задржана од извршења одлуна одбора општинског, као штетна по интересе општине. Одбор онштине жарковачке, у седници својој од 20. Фебруара 1905. године, донео је одлуку Бр. 494. да се четворици општинских дужника иродужи рок за исплату дуга општини до 1. септембра 1905. годин. Општински суд, по званичној дужности. а на основу чл. 8 >. закона о општинама, доставио је ову одлуку среској власти на знање и одобрење. Среска власт, налазећи, да се поменутом одлуком крње општински интереси, јер по тач. 2. чл. 96. закона о оиштинама, управа општинска мора на време да на-

плаћује онштинска примања, а не овако да продужењем рока штити интересе појединаца на рачун општине, — решењем својим од 4. марта 1905. године Бр. 2404, на основу чл. 152. закона о општинама, задржала је поменуту одлуку одизвршења. По изјављеној жалби од стране интересованих општинских дужника, Државни Савет нашао је, да је решеше надзорне власти иравилно, па је с тога, на основу чл. 170. закона о општинама, одлуком својом од 7. октобра 1905. године Бр. 7293. одбацио жалбу као неумесну.

Министар унутрашњих дела надлежан је, према чл. 27. Устава и нл. 7. и 10. централне државне управе, за оцену умесности или неумесности издатих наредби, на основу §326. нривичног закона, од стране полицијских власти. Управа града Београда, позвана дужношћу, да се стара о личној и имовиој безбедности престоничких грађана. издала је, на основу §. 326. кривичног закона, наредбу од 24. децембра 1904. год. № 163., о грађењу и експлоатацији електричних построја (инсталација) у Београду. Противу ове наредбе, пуномоћник друштва в Трамваји и осветљење града Београда" изјавио је жалбу Министру унутрашњих дела, и молио, да се та наредба поништи. Решењем од 22. јануара 1905. године Бр. 2211., Управа града Београда известила је жалитеља, да му је жалба неумесна, и да с тога, на основу §. 326. казненог закона, неће ни слати Министру унутрашњих дела, пошто је наредба Управина, — донесена на основу законског овлашћења, -— општега карактера и дејствује као закон, те као таква не подлежи жалби све дотле, докле у конкретном случају не би постојала њена примена у погледу казне или забране рада. Министар унутрашњих дела, по жалби пуномоћпика поменутог друштва, одобрио је Управино решење својим решењем од 2. Фебруара 1905. године П№ 2537. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком свој зм од 25. новембра 1905. године Бр. 8516, поништио је решење Министрово са ових разлога: По чл. 27. Устава, сваки има право да се жали противу незаконих поступака власти. А виша власт, ако нађе да је жалба неоснована, дужна је жалиоцу са разлозима издати решење, зашто му жалбу не уважава. Према овако јасној уставној одредби, Управа града Београда и Министар нису могли одбацити жалбу жалилачког друштва, са разлога, што је донета на основу § 326. кривичног законика, што је она општег карактера, и што такве одредбе не подлеже жалби, све дотле, докле у конкрегном случају не би постојала њена примена. Нису је могли одбацити зато, шго чл. 27. Устава не чини разлику, да ли су наредбе власти општег карактера, или се одиосе на конкретне случајеве, него до-

пушта жалбу противу сваког незаконог поступка власти. Овакве наредбе, по жалби, подлеже расматрању и оцени више власти, овде Министра унутрашњих дела, и по горњој уставној одредби. и по чл. 7. и 10. устројства централне државне управе, јер по чл. 116. и 117. само законите наредбе, које су законим начином обнародоване, имају обавезну силу за све грађане, о чему Министар има да даде своју оцену и донесе одлуку. Саовога, неисправно је решењеУправе г'рада Београда од 22. јануара 1905. год. Бр. 2211., којим је жалба жалилачког друштва одбачена, а и ожалбено Министрово решење, којим је то решење одобрено.

Пре извршне судске пресуде, забрањене ствари, или које служе за залогу по § 686. грађанског закона ако су подложне квару, или се на одржање њихово мора трошити, могу се, преко извршне власти, проценити и јавно продати, на захтев повериоца, дужника, или стараоца, али само по одлуци суда, коме поверилац, дужник, или старалац треба да се са тражењем обрати. Ф. П., овдашњи адвокат, пуномоћник Саве С., молбом од 7. априла 1905. године обратио се кварту теразијском, и тражио, да кварт, на основу § 473. грађанског судског поступка, изложи јавној нродаји шгампарску машину П. .1., коју је кварг теразијски, према свом решењу од 14. јуна 1903. године Бр. 6197., оставио у залогу његовом властодавцу Сави за обезбеду дужне кирије, наводећи, да од 19. јуна 1903. године до I маја 1905. године, кирија за локал, у коме се ова машина чува; износи 440. динара, те услед овога настаје опасност, да ће ова кирија, која се све више гомила, онемогућити наплату и за ресто старе кирије. Уз ову молбу иоднео је веран препис пресуде првостепеног суда за варош Београд од 19.јануара 1905. године № 1569. донете по спору Саве С. противу П. Ј., због дуга од кирије. Поводом овога тражења, кват теразијски решењем својим од 28. априла 1905. године № 3773. известио је молиоца Ф. П., да не може поступити по његовом тражењу, из ових разлога: 1. што ио § 473. грађанског судског поступка власт може иродати само оне ствари, које су за обезбеду чијег потраживања узеге у попис. 2. што се из акта овога предмета види: да кварт ову машину није узимао у попис, већ је са\.о из осталих ствари П. Ј. издвојио и као залогу за наплаћену кирију, по § 686 грађанског закона, оставио код повериоца Саве; и 3. што поверилац Сава не подноси извршну судску пресуду да је П. Ј. на нагшаћење кирије осуђен. По жалби Ф. И., ово решење квартово одобрила је Управа града Београда, а решење Управино Министар Упутрашњих дела својим решењем од 3. јула 1905. године 11 № 13664. Противу овога решења Министровог, Ф. Н. је изјавио жалбу Државном Савету,