Policijski glasnik

СТРАНА 6

ПОЛИЦИЈСЖИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 1

Миниотру Финансија, тражећи, да Миниотар ионишти то решење, као нротивно закону. Налазећи, да се одштина преко свога пуномоћника, не може жалити противу својих сопстених решења, — Министар је решењем од 8. маја 1905. године ПрВр 9284., а у смислу чл. 199. царинског закона, одбацио поменуту жалбу општинског пуномоћника, као од ненадлежног лица поднесену. Противу овога решења нуномоћник општине београдске изјавио је жалбу Државном Са,вету, у којој је навео, да решење Министрово не одговара закону с тога, пгго министар није био овлашКен ни једним законским прописом, да се у опште упушта у расматрање овога трошаринског нредмета: а сем тога, да не стоји ни разлог у ожалбеном Министровом решењу, да се општцнски пуномоћник не може жалити противу одлука општинског суда, пошто је и то предвиђено у нуномоћију, које му је оиштина издала. Државни Савет нашао је, даје ожалбено регаење Министрово, с обзиром на чл. 158. закопа о општинама, правилно и закону саобразно, па га је с тога, одлуком својом од 2. децембра 1905. године Л"« 8663., на основу чл. 26. закона о џословном реду у Државном Савету, и чл. 201. царинског закона, одобрио, а жалбу општинског пуномоћника одбацио као неумесну.

Миниотар народке лрнвреде није надлежан, да улази у оцену питања оудоке природе, — питања о могућнооти или немогућности продаје селскнх утрина, путем јавних продаја, за дугове оела, и да као ненадлежан, противно § § 483. и 507. грађанског судског лоступка, одузима могућност полицијској власти, да пише суду за издавање тапије купцима, кад је дотична продаја судским путем одобрена, и на тај начнн извршном постала. Село Верање водило је са селом Сираковом код ножаревачког првостепеног суда спор око утрине, који је па крају сврпген у корист села Берања, и извршном пресудом Апелационог Суда од 18. марта 1880. године № 6341. пресуђено је, да село Сираково уступи селу Берању половину Своје утрине, и да му нлати, на име оштете, због неуживања иоловине утрине по 1. ЈЈ цес. од ланца годишње, и то од 1. новембра 1874. године, па до извршења пресуде. Кад је ова пресуда поднесена полицијској власти на извршење, пуномоћници села Сиракова нису допустили, да се за ову осуду продаје сеоска утрина, већ су по закључку сеоског збора понудили, да овај дуг отплате у почасним отшгатама. Ношто пуномоћници села Берања нису пристали на ову поиуду, полицијска власт извргаила је продају целе сираковачке утрине, и исту су купили пуномоћници села Берања за берањску опгатину. Ова продаја одобрена је и од Касационог Суда, и иста ностала извршном. После овога, пуномоћници села Сиракова обратили су се молбом Миниетру народне привреде, и молили га за наре-

ђење, да се онштини берањској не издаје танија на куиљену утрину, и ако је продаја оглашена за извршну, јер судови су ценили и могу ценити само уредност продаје по прописима грађанског судоког поступка, а питање о заштити јавних права не долази у опоег админиетративних власти, власти за чување јавног права и поредка. Позивајући се на чл. 85. тада важећег Устава и чл. 66. закона о опгатинама, по коме се продаја и отуђење општинских добара не може учинити без претходног одобрења Државног Савета, изјавилц су, да ни извршна власт, на ни првостепени суд, није водио рачуна о овоме законском иаређењу, ма да су по званичној дужности били дужни, да на то мотре, пошто је нродато имање јавно добро. Министар народне нривреде, ценећи у овом елучају питање, да ли се може утрина општине сираковачке отуђити, по извршеној нродаји устугшти и купцу (општини берањокој) таиија издати, •— нашао је, да је општинска утрина, по природи својој, неопходна општини оираковачкој за испашу стоке њених сељака, а у циљу трајног газдинства, пошто су оваква добра заједничка (колективна) својина и по постанку своме имају карактер шумског земљишта, и као таква. по чл. 2. у вези са чл. 18. и 86. закона о шумама, подлеже надзору Министарства народне привреде, — па је решењем својим од 22. априла 1904. године ШБр 4656.,- као надзорна и државно-нривредна власт, одлучио : да не може одобрити издавање тапије с тога, што продата утрина није некретно добро једног приватног ( физичког лица), већ је оно добро општиноко, које има карактер привредни, и што се по наређењу чл. 161. Устава и ио тач. 3. чл. 33. закона о општинама има о томе да саслуша збор грађана општине сираковачке. а по томе тражи за отуђење одобрење од Државног Савета. Тек кад ое у свему испуне наведени законски и уставни прописи, онда ће и Министар народне привреде дати свој пристанак, а све дотле извршна власт нити може, нити сме тражити издање тапије од суда, који има да цени. и по закону и по Уставу, јесу ли све законске Формалности испуњене за издавање тапије. Противу овога решења пуномоћници општине берањске, изјавили су жалбу Државном Савету, и у њој навели, да је решење Министрово неправилно, јер пошто је продаја поотала извршном, то се иота не може ништити решењем Министровим, тим пре, што се Министар није требао ни упуштати у решавање овога , предмета. Општина сираковачка могла је се користити правом по § 455. грађанског судског поступка, а кад то она није учинила, онда је продаја постала извршиом и не може се обарати и ништити ни по ком законском пропису. По овој жалби, Државни Савет, нашавши, да је Министар ожалбеним решењем прекорачио границе своје надлежности,поништиојеторешење, одлуком својом од 9. новембра 1905. године Бр 8149., као неправилно из ових разлога: Као што се из акта види, полицијска власг среза рамског, изложила је продаји утрину села Сиракова у цељи иаплате по-

траживања села Берања од села Сиракова по извршној пресуди Апелационог Суда од 18. марта 1880. године № 6341. По § 501. и 502. грађанског судског поступка, суд је на.длежан, да цени питање о уредности јавних продаја, па следствено томе и питање: да ли је се полицијска власт огрешила о закон, кад је за наплату дуга села Сиракова узела у попис и изложила нродаји селску утрину. Па како је продају ову по изјављеној жалби сељана села Сиракова оснажио првостепени суд, па то решење одобрио и Касациони Суд, и на тај начин ретење судско постало извршно, то Министар није имао ослонца у закону, да по тражењу сељана села Сиракова улази у оцену питања судске природе, — питања о могућности шга немогућности продаје селске утрине за дугове села, и да као ненадлежан, противно § § 489. и 507. грађанског судског поступка, одузима могућност полицијској власти, да пише суду за издавање тапије купцима. Позивању Министровом у ожалбеном решењу на чл. 33. тач. 3. закона о општинама и чл. 161. Устава нема места, погато ови прописи предвиђају случај отуђења непокретног имања општинског по одлуци зборској и одобрењу Државног Савета, а тај случај није овде, нити се из ових одредаба може изводити надлежност Министра, да улази у оцену питања о отуђењу селских и општинских утрина путем јавних продаја.

Противу одлуке, којом општински одбор одређује заступника председнику, нема места жалби Државном Савету Милан Симић, одборник онштине Узовничке, изјавио је жалбу Државном Савету противу одлуке одбора општинског од 25. октобра 1905. године Бр. 2104., којим је одређен заступник председнику суда. Државни Савет нашао је : да се жалитељ са овом жалбом ненадлежно Савету обратио, јер, по чл. 152. закона о опшинама, противу одлука одбора општинског може се изјављивати жалба само непосредној надзорној власти. Па како овде није ни који други случај из чл. 48. саветског нословника, то је одлуком својом од 18. новембра 1905. године Бр. 8363. одбацио жалбу као ненадлежној власти поднесену. М. В.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Криминална збирка рукописа. — Бечка иолицијска уирава у своме криминалном одељку од скора је увела једну новину, која ће ФалсиФикаторима и разним другим по имовну сигурност опасним индивидуама за времена препречити успехе у њиховим занатима. Та се новина састоји у збирци рукониса разних варалица и ФалсиФикатора најразличитијих категорија. Та се збирка у опште распростире на »хохштаплере«, даље на особе, које лажним норуџбинама измамљују робу од трговаца, па лажне младожење, ФалсиФика-