Policijski glasnik
♦
про.т ;ј
ПОДНДНЈСКН УРЕДБД
(НАСТАВЛК) Први су се, ио нројекту, идентиФиковали са судовима иримирителним: у састав других улазили су: срески начелник као председник, цео месни иримирителни суд, или у место овога 3 кмета из других општине као »членови Полицајног Суда, (< и срески писар као » деловодитељ.« И најзад, окружни полицијски суд састављали су: окружни начелник као председник, номо^ник начелства или један срески начелник и 4 месна неиорочна, грађанина, или место њих 4 кмета из других општина као чланови, и писар начелства, или практикант као деловођа. Вреди још знати, да су новчане казне ио овом нројекту (чл. 39) припадале окр. школском Фонду, као и да је он — овај пројекат у свому 33 члану дао ову деФиницију полицијског преступа: »Полицајно преступленије зове се свако оно дело, које се иротиву наредаба нолицајни учини, или које би се на неугодност, штету и пагубу сажитељства чинило. к Комисија, коју је Савет изабрао за оцену овог дројекта, а у коју су ушди: нредседник Савета Стефан СтефановиК, чланови: Ст. Стојановић, Јован Вељковић, и Стефан МарковиИ, и секретар Јован СтеиК, одбацила је установу полицијских судова из равлога, што томе стоје на путу: »наша уставно\зт, устројство наши полицајни власти, наша Финансијална средства, качество полицајци преступака и због овога нужност брзог поступка с полицајним кривцима, да, се неспомене м;лого и наш недостатак у људима, који би се за такве судове могли и морали употребити.« Поред ове битне измене у нројекту министра унутшиињих дела, комисија је још знатно см/њила надлежност полицијских власти за извиђање и пресуђење теж.их иолициЈвких ирестуиака, па је најзад, и без обзира „на иоњатиЈе и качество аолицајни чиновника / ( изоставилаиз пројекта многе опширне одредбе. Цео нројекат, по њеном предлогу, сведен је на 51 иарагра®, који су, без икаквих изменаи допуна, уевојени у иуној саветској седници, па најзад и санкционисани. То је првобитна Полиц. Уредба, која је оштампана у зборнику V, стр. 187). Полицијска Уредба обнародована је иод 18. мајом 1850. год., али је у живот стуЈтила тек 1. августа исте год. Колика се потреба за овом уредбом осећалаи сакаквим се расиоложењем њена појава очекивала, сведоче нам ови реци из Шумадинке за 1850. годину: »Како со разгласило да ће ова уредба изаћи, одма смо чули, да се то некима не допада, и веле, да је то неки зулум за народ. Ја мислим да су то људи мислили, да се та уредба прави за сав народ вообште, кад тако говоре; а то није тако, него се ова уредба прави само за зле људе, кои другима штету чине и неостављају мирне житеље на миру, у њиовим кућама и њиовом имању. А за оне мирне и добре житеље није нипошто ова уредба прављена, и они слободно нека је
ПОЛИЦИЈ ГКПјЈМЛС НИК
сматрају као да је и нема на свету. А и за оне зле није нипошто криво, јербо ће напред знати шта ће патити, ако какво зло учине, па ако желе да ји оно не постигне, а они нека пе чине зло, ако ли учине, то се зове да су укабулили да ји она казна снађе, на кад су укабулили, а они нека се ником и не жале на уредбу, јер је то била њина добра воља, а није ји нико на то натерао. Правителство је увидело, да се сваке године умножавају злочинства сваког рода, и зли људи отимају мах, а добри и мирни житељи страдају од они зли људи, и зато је било принуђено издати ову уредбу. А ако би се оставило онако што, као што је до сада било, то би се зликовци преко мере умножили и мирни житељи не би имали мира од њи, па каква би онда хасна била мирним житељима од усгава кад овај није кадар да ји од зли људи сачува, и онда би се звало, да је устав само за зле људе, да им је слободније зло чинити. А то никако није смисао устава, него да свима буде добро, и правителство је дужно употребити средства, како ће тако свима бити, и да један у другога и у имање његово несме дирати. А нека и они зли буду добри, па после слободно иека и: они држе ову уредбу, као да је и нема на свету.« Као што се из изложеног види, појава Полицијске Уредбе изазвала је код извесних страх и зебњу од зулума., а код других наду за поправком личне и имаовне безбедности. Али има јошнешто, што се врло јасно види како из ових редака у Шумадинци, тако и из спроводног писма иоиечитеља внутрених дела. То је јавно признање: да без Јаког ауторитета аолицијских власти нема ред а и безбедности у земљи. А да ово признање, оиет, није било ни случајно ни претерано ево доказа: Падлежност полицијских власти власти до устава од 12. децембра 1838.год. обухватала је, без мало, целу унутрашњу државну администрацију, иа и знатан део судске власти. Ово је, нема снора, било претерано. Новим уставом пак, одузета је од полиције сва судска, на и велики део административне власти, а њене дужности сведене на чисто извршне и иревентивне. Пикад нолиција у Србији није имала мање дужности и власти, но у овом времену и по овом уставу, који је, као што је нознато, израђен у Цариграду од стране Руса и Турака. Погрешка, која је учињена овим наглим прелазом из крајнооти у крајност, пагнала је министра унутрашњих дела да јавно нризна, после 10 год. новог усгавног живота: да се без јаке власти Ђ земља и народ држати не може (( , и изазвала један лист, несумњиво слободоуман, као што је била Шумадинка, да устане против злоупотреба уставних слобода. Све ово, опет, не само да је карактеристично за ондашње време и људе, већ је у многоме погледу поучно и за данашње прилике. * * * Достављајући полицијским властима нову уредбу и законик ради обнародо-
СТРАНА 21
вања, министар унутрашњих дела издао им је у исго доба и опширна упутства о њиховој примени и разумевању појединих њихових одредаба. Пошто је прво, слично већ поменутом спроводном писму, изнео узроке који су изазвали Полицијску Уредбу и Полицајни ■Закон, и истакао циљ који се њима жели постићи, министар за Полицијску Уредбу вели ово: „Издавајући ову уредбу са полицајним закоником, Његова Књажевска Светлост са своим Правителством жели и закгева, да се нри извиђању тужбе противу некога преступника предане, дакле при расматрању обтужења и доказателства, као и при изрицању пресуде, правда и правица набљудава. По чему и полаже следујуће основе који се набљудавати имају: 1). Иолицајни чииовници и кметови по обећању и по положеној заклетви пред Погом и пред људма, оптужења и доказатслетва противу оптуженог предложена пм, са најсавестнијим вниманијем да испитују; да нити интерес обтуженога нити интерес грађапскога друштва, које га обтужује, повреде; да се не дају призрепием, злобом, пакосћу и осветом, нити страхом, нит' пристрастијем, нит' обманом, обећањем или митом руководити, већ да ири изрицању иресуде над предступницима само преступленије узимају, па по овима, но чистој савести својој и по своме унутрашњем убеђењу и уверењу, но свагда по законику нолицајном, са оном безпристрастном и неноколебимом бодросћу, која честном и слободном човеку пристои, да закљученија чине и нресуде да изричу. Имајући то пред очима, да ће чиновник за неправедно и пристрастно изречену пресуду. кад се докаже, да је правителство или приватне људе на своју корист или из пизме и освете оштетио по члану 9-том уредбе о главним дужиостима чиновника, не само службе лишен, него и иначе по величини и струци учињене њоме штете и указане кривице строго казњен, а кмет збачен и суду на осуђење предаи бити. 2). Да се сваки човек дотле као невин сматра, док се кривица његовог преступленија јасно не докаже. 3). Да се нико не нагони, да своју невиност докаже, већ 4). да је тужитељ учињено ирестунление или кривицу дужан доказати. . 5). При нејасним доказателствима кривице, да се оптужени не окривљује: јер је боље стотину криваца без казни пустити, него једнога невинога осудити по томе, што осуђење оваквога одузима му све оно што је човеку најдрагоценије, а ослобођење једног кривца од много мање је убитачности за државно друштво. И то је најжалоснији случај, кад се у законој Форми некоме обада и неправда учини. 6). Никакав преступник или кривац по доказаној кривици из сажаљења да се не ослобођава, већ да закона сила по праведљивости и једнакоети свакога равно постизава.] 7). Нико да се не казни за кривицу другога, т. ј. за дело његових сродника,