Policijski glasnik

СТРАНА 130

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 16

молила, да ће сада кључ наћи. У том би на брави опробала друге кључеве, који наравно не пасују. Тиме би ми дала знак да ја свој посао што брже довршим. Ја похитам, забележим шта ми је требало, па се онда из собе путникове уклоним у споредну собу, за коју ми је собарица већ оставила отворена врата (а у хотелу су, као што знате, све собе са по двојим или тројим вратима). Из те суседне собе изашао би у ходник. И ако би ме видео ту — путник ме, наравно, не познаје. Мислио би да сам и ја страпац са станом у оној соби до њега. А у том моменту већ је и собарица кључ нашла и путнику његову собу отворила. 38. Једнога дана јавила је лондонска полиција, да је некакав трговац Смит нестао из Лондона. Пошто је извршио неколико превара и ФалсиФиката побегао је незнано куда. У депеши нарочито је поменуто, да ће осим осталих папира Смит имати уза се и лажних чекова на Комерцијалну Банку. Бечка полиција, примив денешу, преда је шефу тајне полиције. Овај после њену садржину саопшти детективима. И они се даду у трагање. Десет дана, после те денеше беше дошао у Беч један странац. Одсео је у хотелу Ројалу и записао се у листи путника под именом Француза — Шарла. Његов лични опис није се у многоме слагао са послатим описом из Лондона. Али детектив Браун репш се да га добро узме на око. Путник је, како су у хотелу нричали, избегавао да говори друкчије него само Француски. А тај језик говорио је сасвим добро. Детективу Брауну, који се је чешће налазио онде, око хотела, учинио се Шарло доста нервозан, узнемирен, сумњив. И предузе да даље трага. Једнога дана јави се портиру и упути се горе у Шарлову собу. Прегледа брижљиво сва три његова коФера. И у једном нађе сумњивих папира. Све што је нашао забележи, па онда, разуме се, лепо и у реду сложи, како је и било. И оде те јави своме шефу. Поднесе му рапорт о целом понашању Шарловом, његовом бављењу, тумарању по Бечу, о рачунима, папирима, које је прегледао и т. д. Још истога дана господин Шарл био је у дирекцији бечке полиције на Шотенрингу. На испиту је казао друго име и презиме. Имао је и пасош. Па шта више и посетнице, писма, све на име — Шарла... — Би нисте Шарло, путник из БелФора, него сте Смит, из Лондона. Пре 12 дана нестали оте оданде, пошто сте извршили неколико превара и преко Хавра, Париза, Цириха, Бухса, Инсбрука, дошли сте брзим возом у суботу у вече у Беч. Овде сте узоли собу у хотелу. Сутра дан у банкарској радњи Селмајеровој променили сте један нут француску хиљадарку, а други пут банкноту од 100 штерлинга. Али уз вас ви имате још и дапире Ко-

мерцијалне Банке и т. д. — завршио је питање члан бечке иолиције Франкл. Разуме се, на такво исцрпно питање Шарло није могао остати дуго упоран, био је сасвим збуњен. Могао се је чудити како је све то полиција сазнала, али се ооећао ухваћен. још када су за тим прегледани његови коФери и папири у њима — истина је избила на видело. После само два сахата — бечка дирекција могла је депешом јавити лондонској полицији: да је кривац Смит ухваћен и да се налази у притвору. Него пишући ове белешке паде ми на памет и један пикантан случај из живота бечких детектива. Казивао ми га је инспектор М... Баш да и то овде испричам. 39. — Ман'те нас, молим вас, господине, у какве ли послове ми по неки пут морамо да улазимо, само да задовољимо потребу наше тегпке службе — вајкаше ми се једном М., један од највештијих инспектора б-ечке тајне полиције... Молим вас... дедте причајте ми. Ваша су казивања увек интересантна... ■— Знате онда сам био још гемајнер — агент... Стојао сам под непосредном командом господина Штелинга (шеФа тајне полиције). Једнога дана рече ми шеФ, онако тихо, у највећем поверењу, како се у кући некога господина X... на Верингу држе неки мали сумњиви скупови, чине неки договори, по свој прилици у непоштеној намери, да се науди реду и закону. Пратња и позор детектива могао је допрети само до уласка у кућу X... Али то није било доста, требало је сазнати, шта се унутра, у салонима, ради, спрема и решава. Како да се и то сазна ? — Никако друкчије — рече ми шеФ, него тај задатак стављам вам у дужност. Ви сте млади — тек ми је онда било тридесет година, — умешни сте, имате вица и окретности, па, дедте, покушајте... Шта ћете — служба је таква. Разуме се, желео сам препоруку, аванзман, и удесим нлан. После кратког времена направим познанство са повереницом госпође 11... Она ме пусти у кућу. Прођем свуда. И више пута бивало је, да сам, седећи у једној соби до салона, где су господа своју седницу држала, могао слушати њихове разговоре. Моји рапорти иснали су на потпуно задовољство шеФово. И имао сам срећу, да ми он то у неколико прилика лично изјави и после ме аванзманом награди. 40. Причање инспекторово подсећа нас на један сличан случај из живота земунскога капетана В. То је било пре неких двадесет и више година. Један од претендената српскога нрестода долазио је често, разуме се, кри-

шом, под туђим именом — у Земун. Одседао је обично у кући земунскога богаташа С.... Земунска полиција знала је то. Обраћала је пажњу на-њ. Али је аустријска влада желела, да се увери, и о ближим намерама високога госта. И та се њена жеља даде на знање земунској полицији. И капетан В. све мислио на једно смислио. Преко послуге С... увуче се у кућу. И добио је место у соби до саме сале, где оу претенденат, земунски богаташ С... и остали претендентови пријатељи седели и живе разговоре о краљу Милану и својим плановима ггротиву њега водили. На сали су била стаклена врата, на њима превучене провидне завесе. Ја сам стојећи иза њих — причао ми је В. — лепо могао да познам сва лица и да их све тачно опишем. (наставиће се) ОДЕЉЕШЕ ЗА ПРИЈАВЉИВАЊЕ СТАНОВНИШТВА (НЛСТАВАК) Такво одељеље у париској полицији установљено је поглавито ради контролисања странаца а не и због сгалних париских грађана, како је то у свима немачким полицијама. То се у осталом види и из поменутог извештаја у архиви Министарства унутрашњих дела. Од тога времена до данас није ништа више предузимано на унапређењу овога одељења у београдској општини. Овде би се још могао иоменути рад министарства унутрашњих дела од прошле године, предузет на основу занона о оаштинама , а који има доста тесних веза с.а овом установом. У закону о општинама предвиђена је одредба, да општински судови имају водити сиискове својих становника. На основу те одредбе министарство је узприггомоћ Управе државне статистике издало прошле године цПравила за вођење регистара. становништва« и распис како се када имају почети водити. Из тога расписа и правила јасно се вид-и, да су ти региотри установљени више за то, да општински судови имају спискове својих сталних житеља, но да се по њима прати кретање стаиовништва. У мањим местима тај је иосао довољан да за^ довољи и ову другу потребу. 0 многим непотпуностима и погрешкама што се у овим правилима појављују, биће нарочито говора, јер је рад општиноки на овоме послу од замашне важности и за полициске власти. После оваквог изложеног целокупног рада на усавршавању ове установо, од стране полициских и општинских органа, којису били позвани, да јојдаду прецизнији и практичнији карактер, лако је закључити, какви су постигнути резултати. Они би се могли исказати у ово неколико речи: Пријављивање је грађана и сувише немарно и неправилно. Контролисање ре-