Policijski glasnik

БР0.1 16

СТРАНА 133

је овај и.учинио 29. августа 1903. године под ПБр. 22260, извештавајући га њиме, да му према горњем стању ствари не може дати задовољења по молби. Противу овог решења г. Министра унутрашњих дела Ђ. К. П. жалио се Државноме Савету. Савет је по тој жалби расмотрио сва акта, и 13. Фебруара 1904. године под Бр. 1043 донео одлуку: да је жалбено решење на закону основано, и тиме овај предмет окончао. 25. септембра 1904. године Ђ. К. П. поднео. је акт г. Министру унутрашњих дела, прилажући накнадно прибављене доказе да има права на пензију и тражећи : да се указ о његовом отпуштању из државне службе замени указом о стављању у пензију. Ти накнадни докази били су ови (све у овереним преписима решења и указа): 1) Што је Љ. П. Ј., бив. среском начелнику, који је као политички кривац осуђен. па амнестиран, указ о отпуштању доцније замењен указом за пензију. 2) Што је М. Т„ бив. среском писару, који је био осуђиван због упропашћења државног новца на губитак службе, а тиме и на губитак права на пензију, па после враћен у државну службу и у њој пензионисан, урачунато у године за иензију и време службовања пре осуде. и 3) Шта је Државни Савет, у случају са М. 0„ бив. среским начелником, решио, да чиновник, који је осуђен пресудом дисциплинарног суда на губитак службе, па иосле понова у њу враћен . тиме стиче право на пензију и за оне године , које је провео у служби пре осуде. Г. Министар унутрашњих дела решењем својим од 27. новембра 1904. године понова је одбио Т>. К .ГЈ. од његовога тражења, налазећи (као и у ирвом свом решењу ПБр. 22260 од 29. августа 1903. године), да није поднео никакав доказ, да су му редовним путем признате раније године службе, које је изгубио услед осуде на заточење и дегредацију, а да у полицијској служби нема довољан број прове дених година указне службе за пензију. Мротиву овога решења Ђ. К. 11. жалио се одмах Државноме Савету, и овај је нашао: »Да жалбеио решење не одговара закону, јер кад је жалитељ, после решења Мииистрова од 29. августа 1903. године ПБр. 22260, које је одобрио и Државни Савет решењем од 13. Фебруара 1904. год. № 1043, поднео доказе, на основу којих налази, да му нису пропале за пензију године службе , које је провео у војсци пре осуде, онда је министар, по оцени ових доказа требао да донесе овоје решење, имајући при томе у виду ироиисе чл. 62. и 63. саветског пословника. к Са тих разлога Државни Савет, актом Бр. 2003 од 18. марта 1905. год„ позвао је г. Министра унутрашњих дела на саветски састанак, који ће бити 26. марта 1905. год.. ради објашњења по томе предмету. Не могући одговорити позиву Државнога Савета да лично присуствује састанку, г. Министар унутрашњих дела,

актом ПБр. 7525 од 24. марта 1905. год., послао је Државноме Савету ове евоје противразлоге: »По предмету жалбе Ђ. К. 11., бив. ср. писара, против решења мога, од 27. новембра пр. год. П№ 33176., којим је одбијен од тражења, да се указ од I. јула 1903. год. ПЛ« 15796, којим је отпуштен из државне службе, исправи и замени другим, по коме би се ставио у пензију, — част ми је известити Државни Савет, да не могу да усвојим посматрање његово, изложено у писму од 18. ов. м-ца, № 2003. Кад жалилац у акту ПБр 33176, који је примљен у подручном ми министарству 26. новембра пр. год. није изјављивао, да њиме тражи обновљење каквог административног спора, нити је дао ма какву изјаву о томе, да оне доказе које је уз тај акт поднео, и који су из много ранијег доба, није могао нре набавити. онда се није никако ни могао, овај предмет сматрати као обновл.ење административног спора (Чл. 62.и 63. саветског пословника). Жалилац је у том акту изрично тражио, да указ од I. јула 1903. године ПЛј 15795 заменим другим, по коме да га ставим у пензију. Овако тражење жалиочево на начин како је он тражио, није се могло задовољити, и зато је он одбијен од истог. У осталом, баш да се узме, да је жалилац овим актом траашо поновљење административног спора. као што то Савет узима, опет поднетим доказима није могао доказати да има права на пенсију. Из акта, а нарочито из извешћа министарства војног види се, да је жалилац услед осуде изгубио сва права чиновничка, па према томе и право, да му се проведене године у служби и пре осуде рачунају у указне, а да је то тако, види се и из § 18. казн. зак. То што је ионова после издржане осуде, противно § 4. зак. о чиновницима грађанског реда, враћен у државну службу, ни у колико није изменило стање ствари, створено пресудом о осуди молиочевој, јер § 18. казн. зак„ као позитиван закон не може заменити или изменити указ, којим је жалилац враћен понова у службу, пошто је несумњиво, да указ не може мењати материјалне прописе закона, овде казненог. Но, не само то, већ молилац је противно § 4. зак. о чиновницима грађанског реда и враћен у службу, те овака ненравилна радња, не може давати му право на пензију, већ се има сматрати, да сам његовим отпуштањем из службе, учињену погрешку само исправио , а не нарушио му какво право, које он.према изложеном није ни имао. Са свега овога, молим Државни Савет, да донесе одлуку, да је жалбено решење на закону основано, још и с тога, што је Државни Савет један пут већ одобрио моје решење по овој ствари донето.« Државни Савет на своме састанку од 27. маја 1905. године донео је решење Бр. 3652, којим ништи решење г. Мини-

стра унутрашњих дела ГШр. 33176 од 27. новембра 1904. године, из разлога које је саопштио г. Министру писмом својим Бр. 2003 од 18. марта 1905. год. Поступајући према примедбама Државнога Савета, као обавезнима, г. Министар унутрашњих дела јуна 1905. године под ИБр. 13632 донеоје решење, у коме је, изнев цео дотадањи рад по овоме предмету, додао разлоге: » Сад поднесени прилози у молби о томе, како је Љ. П. Ј„ М. Т. и М. Д. признато право на пензију и за оно време, које су пре осуда судских провели у служби, не могу се сматрати кад нов доказ за жалиоца по томе: што ово нису нови докази за право жалиоца, јер су сви његови докази раније цењени и оцењени; што случајеви. који су поднесеним прилозима расправљени нису истоветни са случајем жалиоца; што раније расправљени случајеви, баш кад би били и исговетни, не могу бити нов доказ, јер ранија расирава извесних случајева није о&авезна за Министра и Државни Савет, и што је жалилац био у могућности у првој молби ове доказе да употреби, ако је налазио да они могу допринети решењу ове ствари у његову корист, јер је за то имао времена, ношто се жалба противу указа подноси у року од 30 дана од дана указа." Са тих разлога г. Министар је одбио жалиоца од тражења као неумеснога. И противу овог решења Ђ. К. II. жалио се Државноме Савету, који је 7. децембра 1905. године иод Бр. 8728 донео своју одлуку, да је жалбено решење на закону основано. те је на тај начин потпуно окончан овај за правнике интересни административни спор. о. Б.

моравичком, актом својим од 21. марта ове год. Бр. 356, пита: »Кад у §. 222 т. 3. кр. закона стоји: да се казни затвором најмање 3 месеца, а иод извесним отежицама и до пет година робије, »ка<3 ко иокраде кошнице, алатно с белила, сабране илодове у аољу и у оиште иредмете, које људи уздајуКи се у јавну сигурност, у иољу без чувара држе, к како ће се онда казнити онај, који покраде сено зденуто у пољу или жито у стоговима, чија вредност прелази 20 динара, јер се и ово оставља без чувара, уздајући се у јавну безбедност? Да ли је, управо, ово кривица из § 222 т. 3. или из § 391. крив. закона? к — На ово питање одговарамо: У 8 броју »Полицијскога 1'ласника« од 19. Фебруара ове године, уредништво јо дало, поводом сличног питања, овакав одговор : »И § 221. и 391. крив. закона, који одре^ују категорију крађа, везују ову за

ДОУКЕ И ОБАВЕНГГЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине нридворичке, у срезу