Policijski glasnik

БРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 179

строго политичка личност, и да он може бити чак и стран за целу ресорну област. којој нредседава. Ово наопачко гледиште заслужује нарочиту расправу, јер је и сувише важно и произвољно, али толико исто погрешно прокламовано у нас као начело. Али нама није намера, да се у та раелагања упуштамо овде; довољно је да то гледиште хоћемо и на овом месту да обележимо као заблуду и као нарочити доказ, колико су, у нас, испосувраћени и површни појмови, кад је реч о јавним пословима, о критици на јавне послове и учешћу појединих личности у тим пословима. За овај мах акцентирајмо стање, које је, у нас, готово по правилу израз тога наопачког гледишта, да је и сувише често начелник минисгарства све и сва, а министар једна партијски уздигнута, за службене, дакле за праве јавне интересе, скоро безпредметна личност, гарнирана, партијским атрибутима, које даје партијска дисциплина; дакле, да је у самој ствари сасвим сагласно том гледишту начелник све и сва за сав службени обим ресорне министарске надлежности. Али, шта тек тај човек треба да зна ? Јест, јест, шта тек тај човек троба да зна ?! — Кад он има да изражава својом стручном нодобношћу у свима службеним односима не само себе, него и свог министра ? Зато, што је то допуштено донекле, али само донекле, и природи тога положаја, зато у другом парламентарном свету, а нарочито у Енглеској, и постоји практиком Формално обезбеђени принции континуитета у државној служби. Другим речима, зато, што то, донекле, мора тако да буде; зато се тамо, где је свет одиста од начела и савести, а не само од партизанске рекламе и партијски ирорачуњених интереса, зато се тамо сматрало као потребно утврдити начело: да се не само обични чиновници, него чак и начелници Министарства, не смењују са изменом владе. Јер, ако би се и они мењали, не би у опште било никаквих гарантија нротив тога, да ће се интереси државне службе, који су већ добили јемства у добро израђеном чиновништву, ог^тетити изменом чиновништва, довођењем људи неуких онда, кад се и Министри мењају. Самим тим, што ти људи, као органи државне службе, и под вовом владом треба да примењују законе; јер у томе се и јавља суштина државне службе, интерес је ствари, да их примењују људи, који су већ са њима добро упознати, а не новајлије, који ће се на самом положају учити дужностима, које из тог положаја по самом закону излазе. И то бива и сматра се као неодступна потреба у земл 3 ама, где не само постоје најчистији облици парламентарне владе, него где су и ресорни Министри, мање или више, способнк( за иницијативу целокупне службене компетенце, која њиховом ресору одговара. А шта ли се, тек, за наше прилике има рећи, где у опште чак ни тај услов не ностоји, да .за ресорне Министре морају долазити људи, који бар начелно имају подобности за надлежност тога ресора, него су често само за то Министри, што их је маса каквог збора или новинарско перо про-

кламовало као људе јаке и подобне за државнике, и где, самим тим, више него ма где на другом месту, морамо сву иницијативу, ио правилу, очекивати не од Министра, него од његовог начелника; или ако се и добије какав иницијаторски рад министров, махом се има носла са пројектима без принципа и без система. Колика ли је тек ту потреба имати пре свега јаке, а по том и сталне начелнике Министарства, који ће у истини, одржавати тако много иотребан континуитет службе. (наставиће се) Милутин А. ПоповиЋ.

0 С10Б0ДИ ВОЉЕ И 0ДГ0Б0РН00ТИ Проблем слободне воље човечије заузима мећу проблемима људског сазнања, може се рећи, јединствено место. Јер питање, да ли смо ми у својим вољним радњама слободни или не, задире с једне стране у најдубља теоријска питања људског сазнања, а с друге суране то питање задире дубоко у сам обични практични живот људски. Сви ми живимо и радимо у уверењу, да смо оно што смо хтели урадитиЈио?лм и не урадити, сви се ми понашамо и удешавамо своје понашање према другим људима по томе уверењу. Међу тим, кад се запитамо, на основу чега смо ми тако дубоко уверени у ту слободу наших вољних радњи, кад се запитамо, да ли доиста слобода воље постоји, да ли је она доиста могућа, онда нас дубље размишљање на мах ставља пред велике и готово несавладљиве тешкоће. Ми видимо, да се цела природа управл>а у својим променама и кретањима по сталним и непроменљивим законима, да у њој не постоји ништа случајно, да сваки појав у њој има свој узрок. Пошто смо и ми део природе, то нам изгледа логично закључити, да ће и с-ве промене и радње наше бити исто тако подлол^не сталним и непроменљивим законима, као што је то и са променама и кретањима у природи случај, да је дакле оно наше уверење у слободу наших вољних акција .једна чиста илузија наше свести и ништа више. С друге стране опет, ако претиоставимо да не постоји слобода наших вољних акција, ако претпоставпмо да је свака наша вољна радња нужна последица свих предходних узрока спољњег и унутрашњег света, који утичу и који су утицали на нас, онда нам цео наш живот изгледа бесмислен. Јер нашто таква често врло мучна стања наше свести, која настају кад имамо да се одлучимо на ма какву иоле важну радњу по наш живот ? Ако је све што се догађа и што ће се догодити у напред одређено, ако се све што се дешава морало десити и ако се све што ће се десити мора десити, онда су наша одлучивања у опште без икаквог смисла, јер на ма шта се ми одлучили, десиће се само оно што би се и без те наше одлуке десило, пошто је све једном за свагда у напред одрећено. Нашто кајање за радњу коју учинимо, ако смо оно што смо учинили морали учинити ?' То кајање

очевидно нема никаквог смисла. Нашто пребацивати некоме што је учинио ово или оно, што није требао учинити, кад је њему било немогуКе да то не учини ? Јер ако је све што човек ради одређено претходним узроцима, онда је све што је један човек урадио морао урадити, и онда нема смисла чинити му никаква пребацивања. На послетку , ако је неко убио човека, покрао новац и т. д., како је могуће казнити га за те радње, које он није могао не учинити, које је морао да учини? Ако нема слободне воље, кажњавање људи за њихове злочине и преступе изгледа да нема смисла. Као што се дакле види, тешкоће у које нас доводи проблем о слобоои воље, изгледају огромне и несавладљиве, тај је проблем за људско сазнање изгледа права Сцила и Харибда! Јер ако се иризна да постоји слобода воље, онда се морају признати промене и радње у нашој свести, које немају никаквих претходних промена, које су безузрочне, промене дакле, којих иначе у целој огромној области остале природе никако и нема. С друге опет стране, ако се за људске радње тврди да су исто тако одређене узроцима као и све остале промене у природи, онда се тиме намеће здравом људском разуму једно мишљење, које онникако не може примити, одузима се људском разуму једно уверење, накоме се оснива цео живот људски. Колико је ово уверење о слободи наших вољних радњи дубоко и неискорењиво из људске душе и људског разума показује, најбоље Факат, да и они људи, који тврде да су се научним разлозима уверили да слободне воље нема и да је не може бити, ипак у практичном животу живе и раде по сасвим супротном уверењу, ио уверењу по коме живе и раде и сви остали људи, по уверењу да слободна воља у нама постоји. Доиста онај, који би озбиљно хтео да живи по уверењу да нема слободне воље људске, личио би потпуно на оне ретке ФилозоФе, који су у опште сумњали да има ван њихове свести ичега више, који су тврдили не само да ван њих нема земље, сунца, месеца, материјалног света у опште, него да нема ни других људи, да је сваки од њих једина личност у свету која постоји, а који су ипак, поред свега тога свога дубоког уверења, писали књиге, у којима су то своје уверење хтели да образложе, што је очевидно било излишно, пошто ван њих, по њиховом мишњењу, није било никога коме би га имали да образложе. Па као што ће се такав један филозоф у практичном животу понашати сасвим супротно своме теоријском убеђењу, (такав један једино у свету постојећи филозоф требао би очевидноцео свет да сматра као своју својину и да према томе нема у опште никаквог страха ни од чега што ван њега постоји, пошто таквог нечега по његовом уверењу нема), исто тако и они који одричу слободу воље живе у практичном животу потпуно тако као да слободне воље има. Јер кад би неко озбиљно хтео да живи по убеђењу, да слободне вол»е нема, онда би он могао или да не ради у опште ништа, или да врши без икакве гриже савести највећа злочина дела и да казну, која би га