Policijski glasnik

СТРАНА 196

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ П

ничким немачким Факултетима, шта ли би се тек, мо-гло пребацити методи наше Факултетске правничке наставе, која на диктандо и на табаке тако много, па ако хоћете , скоро искључиво рачуна. Безброј грубих примера, сваке године потврђују да сироти студенти све своје знање треба да покажу у рецитовању текста, који је у табацима исписан, табацима које они морају прелиставати обично у очи испита и без икаква појимања и без икакве везе са практиком, на коју се поједини теоријски ставови односе. Ово чини да се многи студенти стављају у положај, да пошто по — то науче текст, а не начела, и да мисле, да су добро савладали посао, ако су успели, да што више табака прочитају дневно, и да што више текста, и ако само моментано, из прочитаних табака запамте. Какве погрешке неће човек да нађе у оваквим ђачким табацима, по свој прилици услед погрешних забележака студената. Чудновато! Што већег материјала теоријског, али и такосређеног итако пробраног и стилизованог, да се обично нема куражи, да се тај текст штампа на доктринарну одговорност проФесора, чији диктандо изражава. Често у једном истом табаку могу се наћи ствари, које дају сасвим супротна обележја једног истог принципа, или што је још горе, сам принцип на тако накарадан и несрећан начин изражен, да ви ни у основи не можете разумети какав смисао има, или му смисао разумете на начин, који је самом начелу у основи противан. Тежња за доктринарном фразеологијом и претрпаношћу материјала у толико несрећније карактерише Факултетску наставу онда, кад су проФесори релативно лакши људи, кад својим научним материјалом не владају довољно јако ; или управо, кад се нису уздигли на висину једног критички израђеног и потпуно спремног наставника, који зна Све главне и за и противразлоге система, по коме свој предмет предаје. Ми озбиљно питамо нашу правничку интелигенцију: каква је укупна начелна спрема једног просечно образованог правника, за потребе државне службе и за оцену његовог општег образовања у друштву Факултетски образованих људи ? А кад је реч о маси нашег правништва, ми ово питање још и пооштравамо и социјализирамо апелом на све савесне и у истини спремне правнике, да нам одговоре: које је то поље, на коме се наше правништво одиста одликује, у коме броју његових чланова и у којим облицима његовог јавног позива и рада ? У вези с овим, није неоправдано запитати чак и то : шта је то, што нам конкретно, али јавно изражава спрему и наше највише правничке интелигенције, њеног најауторитетнијег представништва професора правног Факултета, не рачунајући ту, често веома добро квалиФиковане изузетке и читаве деценије, у којима су се такви изузеци јављали. Оно, што у првом реду треба да даје доктринарну квалиФикацију таквим људима, а на име: јак стручни литерарни рад, колики је, код којих и где је објављен; а у колико је реч о млађој наставничкој генерацији, у чему се ти њихови радови састоје? Јесу ли то, одиста, системски

разрађена, крупна начелна питања, која крећу науку напред, или бар доприносе начелном преображају појединих наших важнијих установа и система, на којима су те установе засноване ? Да, да, коментарисање појединих параграФа. То је одиста поље и за најмање одговоран и за најопширнији рад; али мучно, да тај обим и значај рада, бар онда, кад постане правило и кад нема и сувише велики начелни значај, мучно, велимо, да би такав задагак литерарни требао да иде даље од амбиције једног обичног, и то паланачког судије првостепеног суда! Сувонарно излагање теоријских скрупула у облику уобичајеног проФесорског диктанда није оно исто, него је, папротив, много удаљено од живе наставничке речи, од тога, што правници золу : ,ЛУ1уа \уох та§181;п.« Ако би студент могао да чује од проФесора искључиво речи исписане у табацима., зашто би морао долазити на правдање ? Није ли паметније нровести то време, у таквом случају, у топчидерском или калимегданском парку, а код куће прочитати те речи онако исте и у оном броју, у коме их већ садрже његови хектограФисани табаци ? Критикујући овакав систем наставе као чисту штету, која сналази и студенте и државу, д-р Штелцел наводи један истинити случај малера, у коме се је нашао један доцентизвесногнемачког универзитета, који је имао обичај, да своја предавања саопштава искључиво- у облику диктанда, па објашњава смисао тога малера у овоме: једиога дана, кад је иа предавање дошао, нашао је исти доцент једну цедуљицу на катедри, са овом Фразом: »па зашто не упутите вашу служавку?« И збиља, писац те цедуљице имао је право. Не би ли и једна по приличио писмена служавка, или у опште која друга особа, могла прочитати оно исто, што и проФесор, ако је читање текста све, што једаи професор треба на часу да да ? (наставиће се) Милутин А. Поповић. схфј€>о 0 СЛОБОДИ ВОЉЕ И 0ДГ0В0РН0СТИ

(НАСТАВАК) В. Слобода воље и неиосредна свест о слободи. Питање о слободи воље не би никада ни постојало, када ми не би непосредно били свесни извесних радњи у нама, које нам изгледају да потичу непосредно од нас самих и да их ми вршимо без икаквог морања, т. ј дасмо сваку такву радњу место што смо је извршили, могли и не извршити, сваки од нас осећа —да наведем један већ иаведени пример —- да му је потпуно у власти, да своју леву руку у моменту кад то хоће дигне или остави спуштену, или да у даном моменту дигне место леве десну руку, сваки од нас осећа да сваку од ових разних радњи може с истом лакоћом у истом моменту извршити или неизвршити, или, што исто значи, да је, ако је једну од њих у да-

ном моменту извршио, могао место ње другу изврпЈити. Овај иример најбоље показује у чему се састоји наше наше непосредно осећање, паша непосредна свест о. слободи, и он у исто доба ноказује откуда и наше уверење, да се не само осећамо слободни, него да смо доиста и слободни : ово осећање о слободи наших вољних радњи тако је јасно и тако му никада искуство не цротивречи (никада се не дешава — осим у анормалним случајевима — да нашој вољи, да руку дигнемо дизање руке не следује), да нам изгледа немогуће замислити, да нас оно вара, да нам оно предочава нешто чега у ствари нема. И доиста заступници слободне воље, индетерминисти, позивају се за доказ свога тврђења у првом реду на ово неиосредно осећање наше слободе. Међу тим противници слободне воље, детерминисти. истина не одричу егзистенцију самог овог осећања у нама — јер је егзистенција његова јасна и несумњива — али тврде, да је исказ његов нетачан, да се ми истина осеђамо слободни али да нисмо и у ствари слободни, да нас наша непосредна свест у овом као и у многим другим приликама вара. Шта ово тврђење о илузорности наше непосредне свести значи, видиће се из следећег. Да нас наша непосредна свест као такова не вара, т. ј. да је све оно што је у свести дато за свест и у свести онако дато као што се нредсгавља да је дато, у то не сумња нико па ни дитерминисте. Да ја ово сада пишем, да су слова и хартија за моју свест оваки и оволико велики као што их видим, то је иесумњиво. јер признати све ово да постоји значи просто рећи, да ја у овом моменту, када пишем, иостојим, а само луд човек могао би тврдити, да онда, кад мисли да постоји не постоји, могао би сумњати у своју сопствену свесну егзистенцију. Према томе и детирминисте када тврде. да наше непосредно осећање слободе вољних радњи постоји, тиме просто тврде, да је то осећање Факт наше неповредне свесги и да се као такво не може одрицати. Међу тим и ако нас наша непосредна свест као гаква не вара т. ј. не вара кад смо у питању само ми поједиии свесни субјекти без икаквог обзира на. оно што ван нас, што у спољњем свету постоји, ипак одмах морамо признати, да нас наш анепосредна свест може и варати, паиме чим нам наша неносредна опажања имају да буду гласници онога што се у спољном свету налази, чим наше чулне иреставе односамо на сиољне оојекте ван нас. Да се схвати у чему се састоји варање наше свести у овом односу њеном на спољни свет, ја ћу навести неколике примере, који ће то објаснити. Кад штап метнем у воду он ми изгледа преломљен, међу тим чулом пипања уверавам се, да он није и у ствари преломљен, већ да је остао исти онако прав какав је био и кад се ван воде налазио : у овом случају дакле моја ме непосредна свест вара о томе какав је штап у ствари, споља, ван мене јер у њој се он јавља као преломљен, док је у ствари непреломљен. Пре свега ја