Policijski glasnik

СТРАНА 222

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ГИ'0.1 26

дина, према чему се по § 929. грађаноког закона има сматрати за господара поменуте земље. Иоводом овога, власт среза поцерског нашла је : да је тужени Степан поднетим решењем старатељског судије шабачког првостепеног суда од 27. јануара 1895. године №2153. доказао, да је између њега и тужиоцд Живојина утврђен уговор о трампи земље, који је уговор саобразан пропису § 541. грађанског закона; да је по том уговору извршена и продаја примљених делова земље, и ако пренос тапије није извршен, доказ је то, што је Живојин добивено земљиште у трампу продао. Међутим, и ако он није за своју земљу звану »Баре" према том уговору пренео тапију на Степана, овај се сасвим умесно — и ако ираво својине на поменутом парчету земљишта није имао — користио правом државине, што је по пропису § 639. грађанеког закона и имао права чинити. Сем тога, да Степан то парче земље држи и обрађује преко 10 година, и да за све то време Живојин није ни један пут, све до овог елучаја, покушао да Степану спори право државине овог земљишта. Међутим тражећи сада да се Степан из овог земљишта истисне, не говори ништа и о накнади штете, коју би му Степан, ако је несавесан држалац, имао накнадити, што значи, да је уговорена трампа извршена, те према томе, што Степан није тражио, да се тапија од трампљеног земљишта иренесе на њега, не може утицати на његово право државине. нити га учинити несавееним држаоцем спорног земљишта. С тога је, на основу изложенога, и §§ 201. и 202. грађанског закона, среска власт решењем својим од 13. јуна 1905. године № 5397 одбила од тражења тужиоца Живојина, да му се уступи земља звана »Баре«, и упутила га надлежном грађанском суду, те да путем спора држаоца Степаеа истисне из спорног земљишта. Ово решење срееке власти одобрило је начелство окружно, а решење овог Министар унутрашњих дела регпењем од 20. августа 1905. године ПБр. 20929. Државни Савет, по изјављеној жалби, нашао је, да је ожалбено решење Министрово, из разлога у њему изложених, еаобразно закону, па је с тога одлуком својом од 5. маја 1906 године № 3642. одбацио жалбу као неумесну.

Не може бити предмет уговора административна новчана казна, јер је то противно чл. 12. Устава. Министар народне привреде решењем од 6. априла 1904. год. ШБр. 7101 одобрио је лицитацију , на којој је Ст. Ст., трговцу из Пирота, издата под једногодишњи закуп попаша и сенокос на државном сувату званом »Лакија.« О овоме закупу закључен је и уговор, по коме се закупац поред осталог обвезао и на то, да не преноси право закупа на друго лице, нити закупно добро даје у пазакуп без претходног одобрења Министра народне привреде. Уговором је даље предвиђеш! и казна, ако би закупац то учинио. Како је доцније нађено да се закупац у овоме огрешио о уговор и своје право

закупа нренео на друго лице, Миниетар народне привреде донео је решење, којим је, на основу тач. 11. уговора и §§ 13. и 541. грађанског закона и чл. 16. закона о шумама, казнио закупца са 100 динара. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 25. априла 1906. год. Л» 3434 поништио је регаење Министрово са ових разлога: Тачком 11. уговора закљученог између Министра народне привреде и жалитеља Ст., односно једногодишњег закупа попаше и сенокоса на државном сувату званом »Лакија,« у срезу нишавеком, уговорено је: ако се закупац ма у чему не би придржавао закљученог уговора, да ће га Министар народне привреде казнити административно од 100 до 300 динара у корист шумског Фонда. Наслањајући се на ову тачку уговора, Минисгар је ожалбеним решењем казнио жалитеља административно са, 100 динара новчане казне, због тога, што се није придржавао уговорних услова. Примени ове казне у основи није било меета, јер ова врста казне није прописана ни чл. 16. закона о шумама, ни § 13. и 541. грађанског закона, на које се прописе Министар у ожалбеном решењу позива. По томе, а према чл. 12. Устава, така казна није могла бити предмет уговора, нити се у следству уговора може реалисати. Уговор, који је Министар закључио са жалитељ>ем, спада у категорију двостраних уговора, и њиме је могла бити уговорена, у смислу § 824. грађанског закона, тако звана конвенционална казна, и то у виду накнаде штете, Међутим, уговором на основу кога је Министар донео ожалбено решење, није оваква казна предвиђена, већ админиетративна новчана казна, — дакле специјална врста казне, што је, као што је, напред поменуто. противно чл. 12. Устава, ио коме се казна може установити само законом и применити једино на дела, за која је закон у напред казао, да ће се том казном казнити. Са наведених разлога, Државни Савет је нашао , да је Министар прекорачио границе своје надлежности. м, В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: 1. Суд општине салаковачке, актом својим од 4. маја ове год. Бр. 980, пита: »Често се при овоме суду дешава случај, да тужиоци по иступним извршним и иначе пресудама овога суда изјављују да осуђеноме опраштају казну затвора, било што су сродници било као несродни. и траже да осуђени казну не издржава. С тога суд моли уредништво за обавештење: може ли суд оваква тражења п изјаве уважити, и сме ли пропустити да који по нресуди казну не издржи и какву таксу треба да наплати за овај рад, ако је он законом дозволзен ?«

— На ово питање одговарамо: За оне иступне кривице, које се казне само на тужбу приватних лиц& а не и по званичној дуж.ности, могу приватни тужиоци опраштати кривцу одговорност у смислу т. 2. § 397. крив. закона, у ком случају и казна ишчезава било да пресуда још није донесена, било да је донесена и постала извршном. За решења, која се доносе по овим одустанцима, наплаћиваће ее такса у 2 динара. у емислу т. 87. зак. о таксама. II. Суд општине брезанске актом својим од 27. пр. м-ца Бр. 1268, пита: 1. кад је један општински суд одређен од стране првостепеног оуда да суди спорове парничара из других општина, јер је суд тих других општина у изузећу, да донесе своју пресуду и она постане извршном , који је еуд онда надлежае да изврши ову пресуду да ли онај, који је исту и донео, или онај у чијем подвлашћу живе парничари и где се и њихова имовина налази; 2. кад општински суд узима приватном дужнику у поиис његову имовину било по извршној пресуди, било по забрани приватних поверплаца, има ли право дужник да залаже и нуди у попис место покретности извршну пресуду, по којој њему други дугује, нарочито кад на ово приватни иоверилац не нриотаје? 3. колику и какву таксу, имаправода наплаћује општински суд од парничара кад нодижу тужбу због права службености и непроцењивих предмета? и 4. има ли права суд да наилаћује какву већу таксу за издавање и пренос сточног пасоша од оне, која је изложена у сточном пасошу на полеђини?« — На ова питања одговарамо: 1. Кад је један цео суд ма из којих узрока спречен и у изузећу да суди какав спор, онда се у смислу §17. б. грађ. суд. постуика, даје овлашћење другом суду, да дотични спор пресуди. Ово овлашћење односи се само на пресуђење спора и нихпта друго, и према томе овај суд не може извршивати сам ову пресуду, јер његово овлашћење не иде даље од пресуђења. У осталом и кад ое не би овако узимао значај овога овлашћења, он не би могао извршивати сам своју прееуду ни по томе, што су и дужник и имовина овога, која би била предмет извршења пресуде, ван домашаја. његовог. Нема, на послетку, разлога да овај суд суседне општине извршује пресуду ни по томе, што онај суд, где је седиште осуђеног, није по закону у изузећу за само извршење, пошто оно нема ничега заједничког са самим суђењем, те би се показана лабавост или несавесност могла сузбити у смислу § 24. грађан. суд. поступка; 2. Нема права дужник да место покретности нуди у попис какву извршну пресуду по којој њему ко дугује, јер се у моменту извршења забране или пописа не може да ироцени вредноот те